Пише: Цвијетин Миливојевић
Замера ми Врховно Државно Климоглавство (ВДК) и ботовска му артиљерија што председника Републике зовем Врховником. Веле да их то „Врховник“ непријатно асоцира на генералисимуса др Фрању Туђмана или, далеко било, на поглавника „НДХ“ др Анту Павелића.
Иако га баш ВДК, а не моја маленкост, по некаквој напредној војној, али и цивилној линији командовања, ословљава, такорећи Врховником, тј. „Врховним (командантом)“.
Подсећам ове који ме тек однедавно прате или то чине „с мене па на уштап“: зашто ми је АВ, од 2017. до данас, Врховник (а не председник Републике, за шта су га грађани изабрали); зашто је од 2014-2017. био Канцелар (а не председник Владе, за шта га је бирао парламент) и због чега је, 2012-2013, био Пе-Пе-Ве (а не министар одбране и потпредседник Владе за шта је био биран)...
Е, то је зато што му је свака функција на коју је, онако политички робустан, био изабран – била преуска, као тесно одело, па је хтео не хтео (шта ће кад га народ хоће?!), излазио из својих уставних и законских оквира, узурпирајући од осталих носилаца јавних функција у све три гране власти оно што му не припада.
У време оних миленијумских поплава, пре 10 година, тек што је постао председник Владе, преметнуо се у Канцелара, у пуном капацитету онога што у уставно-правном и политичком систему, али не Србије, него Немачке, подразумева та функција. У тексту „Далеко је (Четврто) сунце“ („Данас“, 19.5.2014), писао сам о томе како је АВ, још тада, обелоданио кандидовање за „врховног команданта одбране од Потопа“ (упркос живом Његовој Екселенцији Николићу на месту председника Србије). Цитирао сам Троцког који је тврдио да је кандидатура за вођу „индивидуална понуда на колективну потражњу“.
У тексту „Канцелар с трећим оком“ („Данас“, 27.10.2014) писао сам да ми је српски парламент заличио на оне народне скупштине које је, у јесен сваке године, књаз Милош сазивао на почетку своје владавине, и за које су ондашњи аналитичари тврдили да су биле „скуп старешина које је кнез плаћао из своје касе, те чувенијих људи из народа које су, пак, позивале исте те старешине“:
„Садашњи канцелар, самопрокламовани реформатор, убеђен да је већ велики државник и визионар, вели да га не занима шта народ мисли, јер је он тај који је најпозванији да мисли у име тог народа. Сам за себе тврди да повлачи „најхрабрији потез у српској историји“ с циљем да се земља „исцели“. Сам обећава да ће испунити све наше обавезе (које су то обавезе? ко је и у чије име преузео те обавезе? ко је баш њега овластио да их испуњава?) на путу ка ЕУ до краја 2018, а куражан какав је, он једино „стрепи од српског менталитета...“
У години када је са премијерског прешао на место председника Републике, у колумни „Врховник за градоначелника!“ („Данас“, 29.8.2017), цитирао сам Наполеонов текст о ратним генијима и генијалцима међу државницима: „Није римска војска освојила Галију, већ Цезар; није картагинска армија код капије Рима натерала републику да дрхти, већ Ханибал; није македонска војска била на Инду, већ Александар; није пруска војска седам година бранила Пруску од три најјаче европске државе, већ Фридрих Велики.“ И поставио сумњу „да неће, можда, сам Врховник, ако процени да никако другачије његови не могу до победе на београдским изборима – да буде кандидат и за градоначелника“?!
. . .
Јосип Броз Тито је, до краја свог живота (1980), представљан као председник Председништва СФРЈ, председник Централног комитета Савеза комуниста Југославије, али је и у миру наставио да држи и ратни положај самозваног врховног команданта, прво НОВЈ, па потоњих оружаних снага (ЈНА), још од 1943. године, када је на пучистичком Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, проглашен за маршала Југославије.
На најаву Доктора Шапића да ће изместити мртвог негдашњег „врховног команданта“ са Дедиња, садашњи наводни Врховни је одлучно рекао да се то неће догодити и да ће Тито "остати део српске и југословенске историје".
Шта, рецимо, Устав и закони Србије кажу о потенцијалном „врховном командовању“ Војском?
Устав Србије, члан 99, тачка 5, вели да Народна скупштина одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање. А да је Влада Србије, према члану 123, та која „утврђује и води политику“ и да је (члан 124) „одговорна Народној скупштини (а не председику Републике! - прим. Ц.М) за политику Републике Србије, за извршавање закона и других општих аката Скупштине и за рад органа државне управе“.
А, што се председника Републике тиче, он, према члану 112 Устава, „у складу са законом, командује Војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије“.
Ни Закон о одбрани не помиње никаквог „врховног команданта“, већ прописује да је Скупштина та која доноси законе и друга општа акта у области одбране и остварује демократску и цивилну контролу Војске, усваја Стратегију националне безбедности, Стратегију одбране, Дугорочни план развоја система одбране, доноси законе о потврђивању међународних уговора у области одбране и војне сарадње, одлучује о употреби Војске ван граница Србије…
Влада Србије, пак (члан 12), утврђује и води политику одбране, предлаже и извршава законе и општа акта Скупштине која се односе на одбрану, те, заједно с председником Републике, парламенту подноси предлог за проглашење ратног и ванредног стања.
Према томе, парламент је тај који, према овом закону - одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање!
Док, према члану 17, став 1, Закона о Војсци Србије, председник Републике одлучује о употреби Војске Србије и командује Војском Србије у миру и рату.
Дакле, ни у овом акту нема ни помена некаквог „врховног команданта“.
Закон о председнику Републике (члан 24) прописује да председник може да доноси указе, одлуке, правила, наредбе, наређења и друге правне акте који су одређени законом.
Указима председник проглашава законе које усваја Скупштина, распушта Народну скупштину на образложени предлог Владе, поставља и опозива амбасадоре Републике Србије, даје одликовања и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије.
Одлукама председник Републике расписује изборе за народне посланике, предлаже Скупштини оног кандидата за председника Владе који може да обезбеди избор Владе, даје помиловања итд.
Ни овде се не помиње никакав „врховни командант“.
. . .
Поштујем све што Врховник ради као председник Републике - кад унапређује официре, прима акредитиве, потписује именовања и помиловања, качи ордења и слично.
Али, не и када, 2013, из самозатајне позиције некаквог Пе-Пе-Веа, прихвати пузајући излазак Србије са КиМ, тврдећи и дан-данас како је Бриселски споразум био некаква „спасоносна грана“. Од кога? Од чега?
Шта мислите ко је могао да (нареди да се) сакрије, изгуби, украде народна иницијатива за забрану ископавања литијума са 38.000 потписа грађана... да ли би то ико могао да чини, а да то не ради по налогу или, макар, о томе не обавести Врховника који за такве ствари нема никакве уставне надлежности?!
Или, на Малу Госпојину, док је Врховник летео ка Њујорку, сатима су Гашићева и Дачићева попечитељства силе чекала да „врховни командант“ слети „преко Баре“ (јер се без њега не сме ништа) не би ли издали макар какво саопштење о трагедији петочлане породице у којој је учествовао возач Војске Србије.
Чак је и реинкарнирани министар здравља (збиља, да ли је претходна министарка најурена јер није делила одушевљење Врховниковом политиком „литијум нема алтернативу“?) најавио да ће се са решењем за елиминацију листи чекања сачекати да се „председник врати из Њујорка, да се седне с њим“?!
Дакле, у све се, најчешће противзаконито, меша.
Чак и у радни ручак Урсуле фон дер Лајен у Бриселу (тема: европски план раста за Западни Балкан) „са премијерима шест земаља“ (како, бре, шест – откуд представник Србије тамо где Косово наступа као независна држава?) овог дела Европе. Једини који није председник Владе, погађате, био је наш председник Републике!? А, после ручка, рекао је нешто због чега је Уставни суд морао да реагује истог минута: "Све смо испунили, све потписали, мислим да само једна земља није дошла са испуњеним критеријумима. Први новац ћемо добити крајем октобра".
У коме својству је био? Шта је потписао? У чије име? Ко га је овластио?
И шта си и с којим мандатом преузео да испуниш од немачко-француског плана и какав си то Охридски споразум о имплементацији тог плана прихватио?
И ко је то и с којим мандантом наложио српским полицајцима да се повуку из Косовске полиције на северу, ко је наредио излазак српских градоначелника и одборника из српских општина, ко је прећутно прихватио увођење косовских личних карата, возачких и саобраћајних дозвола, а претходно, изручење телекомуникација, енергетског система, цивилне заштите, катастарских књига „Републици Косово“?
И какво си то ископавање литијума за немачке баве здравље и с чијим мандатом прихватио још у септембру прошле године (рече Шолц!), док је на снази била уредба Владе Србије о забрани експлоатације?
Најпре су почели Вулин и Врховно Улизиштво, укључив и Врховникову Тајницу која верује да је Јадар планина и попечитељку енергетике која мисли да се „јадарит“, у ствари, зове „јадар“ с малим словом „ј“, а сад и Врховник сам себе ословљава у трећем лицу, као некаквог врховног команданта... Када је најавио обавезно служење војног рока, казао је да то чини управо као – врховни командант. Има ли и ту места да неко завири у чланове 329 и 330 Кривичног закона који третирају „лажно представљање“ и „самовлашће“?
А не тако давно, до 2017, имали смо председника Републике који се кретао у границама уставних овлашћења, покушавао да се наметне као неприметни домаћин српске државне куће док је практично менаџерисање породичном задругом препустио у руке „најстаријем политичком сину“, чак толико да му је овај, у времену када се био самопреметнуо у самозваног Канцелара, пучистички, у неку своју фиоку, затурио чак и „кроки крокија платформе о Косову“.
. . .
Можда да га зовем неком од титула династије Ким (Ил Сунг – „Вечни вођа“, „Сунце нације“; Џонг Ил; Џонг Ун – „Сунце 21. века“)? „Врховни вођа“ је неформална титула првог човека Северне Кореје, а он је истовремено и „врховни командант“ армије.
Писао сам понешто о томе у блогу „Около дођох, вођо, потоком топовском рову“ (јануар 2020). Рецимо, Ким Џонг Ил (Сунгов син, Унов отац) је, према званичним подацима, имао надљудску способност саладавања, па никада није имао потребе да иде „тамо где и цар иде пешке“. Звучи вам однекуд познато? А актуелни Џонг Ун је „командант који контролише природу и време“ и, на коњу и у лакованим ципелицама, редовно се, усред зиме, пење на највишу планину у земљи.
Па, како онда да га зовем? Не могу Вождом, имали смо једног. Не могу Александар Велики, јер је он само један, а и Грк (Македонац?) је. Не могу Ујединитељ, што предлаже Додик, јер смо имали већ једног таквог Александра. Не могу ни Фирер или Дуче, иако би то на српском значило исто што и Вођа, јер и таквог једног смо имали у нашој историји (др Милана Стојадиновића) кога су Срби, скандирајући „во-ђа-во-ђа-во-ђа-во“, прекрстили у „ђа-во“…
Остаје ми једино, потпомажуће титулисање, Свевладар или Самодржац (Самовољник) или, што да не, имајући у виду ингеренције које је сам себи приграбио у српском племену - (индијански) Поглавица?
За разлику од духовног вође (врача), поглавица је најчешће само световни поглавар, представник „извршне“ власти, већа „стараца“, „мудрих“. Нека племена су бирале поглавицу само у ратним временима, негде је то био потомак оснивача племена; код северноамеричких Индијанаца је то могао да буде најбољи ратник или говорник, негде опет најуспешнији сточар. У неким (афричким) народима и племенима, поглавица је имао посебне повластице, уживао право прве брачне ноћи, имао вигвам или кућу на најбољем месту у селу; у неким афричким племенима једино је он смео да носи одећу од лављег или леопардовог, а код Ескима од видриног крзна.
Из, делимично, стварне, а више „стрип – вестерн“ историје Индијанаца 18. и 19. века, најпознатије поглавицаме били су: Луди Коњ (Чаоха; У Дивљини), упамћен по победи својих Оглала Лакота над генералом Кастером; поглавица Апача Џеронимо (Гојале, „Онај Који Зева“); духовни вођа и поглавица Сијукса Бик Који Седи (Слонхе, „Спори“) који је завршио у циркусу Бафало Била, где је глумио самог себе; поглавица Мохока Тајенденега (Онај Који Коцка На Два Улога) који је завршио и факултет и оженио се белкињом; Тупи Нож, поглавица Чејена који су из хладне Монтане и Северне Дакоте протерани у врелу и влажну равницу где их је десетковала маларија; поглавица Мала Врана познат као изврстан ловац; Црни Јастреб, поглавица племена Саук, кога је ухапсио Абрахам Линколн лично; један од најуспешнијих индијанских војсковођа Црвени Облак који је предводио више од 2.000 Арапахо, Сијукс и Чејена ратника на Лакота територији; Кинтпуаш, поглавица Модок племена на територији данашње Калифорније и Орегона, познат по томе што је лично устрелио генерала Канбија који је покушао да га превари мировним споразумом; Ахаја (Чувар Крава), поглавица Семинола, један од најратоборнијих индијанских вођа у борби против Шпанаца који су тада владали Флоридом... Овај наш би могао да буде Тајенденега (Онај Који Коцка На Два Улога) или, да звучи једнако и српски и амерички, да му наденемо име Лав Који Седи На Две Хоклице.
Oстале текстове Цвијетина Миливојевића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
