УВОДНА НАПОМЕНА
Пише: Владимир Димитријевић
Године 1919, 4. јула, Владика Николај, који је изабран за епископа жичког, послао је „Упутство свештеницима и свешеномонасима Жичке епархије /односно верског тумачења српске историје, нарочито с погледом на најновији преокрет у судбини народној“. У том свом упутству, Владика је указао како народу треба обајснити слободу која је дошла после многих мука и страдања, али је дошла зато што се нерод није одрекао крста часног и слободе златне, и што није веровао у земаљску моћ Стамбола и Беча, него у Христа, Бога правде, Коме пева наша химна. Ове речи Српског Златоуста нека нам буду на поуку, кад се власт Србије и већи део народа клања сили и неправди, надајући се да ћемо се тако спасити и опстати. ( В. Димитријевић )
…
Владика Николај:
Пошто је Јеванђеље Господа Исуса Христа кључ за разумевање свих времена и судбина како појединаца, тако и народа, то се препоручује свештенству ове епархије, да с циљем ширења истинске вере у Бога искористите у народном животу историјски и психолошки тренутак и примените тај кључ на објашњење свега, што је се десило у наше дане са овим народом и са светом у опште.
У тој сврси свештеници треба да објашњавају народу, како у проповедима и јавним речима, тако и у свакој датој прилици у приватним разговорима факат Божијег откровења на следећи начин:
1. Бог се открио у свој пуноћи својој у Сину свом Исусу. Но, Он се открива у догађајима и знацима у животу сваког човека и сваког народа. Следствено Бог се појавио и у историји свога народа. Ко отвори своје духовне очи може то да види.
2. Израиљски пророци, као доцније и апостол Павле, непрестано су истицали ослобођење израиљског народа од Египћана и Вавилонаца, као велики доказ Божијег провиђења и Божије моћи. Избављење српског народа од петстогодишњег робовања, није ни у колико мање фрапантан доказ Божијег провиђења и Божије моћи.
3. Косовски пораз народни геније није никада признао за пораз, него га је преобразио у моралну победу над физичком надмоћи и објаснио као Лазарево приволење царству небесноме. Тако, да је косовска битка добила овај морални изглед: Хришћани су тражили, прво Царства небеснога, да би кроз то добили све остало, па и царство земаљско, а мухамеданци су тражили прво царства земаљскога, да би кроз то добили и царство небесно.
4. Кроз векове су мухамеданци мислили, да је њихов пут правилнији и да су они изабрали бољи део. То су они могли и доказати очигледним фактом, што је српски народ као главни шампион хришћанства на Балкану и у Европи био претворен тако рећи у пепео. Но, баш у томе пепелу пројавио се Бог, као што се Он обично пројављује у историји и стварима ништавним, одбаченим, и у очима људским пропалим. Народ српски је био све изгубио, сем вере у Бога, и та га је вера спасла.
5. Карађорђе и Милош, прота Матија и слепи Вишњић, као и сви познати сарадници ослобођења, типични су представници те дубоке народне вере у Бога, или – што је исто – вере у победу правде над неправдом. Тек је борба почела 1804. године када су Турци били на све стране, а Срби без мало нигде, а видовити Вишњић пева:
„Друмови ће пожељет' Турака,
Ал' Турака ниђе бити неће.“
То је вера гранитна, чудотворна вера, вера која је спасла народ.
6. С таквом вером народ је издржао и последњих седам година рата против Аустроугарске /углавном/ и њених турско–бугарских савезника. Већина, од главних вођа нашег народа, за последњих седам година били су типични представници народне вере у Бога и победу Божије правде. Војвода Мишић, упитан о изненадним успесима наше војске на јужном фронту, увек је одговарао: „Бог помаже“!
7. Бог се пројавио међу нама, онда, када су непријатељи наши тријумфовали над нашом земљом, као над једним гробљем, и када су и наши савезници били поколебани у вери у нас.
8. Народи моћни, савршено наоружани, но, руковођени само себичношћу, срушени су и понижени. Тако се Бог пројавио двојако у овом рату; у уздигнућу малих у моћи, но великих у идеалима, и у понижењу великих у моћи, но малених у идеалима.
Идеалисти увек, али увек, побеђују на крају крајева. Јер, идеалисти су увек на страни Бога, те је и Бог на страни њиховој.
9. Свештеници српски поднели су сразмерно највеће жртве не само у последњем страдању, него од Косова. То је зато, што борба нашег народа од Косова до данас носи религиозни и етички карактер, те су представници религиозног и етичког идеализма и били природно изложени највећем гњеву и освети непријатеља.
10. Нека свештеници објашњавају народу, да је садашња слобода дошла само делимично заслугом народном, но да је она углавном дар Божији. Да, та слобода мораће се и од сада заслуживати, да би се одржала и да би била за спасење, а не на штету душа. Царство небесно заслужено је у односу према нашим спољним непријатељима. Царство Божије је сада унутра међу нама и треба га заслужити односом нас самих једног према другом.
Ако је до сад наш идеал био национално територијални, од сада он мора бити национално јеванђелски. Ако је наш народ до сада светлио храброшћу према суседним народима, од сада мора светлити добротом и лепотом душе унутра и споља према себи и према другом. То од нас очекује и Бог и свет.
Ја знам, да ће ово све бити већ познато свештеницима. Но, ово треба понављати непрестано, као: паки, паки миром Господу помолимсја. Опет и опет народ треба да се утврди у вери, да је се Бог својим Провиђењем и својом Моћи пројавио у историји Његовој и да кроз ту веру схвата и дужност своју поштовањем, благодарности и љубави према Богу, да би га благослов, а не гњев Божији вазда пратио у будућности.
Извор: Правда.рс
