Пише: Свети ава Јустин (Поповић)
Овај свет је у сталном потопу страдања. То је једина ствар коју не треба доказивати. Она је очевидна за свакога. Редуцирајте човека на једно чуло, он ће и тада болно осећати да је овај живот потопљен трагизмом. Историја човечанства се стално дави у том потопу, зато кроз последње деценије све нервознијим темпом хита своме крају. Из мрачне, али многоплодне утробе историје ничу поколења, и потопљена страдањем са јауком ишчезавају у мрак; из небића излазе у биће, и враћају се опет – да ли у небиће? При самом улазу у свет, свако поколење већ је бременито муком; а при излазу из света као једино наследство следећем поколењу оставља: муку, трагизам, бол. Ограничите доказе, сузите аргументацију: задржите се на садашњици нашој, укотвите мисао своју у њој: не изгледа ли вам да се сав свет раскомпоновао, распао на саставне елементе, који се у дивљем хаосу хрву и узајамно истребљују? Трагизам наше садашњице гура сваког иоле мисаоног човека у неиздржљиви песимизам. А када нашу садашњицу помножите прошлошћу, онда ћете у резултату добити: ужас, ужас, и само ужас. Нека страшна коб, неко вампирски крвожедно привиђење проходи историју човечанства, облачи се у тело њено, ломи га, кида и у пену баца.
Слаже се епоха на епоху, и гле, слаже се мука на муку. Чудовиште неко немилосрдно дави историју човечанства. Посело јој је сва чула. Плодна је историја; утроба њена непрестано рађа бол на бол, страдање на страдање, ужас на ужас. Када би човек, ограничен на пет чула, био у стању да макар за један моменат сагледа сва страдања историјског човечанства, од неиздржљивог ужаса чула би му попуцала, и тело, и душа. Сиромах је чулима човек; можда је то и боље; зар би чула могла издржати, када би он могао у једном моменту сагледати сав живот целокупне историје човечанства? Човек види и зна неке разломке историје, и зар они и њега самог не претварају у разломак, који од ужаса никако не може да дође до јединства, никако да се сабере у цео број. Трагизам историје разбио је човека у страшан разломак. Много му је и пет чула. Није мало оних који жуде да им се чула сведу на минимум, е да би се очајање свело на минимум. Кроз пет чула сувише много трагизма уђе у човека. Гледан из количине трагизма коју може сместити: човек је широк. сувише широк, требало би га сузити. Но ма колико сузили човека, он ипак не може не видети: како поколење за поколењем умире и ишчезава у неку језиву тајну небића. Изгледа да су чула дата човеку да му буду пипци, којима ће на сваком кораку у историји напипати смрт. Пружите једно своје чуло до краја ма ког бића у историји, и оно ће као крај његов, као завршетак његов несумњиво напипати смрт.
И стварно, чула су пипци смрти. Ма колико напрезао човек себе да превазиђе трагизам живота, не може не осетити да стално остаје у неотворљивој тамници смрти. Изгледа да је историја човечанства са свих страна запечаћена неотпечативим печатима смрти. Рађајући се на свет човек је од првог момента кандидат за смрт. Утроба која нас рађа није друго до рођена сестра гроба. И човек улазећи у гроб, улази ко зна у какву утробу, способну за каква страшна рођења, и авај, привиђења.
На дугом страшном путу кроз историју у човеку се наслагало толико болова, толико ужаса, толико смрти да је смрт постала једина категорија, у којој се креће и бива сав живот историје, у којој он настаје, остаје, а можда и престаје. Кроз историју у човеку се израдило једно убеђење: ако има ичег неопходног у овом свету, онда је то смрт. То убеђење постало је догмом сваке историске епохе. Језовита реалност смрти приморала је човечанство да то убеђење формулише у догму: смрт је неопходност. Ту страшну догму предавао је у наследство: отац – сину, човек – човеку. Поколење – поколењу. Ако човек без предрасуда загледа у историју овог чудноватог света, мора признати да је овај свет огромна воденица, која непрестано меље храну за вечно гладно чудовиштe – смрт. И мене меље, и тебе, пријатељу, и све нас; меље, док нас једног дана не самеље.
Реците ми, како могу бити оптимист, када сам прикљештен између два воденична камена, који ће ме дотле млети док ме сасвим не самељу? Може ли бити оптимист мува у пауковој мрежи? Може ли бити оптимист црв у славујевом кљуну, и славуј у Јастребовом кљуну? Од ужаса човек осећа да је овај живот неко страшно привиђење и мрачно заточење. Изгледа, неко нас је послао на заточење одвратном привиђењу; послао је нас, који смо и сами од исте материје од које и привиђење. Довољно је једно око човеку па да види да је наша планета – тркалиште привиђења, тркалиште калдрмисано лобањама људским И још тркалиште – са свих страна затворено смрћу. А васељена огромна гробница, херметички затворена гробница, по којој људи као очајне кртице непрестано рију, и никако да је прорију.
Цела историја је афирмација смрти. Кроз сваки атом свој она једно тврди: смрт је неопходност; сваки човек је смртан, неизоставно смртан. То је финале сваког људског бића; то је тестамент, који за собом непремјено оставља сваки житељ наше планете. Тај тестамент оставили су свакоме од нас претци наши; у њему стоје само ове три речи: смрт је неопходност.
Реците, господо, може ли човек са таквим тестаментом и у оваквом свету бити оптимист? Је ли могућ оптимизам у свету, у коме је смрт најнеопходнија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет, овакав живот, овакав човек?
Питање оптимизма питање је смисла животног. Ако је могућ смисао живота, могућ је и оптимизам. Одговор на то питање могућ је једино кроз одговор на питање смрти. Решењем проблема смрти решава се у самој ствари централни проблем.
Посредно или непосредно, сви се проблеми у крајњој линији своде на проблем смрти. Продужите ма који проблем до краја, он ће се неминовно извити у проблем смрти. Отуда од решења проблема смрти зависи решење свих осталих проблема. Силом своје свудаприсутне реалности кобна догма: смрт је неопходност, постала је лозинком историје човечанства. Сва су бића обзидана смрћу; онда реците: је ли могућ оптимизам у оваквом свету? То је пробно питање за све богове и за све људе. Ако ико одговори на то питање, онда је то бог наш, и нема других богова, и не требају нам. Но одговорити на то питање може само онај који омогући оптимизам у оваквом свету. Омогућити оптимизам значи: победити смрт, победити кобну лозинку и догму историје: смрт је неопходност; значи: решити завршно и апсолутно проблем смрти.
Да ли то може учинити наука, или философија, или култура. или која религија? Да би непристрасно дошли до одговора на то питање, ја ћу проблем смрти ставити лице у лице са науком, са философијом, са културом, са религијама. Одговарајући на то питање, оне ће дати одговор о својој стварној вредности; даће одговор о могућности или немогућности оптимизма у овом свету.
Суочите проблем смрти са савременом науком. Да би решила проблем смрти наука је мобилисала све своје силе; но резултат свих научних напора сабира се у један закључак: у свету владају природни закони; они су неопходни и неизменљиви; и смрт је закон, и то закон неопходан и неизменљив; у оваквом свету, и оваквом човеку смрт је неопходност. Одговор свој на страшни проблем смрти наука увија у тајанствену реч: неопходност. Но тиме она не решава проблем, већ га само констатује и афирмира. У самој ствари, тај одговор је осуда човека и човечанства на вечни ужас, и страдање, и муку. Тим одговором наука признаје чињеницу да је смрт неопходност. Но, господо, та баш чињеница и јесте највеће проклетство за род људски. Ја морам извући консеквенце из тог догмата савремене науке: ако је смрт неопходност, онда је немогућ научни оптимизам; неопходност, остаје неопходношћу; човечанство је осуђено на перманентни status quo ante, т.ј, смрт је неопходност за све људе; сви су умрли, дакле и ми ћемо умрети. Ако је смрт неуклонљива неопходност онда је у основи прогрес немогућ. Не само немогућ, већ и непотребан. Јер нашта ми прогрес, када се он састоји у томе, да, ме од колевке испрати до гроба? Нашта ми све те бесмислене муке и страдања, које подносим на проклетом путу између колевке и гроба? На шта ми сав труд, и рад, и дужност, када умирем сав без остатка?
Све то што се зове прогрес, и рад, и дужност, све су то вампири, који ме сишу, сишу, сишу… Проклети били! Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот највећи подсмех, најподругљивији дар, и главно: ужас, неиздржљиви ужас. Неопходност смрти за науку је неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може наћи смисао животу, нити бити оптимизам за човека. Пред проблемом смрти умире и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Но реците сами: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? Зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема победе мимо оне која побеђује смрт; и нема оптимизма мимо те победе; и нема моћи мимо те моћи; и нема силе мимо те силе. Веле: наука је човекољубива. Но какво је то човекољубље, када човека оставља у смрти? Када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог.
Ставите проблем смрти лице у лице са свима савременим и несавременим философијама. Кратко речено: сва логика свих философија слива се у један принцип: категорије људског мишљења доказују немогућност победе над смрћу. Смрт је логичка последица физичке трошности човекове; смрт је неопходна, у сваком случају смрт тела. Овакав одговор дражи ме на питање: како философије смртног човека могу победити смрт? А без победе над смрћу, како могу дати смисао човеку, оптимизам човеку? Сви су философи смртни, то доказују не само њихове философије, већ и њихови гробови. Нема философа који није умро; и ако је умро, кога је његова философија васкрсла. То је осуда сваког оптимизма. То доказује једно: да је философски оптимизам немогућ. У самој ствари, философије и нису друго до аритметика песимизма. Када човек са ивице гроба посматра свет, онда му ниједна философија не може засладити горку тајну смрти. Замислите: мени је умро брат, сестра, мајка. У сваком атому мом ври жалост неисказана. На шта ћу се наслонити? Ко ће ме утешити?
Философија је нема; наука је глувонема, да би ме могла утешити. Тек пред страшном стварношћу смрти, ја осећам и дознајем да су и философија и наука у ствари не благовест, већ горковест. Зар може бити благом вешћу вест, која не може облаговестити пеленгорку тајну смрти?
Суочите проблем смрти са европском културом. Многе је безнадежне европска култура надом окрилила. Но слаба су то крила да тешко тело човеково дигну изнад смрти. Смрт их у корену сасеца. И културни се човек осећа очајно немоћан пред страшилним фактом смрти. Култура не ствара човека победиоцем смрти, јер је и сама дело смртног човека. Сва је саздана од човека и по човеку. Испилила се из човека; сва је ограђена човеком, а то ће рећи: смрћу. Ја стојим на ивици гроба и на теразијама смрти мерим културу: и гле, лакша је од ништа. Пред смрћу она се савија у згрчену нулу. Све тековине њене смрт полако нагриза, рони, док их све не одрони и однесе у мрачну утробу своју. Зар култура која не може победити смрт, у самој ствари преставља силу, која јој се од многих приписује? Зар она која је сва смртна, може бити оптимизам за човека? Зар она која не може осмислити смрт, може бити смисао живота? Културни оптимизам је немогућ, јер је култура побеђена од смрти. У томе је њен трагизам и трагизам њених поклоника.
Ставите проблем смрти пред ванхришћанске религије. Све те религије муче се над проблемом смрти; и решавајући га, оне га или обилазе, или негирају, или прескачу. Најтипичније су од њих: браманизам и будизам. За браманизам: смрт је као и сав видљиви свет – Маја, варљива реалност, небиће. Неегзистенција. Проблем смрти спада у неку врсту самозваних реалности, које треба превазићи силом воље своје. Сав је видљиви свет изложба привиђења, која ишчиљавају у нереалне фантоме. На тај начин браманизам не решава, већ негира проблем смрти. А будизам? Будизам је пунолетство очајања: то је не само философија, већ и религија песимизма. Тајна небића је пријатнија од горке и прегорке тајне бића. Смрт је ослобођење од окова овог страшног чудовишта што се свет зове. Иза смрти блаженство је нирване. Тако будизам не решава, већ прескаче проблем смрти; не побеђује смрт, већ је очајно проклиње. Тако или скоро тако и остале религије не представљају друго до банкротство пред проблемом смрти.
Зато што је науци немогуће победити смрт, немогућ је научни оптимизам; зато што је философији немогуће победити смрт, немогућ је философски оптимизам; зато што је култури немогуће победити смрт, немогућ је културни оптимизам; из истог разлога је немогућ и брамански и будиски оптимизам, и оптимизам ма које нехришћанске религије. Вредност, праву вредност сваке од њих пронаћи ћете, ако их прочитате у контексту са смрћу. И кроз науку, и кроз философију, и кроз религије многе човек покушава да победи смрт, и никако не успева; никако да пренесе себе у бесмртност; никако да пронађе полугу, којом ће и тело своје моћи убацити у бесмртну реалност. Отуда све оне банкротирају пред проблемом тела. Тело је проба и провера свих религија, философија и наука: која банкротира на проблему тела, неминовно банкротира и на проблему духа. Ко победи смрт тела, ко да бесмртност телу, тај је многожељени Спаситељ и Бог; тај је осмислитељ тела и оптимизатор; тај је смисао живота и света, и оптимизам човека и човечанства. Но дотле песимизам и очајање је удео човеков. Човек је сам, а око њега ћути безобални океан смрти. Потопљен смрћу човек риче од уздаха срца свога, и нико да одговори, нико од људи, нико од богова. И ако што одмуца наука, или философија, или религија, све је то опијум, који никако не може да опије и успава ужасом смрти пробуђену душу и тело човеково. Човек је будан њиме: по сваком нерву клизи као олово проблем смрти. Тело чезне да реши проклети проблем. Но земља је сувише суревњива на тело: ни преко једанаестог километра не пушта га изнад себе. Нема тачке на нашој планети, са које би човек могао са живим телом излетети из атмосфере земљине. Атмосфера земље опасана је нераздвојним прстеном смрти. Мртвачки сандук носи на себи и око себе земља. Исток и Запад, Север и Југ склапају се над човечанством у мртвачки сандук. Наша планета има и сувише центрипеталне силе за све што је смртно. Сав електрицитет бола, ужаса, трагизма сабира се у један гром, гром смрти, против кога нема громобрана. Смрт је врховно зло, које синтезира сва зла; врховни ужас, који синтезира све ужасе; врховни трагизам, који синтезира све трагизме. Пред тим врховним злом, пред тим врховним ужасом, пред тим врховним трагизмом, обамире у очајању и немоћи сав људски дух и све човечанство. Зато никакав човек, нити ишта човечје може бити човеков оптимизам. Ужас смрти ме гура иза човека, изнад човека ка Богочовеку. Јер што је немогуће човеку, могуће је Богочовеку. Човеку је немогуће победити смрт, али је зато могуће Богочовеку. И Он је побеђује васкрсењем; и том победом решава проклети проблем смрти; решава га не теоријски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом васкрсења.
Васкрсење Христово је преврат, први радикални преврат и револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела: у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом делу почиње да влада девиза: васкрсење је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница историје: до њега био је човек и човечанство, од њега почиње Богочовек и богочовечанство; до њега оптимизам је био немогућ, од њега он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност не смрт, већ бесмртност, не победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, једино у тој поставци, могућ је оптимизам. Практично убеђење и философска догма: смрт је неопходност, врхунац је и пунолетство песимизма. Та догма има своје постулате у принципима: грех је неопходност, зло је неопходност. Но и философија васкрсења има своје постулате; ево њих: безгрешност је неопходност; добро је неопходност. Кад је васкрсење Богочовека факт, догађај, доживљај, онда нема ни једне богочовечанске врлине и особине која за човека не би могла постати факт, догађај, доживљај.
Факт васкрсења Христовог није ограничен временом и простором; он је са сваке стране бескрајан и бесконачан као и сама личност Богочовека Христа. То је факт и догађај који се разраста у многомилиони живот свих хришћана, свих бестелесних бића, свих телесних бића, свих који су учланили себе у вечно живо Богочовечанско тело Христово – Цркву, који су постали сутелесници Христови. Црква и није друго до непрекидно и бескрајно продужавање једног догађаја, једног факта: васкрсења Христовог. То је нов организам, нова реалност – бескрајна и бесконачна. Ту нема граница времених и просторних. Факт васкрсења Христовог је темељ Цркве, темељ свакога хришћанина. Ако се човек не назида на њему, назидао се на живом песку; јер сви темељи мимо тог темеља нису друго до живи песак.
Философија васкрсења је у ствари једина оптимистичка. Једина реална, једина истинска, једина бесмртна философија, јер изводи ум људски из загушљиве атмосфере смртиманих философија. Упоређене са њом, све остале философије су философије смрти, философије песимизма, философије очајања: јер се све крећу у кругу смрти, јер је смрт њихов непробојни circulus vitiosus. Васкрсењем Својим Христос је пробио тај порочни круг смрти: извршио прелаз из смрти у бесмртност, из времена у вечност. У личности Његовој извршио је тај прелаз и човек, али не као човек већ као Богочовек.
Зато је Васкрсење централни факт: из њега се изводи и на њега се своди сва хришћанска идеологија и прагматика. Од човека се једно тражи: да усвоји тај факт, да доживи тај доживљај, да га преживи са Христом; од њега се тражи: да васкрсне своје мртваце сједињујући душу своју са васкрслом душом Богочовека Христа, и срце своје са васкрслим срцем Његовим, и ум свој са васкрслим умом Његовим, и тело своје са васкрслим телом Његовим, и сву личност своју са васкрслом личношћу Његовом.
До Христовог васкрсења оптимизам је био непознат, јер немогућ. У васкрсењу он се родио на свет. Васкрсење је победа над смрћу, зато је до васкрсења оптимизам могао бити могућа реалност; са васкрсењем он постаје остварена реалност. Васкрсењем је Христос осмислио тело, осмислио материју, осмислио дух. Васкрсењем је први пут завршно и славно решен страшни проблем тела. Решен је овако: тело је људско створено за бесмртност и богочовечанску вечност; са телом и материја сва, јер је сва твар заступљена у телу људском. Васкрсењем Својим Господ Христос је постао оптимизам тела, оптимизам материје, оптимизам духа. Човек је васкрснут из проклетог гроба песимизма. Васкрснут и прослављен; васкрснуто је и прослављено и тело његово, и дух, и материја. Васкрсењем Својим Христос је обогочовечио тело, дао му вечни смисао и вечну вредност. До васкрсења материја је била обесцењена и подцењена, јер је била смртна. Васкрсењем Својим Христос је први правом ценом, вечном ценом оценио тело и доказао да је и оно за Бога, да је и оно достојно да вечно седи с десне стране Бога Оца. Христос је веровао у тело, зато се и обукао у тело; и ми верујемо у тело, али у тело васкрсло, у тело свето, у тело обогочовечено, у тело обестрашћено.
Васкрсни оптимизам омогућава бескрајни прогрес човека и човечанства ка божанском савршенству. Но ако је смрт завршетак човека и човечанства, онда су све човекове чежње за прогресом – најпроклетија и најподругљива својства, које је неко убацио у човека, да би му се што једкије подсмехнуо. У том случају најбоље је и најдоследније је: замрети у очајној инерцији и извршити самоубиство, јер би живот био несносна тиранија и подсмех. Многи не признају васкрсење Христово, а говоре и проповедају оптимизам. Но сви ти оптимизми, били они научни или философски, или културни, нису дуго до концентрични кругови уписани у кругу смрти. Оптимизам који изневери и напусти човека у страдању, у смрти – није оптимизам, већ фалсификат оптимизма. Оптимизам који не може осмислити и оправдати страдање, смрт, живот, човека, свет – није оптимизам, већ маскирани песимизам. Такви су сви оптимизми – сем оптимизма васкрслог Господа Христа.
Сам факт васкрсења није неприродна појава у сфери људског живота, јер је сама чежња човекова за бесмртношћу и победом над смрћу – од искони присутна у човечанству, и природна. Сви су природно, нагонски испољавали ту чежњу, но Христос је први ту чежњу испунио, остварио, дао јој тело и завршну пуноћу. Васкрсење није било неприродно и неочекивано наметнуто човечанству, већ је неопходни постулат целокупне психе и тела, целокупне личности човекове. До васкрсења Христовог у човеку је била, ако не реална бесмртност, онда несумњиво – символ бесмртности, који се изражавао у чежњи за бесмртношћу. Осећање бесмртности било је закржљало у човеку, парализовано, – васкрсењем Својим Господ га је васкрсао и освежио. Оно је било као зрно горушично, које је Христос васкрсењем узрасто у огромно дрво.
Васкрсењем је човек продужен до вечности и удубљен до богочовечности. Васкрсењем је човек претворен у огромног исполина, у коме се врши прелаз из времена у вечност. Васкрсење васпоставља органско јединство између овог и оног живота: премошћује смрћу створену провалију између овостраног и оностраног, између Бога и човека. Оптимизам успева само у блаженом осећају органског и богочовечанског свејединства: јединства Бога са човеком, овостраног са оностраним, јединства оствареног у лицу Богочовека Христа. У Њему – сав овај свет предстаје Богу – осмислен, обновљен, обожен, оправдан: земља се органски сједињује са небом, живот времени са животом вечним; све ступа у процес поступног обогочовечавања, чији ће завршни моменат бити Страшни Суд. Пре тог завршног момента процес обогочовечавања и свеједињења врши се кроз богочовечанске подвиге: веру, љубав, наду, молитву, пост, богољубље, христољубље, братољубље, милостивост, жалостивост, кротост, смиреност.
Упражњавање ових подвига у овом свету постепено разраста у човеку осећање и сазнање богочовечанског свејединства и служи му као увод у завршну, апокалиптичку синтезу, која ће наступити при општем васкрсењу свих умрлих. Тада ће настати свеблажено царство Христовог оптимизма. Но дотле треба проверити свој оптимизам. Провера се врши усвајањем или одбацивањем формуле оптимизма. Она је врло кратка; ево ње: „Христос воскресе!“ – „Ваистину воскресе!“ Ко свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свим телом својим усвоји ту формулу и преживи, и изговори, ваистину је оптимист. Ко је одбаци, и не хтедне свим срцем, свим умом, и свим телом рећи: „Ваистину воскресе!“ самоубица је, мртваце носи у себи, мртву душу, мртво срце, мртав ум, мртво тело. За њега нема оптимизма; он је вољни роб очајања, песимизма и смрти.
Ако човек васкрсењем Христовим не осмисли и не оправда страдање и смрт, како може бити оптимист? Која је то моја радост, која се неће размилети у црве, ако није у исто време и Христова радост? Које је то страдање, које неће завршити очајањем и смрћу без васкрсења, ако није и Христово страдање? Оптимист си без Христа? Молим те, стани на ивицу свог гроба, и онда погледај у објект свога оптимизма. Не осећаш ли како и по теби и по објекту оптимизма твог гамижу црви? Молим те зарони поглед свој само неколико милиметара у кожу на лицу твог објекта оптимизма, и сагледаћеш лобању, ту будућу обитељ мољаца и црва. Реци, како се осећаш? Не осећаш ли се као човек коме су се одједанпут сви атоми у телу претворили у црве? Сви твоји оптимизми, све твоје радости, ако нису Христове опасане су очајањем. Оптимизам је и за тебе и за мене једино могућ, ако се у тело наше не стиди обући Христос, ако се не стиди учинити га телом Својим, телом бесмртним, вечним и богочовечним.
На тегобном дугом путу кроз историју смрт је за човека постала нешто природно, нешто неопходно, толико је човек извратио себе и богодани план живота. Христово васкрсење мења ту историјску извраћеност човека: што је било природно постаје неприродно; смрт постаје неприродна, а васкрсење постаје природно. Тако је васкрсењем у истини извршена промена свих вредности, извршена једном за свагда. Васкрсење Христово је устанак против историје човечанства, против њене главне девизе: смрт је неопходност. Веле: историја је учитељица. Да, али учитељица песимизма, чији се сав уџбеник исцрпљује проклетом догмом: сви су људи смртни. Хоћеш ли да постанеш оптимист, дигни устанак против историје смртног човечанства и против њене догме. Искуство историје је нешто што треба победити; и Христос га је победио, и с правом рекао: ја победих свет. Сви пре мене лупежи су и хајдуци.
Васкрсењем Својим Христос позива на бунт против историје, уколико је она тврђење да је смрт неизменљива неопходност. Јеси ли Христов, позван си да будеш осека те опште плиме. Хоћеш ли да будеш оптимист мораш веровати у Христово и у своје васкрсење. У колико је против историјског искуства, у колико је нов факт и догађај – васкрсење је чудо. Но човек је и позван да буде чудотворац: да васкрсне себе са Христом, да би се спасао смрти. Не треба се бојати: кроз чудо улази човек у овај свет, кроз чудо излази из овог света: свет је ограђен чудима, то су његове царинарнице.
Без подвига и чуда нема оптимизма. Што је смртно црвињак је, песимизам је. Мора се ићи иза смртног, иза тела, иза духа, иза генија, иза човека, иза херувима и серафима… Куда? Иза човека ка васкрслом Богочовеку. Без тог подвига човек не може наћи ни мрву оптимизма.
Један се човек неизмерно мучио проблемом смрти и оптимизма. Дође му пријатељ и са много красноречивости предложи му једног генија за оптимизам. Стани, пријатељу, рече му измучени човек. Укроти вале своје речитости. Ти ми предлажеш, генија за оптимизам. Твој геније је умро; тело се његово растурило у црве; смрт му је истрошила сва чула и испепелила до ужаса. Зар ми то предлажеш као решење проблема смрти и оптимизма? И пре тебе, неки су ми за оптимизам предлагали науку, неки философију, неки културу, неки будизам, неки анархизам, и авај, предлагали су ми муку на муку, гроб на гроб на, смрт на смрт.
Проблем смрти је наш проблем; по преимућству словенски проблем. Ако се ико данас мучи тим проблемом, муче се Словени. Шта је најгоре за нас? Најбољи Србин одговара: смрт. А најбоље? Победа над смрћу, одговара исти Србин Св. Сава. У чему је наш оптимизам? У васкрслом Богочовеку, том једином победитељу смрти. Формула словенског оптимизма исцрпљује се ускршњим поздравом: Христос воскресе! и одпоздравом: ваистину воскресе! Ту нам је формулу предао дивни Растко. Он је души народа нашег казао неисказану тајну чаробног Господа Исуса. И кроз њега се душа наша заљубила у Господа Христа. Христос је оптимизам Растков; Христос је оптимизам наш. Васкрсењем својим Он је на сву вечност љубављу заробио душу нежнога Растка. Кроз Растка Он нам је открио главну дужност нашу. Ево ње: васкрслим Богочовеком треба васкрснути мртваце наше. Но савременици наши као да нарочито избегавају ту Растком откривену нашу дужност. Устумарао се ум њихов, и они се ломе по беспућима европске културе, која је сва саздана по образу и подобију смртног човека. Пробајте човека: исцеђен, он даје жуч и пелен. И многохваљена савест његова лучи горчину.
Европа је дуго цедила и исцедила до сржи човека. И шта је исцедила? Горчину, отров, песимизам, очајање. Горак је човек, очајно горак. Кад кажеш: човек, ти кажеш: песимизам, смрт, кад кажеш Богочовек, ти кажеш: оптимизам, васкрсење. Европа је једно показала: да човек не може бити оптимизам, да је бесмислено и смртоносно хвалити се човеком, европским човеком. Гледано и цењено по делима и подвизима својим, европско се човечанство налази у најстрашнијем стадијуму троглодитства. Ја остајем при фактима; говорећи то ја се наслањам на безбројне гробове европске; а Европа је постала гробље; сваки камен по гроб, сваки гроб по ужас. Зар у Европу ићи по оптимизам? Зар на гробље, чији мртваци не желе да васкрсну? Куда, куда ћемо онда ићи по оптимизам, ако не у Европу? У Св. Гору, у Јерусалим, одговара Растко; тамо је васкрсли Богочовек, једини оптимизам. Но да нам Растко не предлаже фантом? Не, већ доживљењу стварност. Вером у васкрслог Богочовека он је васкрсао себе из мртвих; васкрснувши себе, васкрснуо је из мртвих душу народа нашег, дигао тешку плочу са гроба нашег. Он нас је крстио оптимизмом, он је осмислио страдања наша, и смрт нашу, и народ наш, изводећи народ наш на пут боговечанских подвига. Но ми смо садашњицом својом напустили тај пут, и данас смо у гробу. Под тешком плочом среброљубивог економског материјализма распада се тело и душа народа нашег. Ко ће дићи тешку плочу са гроба нашег, ако не Св. Сава? Ко ће нас васкрснути, док се нисмо сасвим распали, ако не Св. Сава?
Он нам је први пропутио пут из гроба у живот, из смрти у бесмртност; он некада – он може и сада. Васкрслим Богочовеком он је осмислио живот наш, страдања наша, смрт нашу; а ми човекопоклонством нашим обесмишљавамо душу народа нашег.
За наше васкрсење потребни су припремни подвизи, Расткови подвизи. Сваки грех је гроб; свака страст је гробна плоча; против сваког греха треба иставити Христову врлину, и против сваке страсти. То је Растков пут; то су Расткова средства, која су од Растка сворила Св. Саву. Другог пута и других средстава нема. Јер је један Богочовек и једна богочовечанска средства за васкрсење из мртвих. Мошти Св. Саве доказ су васкрсења тела; житије Св. Саве доказ је васкрсења душе. Упражњавање богочовечанских подвига осигурава богочовечански завршетак и телу и души. Кроз њих: душа васкрсава пре васкрсења. То осећа сваки који озбиљно израђује душу своју Христовим врлинама. То осећа сваки који озбиљно загледа у тајну чудесне личности Расткове.
Ми смо богати неисказаним богатством: Св. Савом. Он нам је оставио свој аманет и свештени тестамент; у њему нам је завештао: безрезервну веру и неизмерну љубав према васкрслом Господу Христу. То је његов аманет, и аманет свих најбољих Словена: Св. Сергија Радонешког и Симеона Мироточивог, Св. Димитрија Ростовског и Тихона Задонског, Св. Серафима Саровског и Гаврила Лесновског, Св. Прохора Пчињског и Николаја Охридског, Гогоља и Достојевског, Фјодорова и Флоренског. Васкрслог Господа Христа исповедају они као једино могући оптимизам за измучене житеље планете наше. Христос је незаменљив. Реците, кога ћете предложити место Христа? Где је мудрац, или геније, или бог, који би био милостивији од Христа, човекољубивији од Христа, бољи од Христа, моћнији од Христа? Укажите ми на таквог мудраца, или генија, или бога, и ја ћу поћи за њим. Но дотле ја остајем уз Растковог незаменљивог Бога и Господа, уз Растков оптимизам и завештање. Због своје христочежњивости Растко је незаменљив; због своје христољубивости Св. Сава је незаменљив. Зато
Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави,
Српске Цркве и школе светитељској глави.
Извор: Светосавље.орг
