Пише: Бранко Вељковић
Лука 4:6: И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је.
Лука 4:7: Ти, дакле, ако се поклониш преда мном, биће све твоја.
Лука 4:8: И одговарајући Исус рече му: Иди од мене Сатано, јер је писано: Господу Богу својему клањај се, и њему јединоме служи.
Од спознаје све љубави коју је Бог дао човеку непомјаник непојмљиво мрзи човека и од те мржње се раздушио, од Бога одвојио и пожелео да човек буде смртан. Зато је човека преварио и даље га вара. Само смртног човека он може да убије. У Божијем царству човек је био бесмртан.
Што се тиче онога што следи, рекао нам је наш милостиви Бог да и кад чујемо гласове о великим ратовима и сукобима, да се не бојимо, јер то тако треба да буде. То ће бити време које никада није доживљено. Догађаће се ствари које се никада нису догодиле. Рекао је и да не мислимо ми о крају јер то није наш посао. Са нечастивим ће се Он за нас обрачунати, „јер се не боримо против крви и тела, него против врховних поглавара, против сила, против космичких владара таме овог доба, против злих духовних сила на небесима“.
За његов народ одређена је свечана трпеза и гозба у вечности.
Рече то својим речима у свом времену и брат чојства и син јунаштва, Марко Миљанов Поповић , делом и виђеним свестан да се у обрачун са демонима може ићи само чисте душе и уз Божији благослов и помоћ: „Чое’к оће против зла да се
бори без Божијег закона,... не иде,...“.
Божији закони искључују све друге законе. Сви други закони, сем Божијих, су заправо безакоње и непомјаникова превара. Зато се непомјаникове слуге не боје земаљских закона и земаљског суда већ само Божијих закона и његовог коначног суда.
Човек још увек има могућност да бира за коју ће трпезу. Божију или ону већ мртву.
Када год размишљате о политици и политичарима само се сетите свега овог за све људе реченог и написаног. Сви политичари од кад је политике су робови истог зла. Не очекујте од њих ништа више од оног што можете да очекујете од сваког другог сваколиког зла. Јер онај коме је „сва власт предана“ ту „власт“ само својима и даје. Својим слугама и својим легионима. Нема ту живих људи. Никада их није ни било. Сви су се они поклонили и приклонили свом мрачном господару и зато су душом умрли јер то је цена која се њему плаћа. Нема ту светла, нема ту живота. Они никада неће видети шта је иза сунца.
Зато, не верујте политичарима.
Отуда и овај „наш“ самозвани и сви ти небројени самозванци од пада првог анђела, створеног а не рођеног и његове стварне намере када је човеку „даровао“ знање и од потоњег пада човека. За уништење човека осмислио је пали и створио ту огавну „политику“. За спровођење тог наума требали су му политичари и сви ти њихови и његови слугани. Он њих кити тиутлама, славом, „историјом“, сребрњацима а они њега „признају“ за бога, њему дарују своју душу, крв народа, чемер и јад милиона, генерација. Сваки самозвани па и овај „наш“ себе воли да зове – вођа, а и по оној безазленој игри слоговима сваки во-ђа се лако преметне у ђа-во. То се и дешава. Одувек.
Зато, ако разумете исходиште разумећете и све те „зато што сам паметан“ потезе.
Цела Србија је талац душеболне жеље једног самозваног да се када дође тај дан баш он нађе на клупици „заслужних“ у поретку првог који би да се устоличи. Макар и на хоклици, само да буде ту. За Божијег човека било би ужасавајуће да може да види лице самозваног кад мисли да са „њим разговара“. Кад му попусти пажња можете то његово лице да видите и током јавних обраћања и свих тих несувуислих тирада. И виђаћемо га све чешће, јер тај дан долази, пажња попушта а неиздрж код слуга незадржљиво расте,... Ако то разумете разумећете и све оне присне загрљаје којима смо сведочили са „милосрдним“ убицама народа са тривијалне позорнице видљиве светске политике, Клинтон, Блер, Шредер, Ширак,... Они су му старија браћа по избору, мрачном „крштењу“, крви и праху, зато се тако интимно и грле.
И како је то истинито речено а за потребе креирања кинеске илузије приписано Сун Цуу: „Зли човек ће спалити сопствену нацију до темеља како би владао пепелом“. У то име је самозвани згазио, здробио или распродао све у држави и шта је могао и у народу. Верује да се тако купује место за антихристовом трпезом. Зато је да би доказао да је „достојан“ његових мрвица понудио и себе и синове и цео један народ и то не престаје да чини. То вам је одговор зашто је, неко је избројао, више од 700 пута споменуо атентат на њега... Наравно, уплашени безбукваровић какав јесте, за себе би волео да задржи макар хоклицу, „власт“, „славу“ и милијарде које је „стекао“ а за децу народа ће да обезбеди паризере, паштете и уведе све неопходне радне и ратне обавезе и погибељ. За обављање тог задатка опет ће бити задужени ратни профитери и дезертери на државним функцијама и прекаљени деветари попут блентавог цокулића, невољног поштара од Београда до Москве. Јер још од Рима овако је: „Ако имате групу људи који хоће да служе Риму, натерајте их да раде,... а када не раде, дајте им забаву“. А у Риму је сваки трећи становник био роб. У Србији је робова још и више. И Рим и Србија имају
армије „срећних“ робова. А Србија је устројена као држава робова и само једног робовласника. Зато, вођен истим тим римским „науком“ уместо пољопривредних добара „зида“ стадионе, гради коцкарнице и финансира „фарме“ јер мото кланица из Флавијевог амфитеатра био је - „Забава је дошла до вас,...“ рећи ће - „Ђаво је дошао по вас“. Пола Србије данас нема три честита оброка али имамо море кладионица, „фарми“, играоница, стадиона, идола и идолчића из света забаве, спорта,... Што је пропаст већа то је идола више. Слави се и клања се свему сем Богу.
Зарад разумевање теолошке основе свега што они нуде рећи ћу вам како је одређен број цифара за потребе „игре на срећу“ коју зовемо – лото. Број седам за седам бројева који се „извлаче“ симболише седам дана стварања а број 39, колико има „куглица“ је за један број (дан) мањи од броја 40 који је број дана Христовог духом вођеног кушања. Јер 40-ти дан је последњи дан када је Христ издржао и све ђаволове кушње и на тај дан га је коначно прозрео, презрео и одбацио а 39 је број који представља задњи дан за које време и за који дан човек може да поклекне. Пад је онда у том једном преосталом дану. Спас је онда у том једном дану. И када се на тај дан „добитка“ слави заправо се слави пад а не рађање, коцка а не рад. Њима треба пад, зато славе 39ти дан јер 40ти дан је дан коначног избора и спасења и они га се панично боје. Баш као и Христа.
Самозвани жели да буде део тог пада на страни палог и извесног краја овог што постоји. Зато му је потребно да буде „краљ“, „цар“ демократије, или бар лауреат Нобела за мир,... То жели, јер то је „признање“ оних којима служи за његов „рад“. Србија је у тој његовој „математици“ само кусур, сребрњак за исплату бездушника са дна свих степеница, прах где си и он налази. Он верује да је „заслужан“ да „гледа његово уздизање“, кад је већ толико „учинио“ да „проживи његов пад“.
У морбидном складу са безусловним копирањем „гледали сте мој пад а сада гледајте моје уздизање“, код самозваног је увек отворен конкурс за нове слугане. Свако ко пристане на тај његов „план“ добро је дошао у његов „тим“. Сасвим је
небитно да ли је то „позиција“, „опозиција“, полиција, криминал, академија или су то бели, црни или пурпурни мантијаши или партијаши са „два јаја за доручак“… Шта год. Господар свих је свој свет скројио тако да за све обололе од те болести
има довољно места. Остаје само да схвате да ће за потребе устоличења прва свеопшта транша жртвованих бити баш из њихових редова. То велики одлично знају и све се то већ навелико спрема на више „фронтова“ а теолошка основа за то је њихова коначна спознаја – више неће бити тајни јер је ултимативна тајна испуњена. Са том спознајом нестају и сви ти „тајновити“. Сви ће морати јавно да се декларишу ко су и коме припадају. Ако погледате јавну сцену видећете да се то управо и масовно дешава. Зато се сав бес сада кроји ка тим већ жртвованим безбројним легионима нископозиционираних бездушника који неће недостајати ни непомјанику ни народу. На њима ће првоустоличени да покаже своју „снагу“ и „праведност“. И то самозвани зна. Он се сем заборава панично плаши да као безимени bezznačajnik ne заврши као NN лице у тој масовној реконструкцији која долази.
За сваким самозваним иде армија њему сличних. Легиони бедних, исфрустрираних несрећника које ћете лако препознати тако што своје фрустрације, амбиције да буду председници, министри, директори институција и јавних предузећа премећу у неке „велике“ идеје и наравно, ако баш они лично не постану функционери читав свет ће се распасти. Њихова амбиција да чинећи зло и сами постану зло је неописиво глупа али им је у њиховом душеболном свету очајнички потребна. Чак и ова кљакава психијатрија има пун уџбеник термина и дијагноза за све такве. Нису они „љути“ зато што самозвани ради то што ради, већ што баш њих није „препознао“ да све то раде заједно. Не траже они спас већ траже „свој“ део. Не дозволите да вам такви скотови поједу живот. Они не могу да помогну ни сами себи а камоли некоме другом. Они не желе да донесу решења, све и да то могу и умеју, они се уствари преко тих функција за којима опсесивно и патолошки пате заправо нуде ономе за кога знају да те функције дели јер му припадају а схватили сте ко је то. Зато су пристали на све па и да га прогласе за бога. И без милион других знакова које сеју око себе по томе ћете препознати све његове слуге од момента када је Божија мисао постала време и материја – сви они би од Сотоне да направе бога! Али чак их и он дубоко презире иако се њима вешто служи, баш као што самозвани стварно презире све своје слугане. Безвредни су чак и једни другима. Зато се тако изживљава над њима, зато се сви они тако искрено међусобно презиру и сатиру. Тама им се руга, скот мрзи и сатире скота.
Не дозволите да вам скотови униште животе. Не дозволите да вам узму оно што Јесте на рачун бесмислених обећања за оно што ионако није њихово. Препустите их мржњи коју сеју и ратовима које су сами започели. Нека се подаве међусобно.
Земљом је већ ходао неко ко је цео тај галиматијас могао да поништи трептајем ока. И Он то није учинио јер овако на земљи мора да буде. Јер „Ми нисмо дошли на овај свет. Ми смо изашли из њега. Постојање је однос. Ти си тачно у његовом средишту“ Зато је сва та свеопшта материјална пропаст коју гледамо и која ће тек да уследи само последица духовне пропасти којој сведочимо. Они који би то требали да виде и они који би томе требали да се супротставе – ћуте. Ћуте не зато што су немоћни или неуки, ћуте јер су тако одабрали, јер служе ономе коме та тишина треба и служи. Оном истом коме служе и политичари.
Ту лежи одговор зашто ћуте сви ти пурпурни мантијаши. Заправо и за Истину и они се боре за исте те мрвице са истог тог стола као и самозванци јер и они желе у непомјаникове легије. У поретку земаљских власти управо су они „задужени“ за
теолошки основ „устоличења“ свих вођа и самозванаца пре обећаног доласка првог одређеног и свођења свеопште теологије на његове „потребе“. Тај процес је сведочимо већ навелико у току. Свеколике земаљске власти и владари одувек су добијали свој пун „легитимитет“ тек кад би их „признале“ све те пурпурне крвопије. Зато они ћуте, замрли су кад им је и душа замрла. Нема их.
За њих је речено и у камен уклесано следеће, Јеванђеље по Матеју:23: „Тада Исус рече народу и својим ученицима: „Учитељи закона и фарисеји засели су на Мојсијеву столицу. Зато чините све што вам кажу и држите се тога, али немојте да чините оно што они чине. Јер они говоре, али не чине. Они везују тешка бремена и стављају их људима на плећа, а сами ни прст неће да подигну да их помере. Сва своја дела чине да би их људи видели. Проширују своје филактерије и продужују ресе на одећи. Воле почасна места на гозбама и прва седишта у синагогама, да их људи поздрављају и да их зову раби. Али ви немојте да се зовете раби, јер имате само једног Учитеља, а ви сте сви браћа. И никога на земљи не зовите оцем јер имате само једног Оца – оног на небу. Нити се зовите вође, јер имате само једног Вођу – Христа... Тешко вама, учитељи закона и фарисеји, лицемери! Закључавате Царство небеско пред људима. Сами у њега не улазите, а не пуштате оне који желе да уђу. Тешко вама, учитељи и фарисеји, лицемери! Путујете и морем и копном да придобијете једног следбеника а кад он то постане, претварате га у сина пакла, двоструко горег од вас...“.
Јер борба је за сваку душу, сваког човека понаособ. Пропаст као и спас лични је чин, свакога од нас.
Јавни дискурс у нас је више него икада препун умоболних тирада о „епској“ борби за очување Србије које су бесмислене чак за скромне домете актуелне дилетантске србске политике. Косово са и без већ забрављених звездица и
фуснота као државно-правни ентитет никада не би могао да настане и постане да то директно није омогућила издајничка политика београдских „елита“ и то у континуитету. Исто је и са свим другим политичким ентитетима који су настали као резултат распада СФРЈ. И што је већа издаја, у Београду су већа славља, подели се више одликовања, медаља и станова за „заслужне“. Сетите се само како су недавно на теферичу у Београду самозвани, спајдермен од Каштела и сваколика друга „елита“ прославили коначно растакање Републике Србске. Пред збуњеном присилно доведеном децом из културно-уметничких друштава махали су празним улицама града и кезили се са монтажне трибине. Развлашћивање РС је спроведено по истом моделу само другачијој динамици као и растакање Србије. И сад погледајте како уредно са таквом политиком садејствује и црквена „политика“. Издају сопственог народа од стране „наших“ политичара уредно прате и црквени „темељни уговори“, томоси, аутокефалности и „прихватање новог стања“ и политичких односа. И зато све те процесе уредно подржава и римски „Мали рог“ свестан чему све то води и коме све то служи. Зато је „Мали рог“ неки дан посало свог првог оперативца црвених ципелица и разнобојних zucchetto капица, кардинала Пјетра Паролина да као државни секретар Ватикана поново трасира руте за испуњење коначног циља. Пјетро је већ био гост београдских храмова и увек је примљен на највишем државном и црквеном нивоу. Када је долазио 2011. г. дао је обавезујуће инструкције како ће се у предстојећим реконструкцијама испоштовати интереси Свете Столице и то у односу на тада већ договорена политичка „решења“ предвиђена за Србију и Косово. Самозваном је очајнички требао и тај печат и тада и сада. У односу на Пјетра самозвани је апсолутно завистан јер разговара са представником ентита који нема ни војску, ни тенкове, чак ни елементарну економију али у односу на самозваног има све. Пјетро је део тог света „без крви и тела“ из којег стварно могу да дођу бића са црним крилима да га однесу у бесповрат. Самозвани то одлично зна. Тог света се стравично плаши али и жели да му припада.
Овај пут, као претходница, пар недеља пре доласка кардинала Пјетра у Србији је боравио и Џери Пијел, генерални секретар Светског савета цркава. Посетио је наше мајбах духовнике. Уредно су разменили дарове а Пилеј је дарован са огрлицом која означава „јединство вере“. То „јединство вере“ је народ овог поднебља већ добро искусио на својој кожи. Рећићемо, ако је у том крвавом игроказу по званичној верзији једна аустријанка из пакла Јасеновца спасила 12.000 деце, а колико је онда деце ту било утамничено и побијено? Може ли се тај број уопште изговорити а да човек остане при свести ?
Остаје да се сачека и објави већ написани „темељни уговор“ цркве и државе Косово. Јер ако је самозвани у име Србије признао сваку власт на Косову, предао све елементе државности до последњег онда је од србских „елемената“ на Косову остала још само црква и слуђени народ. Народ са Косова је то питање већ поставио а Београд и црква као по обичају ћуте а у тишини шкргућу зубима и прете, броје и пописују бунтовнике и рутинирано за њих спремају „свилен гајтан“. Тај „гајтан“, по устаљеној пракси, може бити испоручен и преко Приштине и преко Београда, за врат поштеног човека то је ионако свеједно. Ово је одговор зашто самозваног у том њиховом Београду сви подржавају а на Косову му је највернији савезник управо Курти и његови медији. Када год је то потребно они од самозваног праве „великог Србина“ а заузврат, медији из Београда од Куртија праве „првоборца за права шиптара“. А заправо, нити се самозвани бори за Србију нити Куртија интересују права његових земљака. „Сотонским марифетлуцима“ самозвани је од свих који би да нешто учине за свој народ одузео „алат“. Сав простор за распродају је искључиво у његовим рукама. Нико више ништа после њега, преко њега и тога што је он учинио у свету тог виђења, нема и неможе да понуди. Самозвани је стварни краљ свих србских издаја.
Самозвани је научио лекцију свог архи-претходника, својевременог председника Слободана Милошевића. Када је очајан помислио да се некаквим чињењем може задовољити непомјаник, пред Ворена Кристофера Милошевић је ставио празан
папир: „Реците ми, напишите ми шта све треба још да испунимо па да се ова агонија заврши“. Кристофер, као да је садистички чекао баш овај слом још једног који није схватио коме припада, рекао му је: „Господине председниче, ви нисте разумели. Ви треба сами да антиципирате шта ми то хоћемо и да нам унапред чините. Наши захтеви никада не престају...“. Момир Булатовић, који је томе присуствовао, сведочио је за живота да када је то видео, заледио се,...
Зато самозвани трчи и нуди. Пристаје на све огавне договоре, смишља их и нуди. Зато је Србија постала компензација траги-комично избледелој Француској за губљење свих афричких колонија. Од „империје“ liberte, egalite, fraternite, остале су само те три боје на државној застави, које су боје стварни власници Француске обрисали за једно лето као да их никада није ни било. Али, браћа од преко Атлантика, наравно као и увек уз договор са браћом са истока, одобрили су да Француска крене у бестијално харање ове и сваке будуће Србије. Србија је испарцелисана и расцепљена на комаде. Сем пореза који морају да плаћају сви сем оних који стварно имају новац, све друго је провизоријум.
Њихова бахатос је огромна. Једина мера тој бахатости је њихова душевна болест. А од њихове бахатости и душевних обољења једино су већи њихови страхови. И ако разумете теолошку димензију свега овога разумећете и зашто им је за оно што раде увек важна и та илузија о „ја само радим свој посао“ и „све је урађено по закону“. До неке друге прилике када ћу вам радо објаснити зашто је то тако, кад год о томе размишљате и која је то заправо монструозна превара сетите се ко и како доноси те фамозне законе и јесте ли ви лично икада на било који начинучествовали у том процесу који се одвија у име свих нас а мимо свих нас. Они „стварају“ законе а народу су дате петиције. Сетите се и оног ужасног али истинитог „случаја“ везаног за Ану Франк, девојчицу коју су прогањали SS официри, гестапо и наравно свеприсутни локални денуцијанти и домаћи издајници – „Они који су ловили Ану Франк да је убију радили су по закону. Они који су је сакривали да би јој сачували живот радили су против закона“. То су закони људи,...
Али чак и у том свету свих тих накарадних људских закона постоји нешто што се зове највиши правни акт једне државе. То је Устав. Устав је цивилизацијска мера једног друштва, огледало правне свести и савести једног народа, прецизно правно дефинисани и безусловно обавезујући правни акт који гарантује правну, институционалну и сваку другу стабилност једног друштва, државе. Ово ће вам овако или слично појаснити бруцош било ког правног факултета на свету. Заштита сопственог уставног поретка је мера снаге друштва или мера друштвене пропасти. Када спољни или унутрашњи непријатељ, ма шта то заправо било, напада један друштвени поредак, он пре свега напада елементе друштва које би требало да штити Устав - територијални интегритет, становништво, елементарна права,...
Зато су, да би „све било по закону“, пре него што су убили Србију прво морали да убију њен Устав. Оним што се догодилио претворили су га у неки бесмислени, декоративни, ван правни текст који служи само зато да би рукоположивши на њега проклети кривоклети политичари могли по ко зна који пут да безочно слажу. Србски Устав је некако као онај гриморијум, мрачна књига са мрачним темама за коју сви знају да постоји али је нико није видео и поживео да о томе прича.
Бриселским споразумом, дакле како је и написано – правно обавезујућим споразумом о нормализацији односа Београда и Приштине од 19. априла 2013. г. Влада Србије је пристала на имплементацију мера и радњи које de jure (Глас Русије је с тим у вези тих дана оценио – „Бриселски споразум је приближио Косово независности, и сасвим уклонио присуство Србије на Косову, чак и у општинама са већинским србским становништвом“, као и да „Косову недостаје само место у УН, али изгледа да је Београд спреман да попусти и по том питању“) и de facto воде у потпуно деинституционализовање Републике Србије на територији (још увек по Уставу) своје јужне покрајине и дају пун правни капацитет да се у тај створени правни „вакум“ увуку институције тзв. државе Косово. Управо то се и дешава. „Њихов“ Курти само спроводи оно што је „наш“ Курти потписао и на шта је пред мађународним ауторитетима пристао. Заправо, „њихов“ Курти посупа у складу са
правним актима Републике Србије. И као што сведочимо, сем договорених медијских надгорњавања за потребе унутрашње политике, нико ништа с тим у вези заправо и не предузима.
И да би агонија трајала, овим „стањем“ самозвани је сам за себе „створио“ правни простор да „у складу са новом ситуацијом на терену“ тражи и нови Устав, чиме би ставио тачку на све своје издаје, обзнанио неки нов модел друштвеног уређења по коме би онда он могао да буде самозванац-спаситељ још бар 12 година те не би ли тако „успешно“ увео Србију (читај: Шумадију) у обећани нови свет летећих таксија, трећеразедних сајмова и паризера с месом без меса.
По истом принципу створен је и правни механизам за разбијање СФР Југославије. Уставом од 1974. г. загарантовано је право народа и народности на самоопредељење до одцепљења. То је био крај Југославије. И тадашњим самозванцима било је важно да се држава распадне „по закону“. Увод у 1974. г. било је припајање делова рашке области тадашњој Покрајини Косово. Дакле, издаја у континуитету.
Одмах за Уставом умро је и Уставни суд Републике Србије. Тако је отворен пут ка потпуном нестанку државе Србије. Епитаф је написао један тадашњи и садашњи функционер Владе Србије: „Па нећемо се ваљда држати Устава к’о пијан плота“,… У кратком копрцању Уставног суда по питању овог круцијалног правног питања и пребацивања историјске одговорности за очигледну издају, Уставни суд је пристао на бестијални „став“ тадашњих (и садашњих) носилаца власти, који став је прокламовао тадашњи министар правде Никола Селаковић, да „Брислески споразум није правни већ политички акт“, те да „Уставни суд треба огласити ненадлежним за ово питање“. Ако је Бриселски споразум био егзекуција србског Устава, ова изјава министра правде била је његова „овера“. Пуцањ у главу мртвог тела Србије. Овим „ставом“ надлежног министра политика је саму себе изузела из правног поретка и самодефинисала се као неки над-народни ентитет који постоји ван Устава и закона Републике Србије.
Зато се тако и понашају. Мисле да су недодирљиви. Наш Устав је умро тихо, прад нашим очима. Србија умире још тише.
Зато од убиства Устава до сахране Србије имамо непуних 12 година ругања, презира, девастације, невиђеног криминала, убица са наплатних рампи, убица деце по пешачким прелазима, убица на државним функцијама, убица са службеним легитимацијама, убица у мантилима свих боја, убица ноћних портира из савамале, масовних убица из предграђа главног града,... Без Устава нема ни институција, без институција државу преузимају убице организоване у кланове које „вешта“ рука власти прави, уздиже и гаси, сукобљава и „мири“. И било је питање времена када ће у свом том вануставном и безинстуционалном ужасу који живимо реинкарнирати елементарна људска потреба да се преживи и опстане. Зато је улица породила за сада јединог стварног заштитника сопственог права на живот и елементарни опстанак – бака Цоку. Бака Цока је изнуђени трагични одговор презреног, одбаченог, „обичног“ човека на бахатост и крволочну
бестијалност власти и свих њихових кербера од повлашћених уличних криминалаца под заштитом власти, преко општинских шалтера до скупштинских говорница и прајм тајма на свим националним фреквенцијама. И рећићу вам – једина друштвена појава у последњих 12 година на коју стварно нису и немају одговор је феномен бака Цоке. Бака Цока их је уплашила више од свих служби које их стално нешто „нападају“ и измишљених „убица“ које их „вребају“. Сем бака Цоке, све остало је за њих само приземна и презрена прашина. Бака Цока је једина устала да одбрани своје Уставом загарантовано право на живот! Да би одбранила своје право на живот дала је свој живот !
И тако, док он тумара наоколо прерушен у човека, сетите се оних намештених и договорених хапшења Мирослава Мишковића и Драгослава Космајца са почетка краја самозваног. Бљутаво и театрално, као и све друго што чини, „само ја смем да им име поменем,...“ су похапешни, а на крају и правоснажно ослобођени и исплаћени за противправна хапшења. У свету самозваног све је трик, представа и лоша глума сем разарања Србије. То је стварно. Несрећни самозвани је само мали погубљени арлекино за јавну употребу и то сви око њега савршено добро знају. Чак и из угла ове наше „припиздине“ прави играчи нису самозвани и његови слугани већ они који су све то договорили и осмислили. Они коју су му дали јавни
и политички простор да све своје делузије спроводи у дело. Они коју су толико моћни да за потребе његовог имбецилног театра пред њега ставе све те друге арлекине са међународне политичке позорнице, од Тонија Блера до Ангеле
Меркел. Што би рекао један виспрени аналитичар стварности општег типа испред локалне задруге: „Сајам лудака. Ако „они“ стварно седе са овим „нашим“ онда су „они“ исто приблесави ко и овај „наш“, јел да,...“. Човек је лагано уз велико пиво ваљда још увек домаће производње у пар реченица погасио сву политичку булументу Србије и све аналитичаре, новинаре, зналце и државне службенике.
Обневидео и душевно оболео немоћни самозвани сада патолошки мрзи све који то знају, а биће да на свој начин то сада знају и чувари локалних задруга, а посебно мрзи оне који то Јесу. Дакле, мрзи своје праве политичке родитеље. Сва та мржња и сав тај бес су заправо његова цена. Свестан одакле ти родитељи „долазе“ и ко им даје „моћ“ већ дуже време сања о томе како ће „и њих да прескочи“ и да постане „он“ уместо „њих“. Како ће преко њих да се наметне оном
који је изнад њих. То је наравно тешка глупост али је и јако опасан терен из педагошких, свакако не стварних разлога. Самозавни никада неће постати „они“, превише је сасвим очигледних разлога за то и сви упућени то знају, сем њега. За почетак, управљање материјалним ка освајању духовног одувек је било у рукама изабраних а не постављених. Несрећни самозвани чак и када је пролазио поред њих није их видео, сем једном,...
Отуда, од свих „наших“ лудака, наркомана, убица и самозваних властодржаца још само самозвани верује да мали Алек постоји.
Зато је логично да у таквом лудилу ноторни наркомани могу да пројектују оружане системе и борбене дронове, бивши Срби могу да командују армијом а дезертери, ратни профитери и деветари прописују војну обавезу за сву нашу децу. У „славу“ свих тих самозваних скотова правимо војне параде, дефилее војне гвожђурије и митинге већ застареле технике све зарад свеопштих припрема за поновно демонстративно препаркиравање хаубица без бојеве мунције под будним оком и уз претходно прибављени благослов Охајо генерала, све док некој будали опет не падне у задатак да сво то оружје поново употреби. И нису све ове реченице апсурдне, оне су само истините. Наша стварност коју ове реченице прецизно описују је апсурдна. И какви безбожни јесмо, пристајемо на њу.
И онда спрдање иде до свог краја. Хоће ли „повратак у пређашње стање“ да врати Србима институције на КиМ,... неће. Хоће ли им вратити мир у живот,... неће. Хоће ли „повратак у пређашње стање“ да значи поништавање Бриселског споразума и повратак свих елемената државности Србије на Косово? Неће, наравно. Јер повратак у пређашње стање на тај начин није могуће. То је само још један бедни перформанс издајника на државним функцијама. Бесмислена фраза о „повратаку у пређашње стање“ неће вратити у живот ни Србију, ни све побијене, неће вратити расељене,... Од те временски орочене фразе за сезонску употребу остаће само монтажни објекти на Јарињу и Брњаку за даље бесомучно понижавање народа. А и то није „зато што сам паметан“, већ зато што је тако договорено.
И све то је злочин који траје и злочин до краја. И сви су они исти.
Не верујте политичарима.
Они су најнижа форма постојања,... ништа,... али и они, такви, морају да постоје. Нека их,...
Џони их је прозрео,...„Курвини синови, знали су где ће ме наћи,...“.
То вече када их је препознао, Џони који је себе дао граду, граду којег су тада преузели неки „њихови“ скотови из тог истог шињела као и ови „наши“ скотови што су преузели овај наш град, опевао их је:
„Затвори губицу, није вредна заната
Истреси горчину до краја
На стратешким местима њихови људи
Курвини синови
Лутке од крви без трунке идеје
Убице на цести
Лоша ноћ бежим из града
Они долазе...
Курвини синови
Отишао сам далеко до крајњих граница
Море је узимало од неба
На другој страни знаци олује
Видио сам како плазе у тами
Хладна ноћ пред велике догађаје
Не желим више да се сјећам
Знали су где ће ме наћи
Курвини синови
Извор: Правда.рс
