03-09-2024 21:27 Издвојено Србија Политика

Испорука рафала чију је куповину Србија договорила с Француском вероватно ће сачекати новог председника те земље, мада с обзиром на ранија искуства није сигурно ни да ће ти авиони икада долетети у Србију, указује за Спутњик политиколог Душан Гујаничић.

Ако се сетимо ранијих случајева, подсећа наш саговорник, попут продаје па поништавања испоруке француских “мистрала” Русији 2015. године, Србија не треба да буде наивна и зато ће сама испорука рафала и финализовање посла бити успех сам по себи, каже политиколог са Института за политичке студије.

Куповина 12 рафала за суму од 2,7 милијарде евра, потписана током званичне посете француског председника Емануела Макрона Србији, по мишљењу Гујаничића, представља не само важан комерцијални него и политички потез, али како каже, Србија игра у врло скученом простору и мора да искористи сваку шансу.

Србија да не буде наивна

Он истовремено одбацује оцене појединих аналитичара да се куповином рафала Србија аутоматски окреће Западу.

“Сарађују и међусобно продају оружје и државе које су идеолошки, цивиљизацијски и политички много удаљеније од Србије и Француске. И немају никакве проблеме са тим. Овде су обе стране видела неки свој интерес”, истиче Гујаничић уз напомену да нису познати ни многи елементи уговора: да ли су предвиђени неки пенали, у којим роковима су предвиђени, у којим случајима може посао да се откаже и слично.

Др Александар Митић са Института за међународну политику и привреду скреће пажњу на критике у појединим француским медијима упућене Макрону због продаје “рафала” Србији, као земљи која није увела санкције Русији. Он истиче да се из неког разлога заборавља да је, рецимо, Индија највећи купац “рафала”, а истовремено највећи увозник руске нафте и највећи купац руског наоружања свих времена.
Већина продаје тих авиона, подсећа он, не иде у Европу на коју отпада негде пет одсто, него у арапски свет – Катар, Емирате, Египат.

По мишљењу Митића, смешно звучи и изјава Макрона да куповином рафала Србија спасава стратешку аутономију Француске.

“Па коју аутономију кад се зависност Француске од америчког наружања повисила за 50 одсто у последње две, три године. Па ако ћемо ми да их спасемо са ових наших неколико одсто, онда свака част.”

Главни проблем - однос Париза према косовском питању

Као главни проблем у сарадњи Београда и Париза обојица саговорника Спутњика виде Косово, постављајући питање шта је то председник Макрон за седам година свог мандата учинио да заштити територијални интегритет Србије.

”Шта ми имамо у крајњем случају од тих “рафала” ако не можемо да одбранимо наш територијални интегритет и суверенитет и ако смо ограничени, укључујући и чињеницом да смо купили управо авионе од једне од земаља која је била и организатор не само НАТО агресије 1999, већ и сецесије, односно покушаја сецесије и организатора једностраног проглашења независности Косова и Метохије. То су игре које гледамо са Французима”, каже Митић.

Он се слаже да Макрон и Француска нису толико екстремни кад је реч о КиМ као што је Берлин, нити су склони толико вођењу хибридног рата као Британци и Американци по питању Републике Српске, али и да је Француска, ако је наш тако добар савезник и пријатељ, могла да учини више на заштити српских интереса.

“Неко ће рећи, па добро, ево, када је у питању Савет Европе, Макрон нас је спасио, па неће Косово ући у СЕ у мају ове године него у јануару идуће. Или, променио је неку формулацију у преговарачком поглављу 35, везано за тзв. Охридски споразум. То су тако ситне ствари у односу на суштину. А суштина је, без обзира, што би било добро да имамо савезника и на Западу, и што би било можда и најбоље да то буде Француска, да постоје политичке опције о Француској, које су нам наклоњеније”, сматра Митић.

Гујаничић додаје да нико нормалан не може да има ништа против да Србија има једног јаког савезника и на Западу.

“Ради се о нашим покушајима да по сваку цену придобијемо некога на Западу, а Француска нам делује негде као земља која би колико-толико могла да саслуша наше интересе. Да добијемо, јака је реч савезника али рецимо партнера или саговорника. А Француска од свих западних земаља игра најмање тврдо према нама. Ипак, то је далеко од тога што је нама потребно као савезништво с једном западном земљом, али за почетак мислим да су то неке полазне основе”, наводи Гујаничић.

Он подсећа да је од Макронове посете пре пет година било великих очекивања, поготову кад је реч о питању поправљања положаја српског народа на КиМ.

“ И ту се ствари погоршавају не из године у годину, него из месеца у месец. Ту би нам заиста неко разумевање неке западне државе добро дошло, у овом случају Француске. Мислим да овог пута нисмо чули поруку која би могла да нас охрабри. Он је рекао да ће са посебном пажњом пратити положај Срба на Косову и Метохији, али то је једна доста дипломатска, увијена формулација, од које ми не можемо да имамо неке превелике користи. Мислим да је требало да каже неку директнију поруку охрабрјења”, уверен је Гујаничић.

Према оцени Митића, иако су Французи у оквиру Кфора показивали жељу да помогну Србима на терену колико је год било могуће у том тренутку, чињеница је да данас, 10-11 година, након потписивања Бриселског споразума, можемо само да закључимо да је Француска доследно радила на томе да изигра Србију, као и остатак квинте и свих западних земаља које су, уништавајући међународно право, организовале једнострано проглашење независности Приштине 2008. године. Они су доследни у томе и правиће се луди и даље по питању ЗСО, то је за њих сада једна фуснота која није толико ни битна. Они једноставно на све могуће начине толеришу промену стања на терену и ни на један начин, једном озбиљном мером нису санкционисали Куртија.”

Огромни пројекти

Износећи укупну оцену посете француског председника Србији, током које је потписано 12 споразума, Митић каже да је Француска без обзира на све проблеме с којима се суочава, ипак једна велика европска сила.

“Можда није оно што је некад била на глобалном нивоу али свакако је то индустријски велика сила, велика сила и по питању промоције културе. Сигурно је да у многим елементима у индустрији можемо много тога да добијемо од њих, и ја то у потпуности подржавам без обзира на некада и проблеме које имамо у имплементацији досадашњих договора или кашњења. Али ми са њима имамо озбиљне послове, мада могу да кажем да смо им дали чак и превише - то су огромни пројекти. Али са друге стране апелујем да будемо не само веома реални, реалистични, већ и да очувамо критички дух када је у питању Француска. Мислим да је то за нас изузетно важно с обзиром на две-три децење изузетно лоших искустава са Француском”, констатује политиколог.

Гујаничић истиче да је најважнија коректна сарадња и да би тиме сви били задовољни:

“Ми разговарамо из позиције неједнаких односа. То је однос реал-политике, ко год жели да саслуша вас, ваше ставове и ваше интересе, треба да сарађујете с њим и остварите корекну сарању.

Оно што нам може ићи донекле у прилог, јесте то што чини ми се сем нас, на овом простору западног Балкана, нико нарочито не вуче за рукав директно Француску да му она буде неки близак савезник. Ту би могла донекле бити наша шанса, али морамо имати један заиста критички однос, разговарати отворено и у мери у којој наши интереси могу бити заштићени, свакако сарађивати и са будућим председником Француске, који ће нам можде бити још наклоњени, ако буде сувернистичка опција.”