Пише: М.К. Бадракумар
Руски председник Владимир Путин надмудрио је Запад својим одговором на украјинску офанзиву у Курској области, покренуту пре месец дана, која се надалеко славила као прекретница у сукобу.
Заиста, сукоб је данас дошао на преломну тачку, али из сасвим другог разлога. Наиме, руске снаге схватиле су глупост украјинског распоређивања њених искусних и обучених бригада и западних оклопних возила у Курску област, како би, наводно, последњих недеља на ратиштима достигле надмоћну позицију, што би им отворило могућност за разлличите исходе у будућности.
Ипак, десило се супротно од тога. Запад се сада налази у „цуцвангу“ – ситуацији из шаха, у којој је играч под принудом да повуче потез, иако би га најрадније пропустио.
Са нестрпљењем се очекивало Путиново обраћање на пленарној седници деветог по реду „Источног економског форума“ у Владивостоку, у четвртак. Поготово због тога шта ће руски председник рећи о сукобу у Украјини. У целом говору се истицало неколико ствари.
Преговори са Кијевом?
Путин овог пута није назвао своје украјинске колеге „кијевским режимом“. Употребио је израз „кијевска влада“. Затим је сумирао: „Да ли смо спремни да преговарамо са њима? Никада нисмо одустали од овога.” Да ли је то био Путинов начин да им се наруга, или ипак није, јер лидер Кремља, који је већ „играо танго“ са четири америчка председника, очекује и петог који има „заразан“ смех, што га чини „срећним“? (алузија на Путинове полушаљиве изјаве о Камали Харис, кандидату Демократске странке на изборима у САД; прим. прев).
Треба рећи да је Путин приметио како „званичне власти“ у Кијеву жале што нису само поступиле по „потписаном званичном документу“ о којем су преговарали са руским представницима на преговорима у Истанбулу, у марту 2022. године. „Да нису послушали своје господаре из других земаља, рат би давно био завршен”, казао је руски председник.
Путин је имплицирао да Кијев мора повратити свој суверенитет. Његове речи биле су помирљиве и одмерене, вероватно имајући у виду расплет политичких сукоба унутар кијевске владајуће елите. Дакле, рекло би се да Путин одбацује мировни процес како га види Зеленски, али је спреман да оживи преговоре о условима о којима се први пут разговарало у Истанбулу, у марту 2022. године, мало након почетка сукоба.
Руски председник је даље говорио о потенцијалним посредницима у мировном процесу, издвојивши три земље чланице БРИКС-а – Кину, Бразил и Индију. Он је казао да Русија има „односе од поверења“ са овим земљама и да је он сам у „сталном контакту“ са својим колегама из наведене три земља са циљем „да помогне у разумевању свих детаља овог сложеног процеса“.
Евидентна је била Путиновa иритација поводом придика о стању људских права, руском кршењу националног суверенитета Украјине и томе слично. Он је изразио жаљење што се занемарује генеза сукоба – државни удар у Украјини 2014. године (који су подржале САД, а којем су се одупирали изворни говорници руског језика) и потискивање руске културе и традиције.
Можда најважније, руски лидер је нагласио како се Запад надао да ће „бацити Русију на колена, раскомадати је (…) (и) тако остварити своје стратешке циљеве, којима су тежили деценијама, а можда и вековима“. У датој ситуацији, дакле, снажна руска економија и војни потенцијал представљају њену „главну гаранцију безбедности“.
Мајстор тактике
У таквом сценарију, какви су изгледи за даље? Путин је скептичан према намерама Запада. Са друге стране, он је скренуп пажњу на три земље, потенцијалне посреднице, које су између осталог и кључни партнери Русије у БРИКС-у, на предстојећем самиту у Казању наредног месеца (за који се очекује да ће се фокусирати на алтернативни систем плаћања за међународну трговину).
Москва није сигурна да ли њени партнери из БРИКС-а разумеју цео контекст: да је сукоб у Украјини цивилизацијски рат који траје вековима, откако су словенски народи почели да развијају своје православне цркве кроз више од половине целокупне хришћанске историје.
Путин је мајстор тактике. Због тога ће инсистирати на томе како је Русија отворена за дијалог са Украјином – што је, наравно, чињеница – с обзиром на све већи притисак на Русију са Глобалног југа. Али Путин не гаји никакве наде да ће Зеленски испунити предуслове за мировне преговоре које је руски председник изнео на састанку са високим званичницима Министарства спољних послова, 14. јуна. Ако ништа друго, од тада су се појавиле нове околности на терену.
То постаје јасно из ТВ интервјуа који је министар спољних послова Сергеј Лавров дао у Владивостоку након Путиновог говора. Лавров је закључио: „Владимир Зеленски није спреман за искрене разговоре. Запад га неће пустити близу нас. Они су поставили јасан циљ, ако не успеју да распарчају Руску Федерацију (иако је то кључни циљ), онда ће покушати барем да је барем радикално ослабе и да нам нанесу стратешки пораз. Запад Зеленском неће дозволити да прави кораке ка нама. Украјински председник више није у стању да разуме шта одговара интересима украјинског народа, пошто га је више пута издао.“
Зеленски се са друге стране понаша по „цик-цак“ принципу. Изнео је оштар став на састанку такозваног „Рамштајн формата“ који су у петак организовале САД и на којем су се окупили генерали и министри одбране из 50 земаља како би координисали испоруке оружја Кијеву. Зеленски се жалио што и даље постоје забране коришћења западних ракета и пројектила дугог домета, против Русије. Сада свој случај износи пред председника Бајдена.
Лично присуство Зеленског на догађају у Рамштајну „истакло је осетљивост тренутка у новој, активнијој фази рата“, како је објавио Њујорк тајмс. Лист је цитирао украјинског стручњака који је у свом коментару казао како је „главни задатак Зеленског у Рамштајну да партнерима унесе мало адреналина“.
Заиста, ситуација око украјинског председника није завидна – спора испорука западног наоружања; колебљив став Немачке током буџетске кризе и отворено противљење истока те земље рату у Украјини; Француска, ватрени поборник рата, захваћена је политичком кризом, а превремени председнички избори наредне године могли би да произведу антиратно вођство у Јелисејској палати; такође, путања америчке политике према Украјини после петог новембра остаје неизвесна.
Курски промашај
У међувремену, појавиле су се америчко-европске разлике у вези са егоистичним предлогом Вашингтона да Европска унија да зајам од 50 милијарди долара Украјини и осигура да замрзнута имовина Русије остане замрзнута све док Москва не исплати послератну репарацију Украјини.
Вашингтон процењује да ће на овај начин САД бити ослобођене одговорности за враћање зајма ако руска средства неким чудом буду одмрзнута. (Правила која регулишу постојеће санкције ЕУ, које се морају обнављати сваких шест месеци, дозвољавају да било која појединачна земља својим одбијањем да пристане на продужетак санкција одмрзне руска средства, што Вашингтон види као ризик.)
У Донбасу, догађаји потврђују Путинову стратегију да би тежак пораз украјинских трупа на најважнијем сектору фронта неизбежно довео до тога да целокупне оружане снаге Кијева изгубе борбени капацитет. У ствари, постоје знаци да се то већ дешава.
Путин је са тихим самопоуздањем казао да Зеленски „ништа није постигао“ у офанзиви на Курску област. Руске снаге су на том потезу стабилизовале ситуацију и почеле да потискују непријатеља са пограничних територија. У исто време, руске трупе у Донбасу „дуго времена остварују импресивне територијалне добитке“.
Са данашње тачке гледано, Курска офанзива Зеленског испоставила се као огромна грешка, која је довела рат до прекретнице, али у корист Русије.
У овом контексту, значајан је и први заједнички чланак шефова обавештајних агенција „ЦИА-е“ и „МИ6“ који се појавио у суботњем издању Фајненшал тајмса. Он показује да је, испод игре речи и хипербола, англо-америчка стратегија запала у ћорсокак. Вилијам Барнс и Ричард Мур не могу чак ни да артикулишу шта су Бајденови циљеви, упркос томе што закључују да је „одржавање курса важније него икад“.
Барнс и Мур су наговестили да су тајне (терористичке) операције Кирила Буданова, шефа украјинске војне обавештајне службе, опција која је сада преостала у прокси рату. Какав „шекспировски“ суноврат суперсиле!
Извор: indianpunchline.com
Превод: Михаило Братић/Нови Стандард
Прочитајте ОВДЕ ауторски чланак митрополита Филарета Вознесенског о моралном закону
Извор: Нови Стандард / Правда.рс
