Пише: Владимир Димитријевић
ШТА ЈЕ РЕКАО ДАНИЛО БАСТА?
Недавно се, у једној познатој издавачкој кући, појавило ко зна које издање „Филозофије паланке“.
Мртва књига, која се повремено ритуално оживљава, тек да се зна да је Дебели Мртвац Гроз, кога је Радомир Константиновић величао, и даље у Кући цвећа.
Године 1992, 14. фебруара, у доба када је основан „Београдски круг“, језгро јуришних одреда Друге Србије, српски философ Данило Баста је у недељнику НИН објавио текст „Хегел у Брозовој сенци“, у коме је „другосрбијанце“ упозорио да ће један од кључних им заточника постати човек који је, најусрдније, величао Јосипа Броза Тита, показујући тиме удвориштво какво се у квазиинтелектуалној Србији, у којој у Титово време није мањкало удворица, није могло срести. Данило Баста није оспорио место овог удворице у нашој новијој култури, али је јасно рекао и то да се његове похвале Титу не могу лако заборавити. И не треба их заборављати.
ДА ЧУЈЕМО САМОГ БАСТУ
Уосталом, да чујемо самог Басту, који анализира удворички текст „Титова мисао“:
“Пошто је у првој реченици рекао да не зна за лепшу песму од оне: Друже Тито, ми ти се кунемо, писац се убрзо окренуо главном предмету свог написа, Титовој мисли. За њу он каже да је „систем, и то систем доведен до савршенства..., један изванредно динамичан и максимално отворен систем. Када се сутра подробније буде испитивала структура и динамика Титове мисли, откриће се, убеђен сам, да је величина њена у томе што је она систем у коме нема ни једнога начела које није у најтешњој, узрочно-последичној, вези са другим његовим начелима, па и више: откриће се да нема ниједнога начела које себе не препознаје, и то непосредно, у сваком другом начелу“.
Према аутору (већ се сада може рећи) овог незапамћеног панегирика Брозу као мислиоцу над мислиоцима, брионски самодржац, чија је „мука с речима“ била очигледна и неретко гротескна, створио је такав мисаони систем у којем је „немогућна парцијализација“. Брозов систем је „кохерентан у овој интеракцији основних начела, и динамичан у тој својој кохерентности. Савршенство овога система је у тој кохерентности која није освојена одрицањем од динамичносли и, уз то, оно је у савршеној једноставности основних његових претпоставки: то је колосална архитектура...“
Да, тако је писао онај кога је Баста разобличио: Титова мисао је имала, по њему, „колосалном антипаланчанину“, „колосалну архитектуру“.
ХЕГЕЛ ИСПОД БРОЗА
Данило Баста, наш највећи зналац немачке философије, подсећао је читаоце:
“Упоређен са Брозом-системотворцем, са овим „великим синтетичарем“ (ауторов израз), са динамиком, кохерентношћу и отвореношћу његовог система, чија су начела складно повезана, Хегел се неизбежно појављује као филозофски патуљак, као обичан, занемарљив представник паланачке филозофије. Не помињем овде Хегела случајно и произвољно. Штавише, сам аутор „Титове мисли“ упозорава на појаву „кризе система, после Хегела“. За њ су Кјеркегор и Ниче „велике метафоре ове патетичне кризе система“, док је Јосип Броз „повратио систему способност да укључује у историју, а не да искључује из ње“. Већ се по томе може видети да Тито, према просудитељу његове мисли, није био никакав спекулативни занесењак, већ, управо својим системом, творац „визионарског реализма“ у чијим се оквирима кретао „као некакав Де Брољи, Планк, Стравински или Пикасо политичке праксе и политичке философије“.“
Са њима је генија борбе протива србијанске наци- паланке поредио Броза: са два чувена физичара, једним мајстором музике и оцем модерног сликарства.
ЧАС АНАТОМИЈЕ ТРАЈЕ
Бастин час анатомије се наставља:
„После ове заиста смеле и заносне метафорике, којом је Броз узнет до највећих имена модерне физике, музике и сликарства, а претходно, видесмо, узвинут далеко изнад Хегела, не би требало да чуди следећи закључак о Титовом генију: „Његов геније јесте геније стварности што долази до свести, и зато је геније свих: бравари, философи, сељаци, кућне помоћнице, осећају његов глас као свој, и то јесте њихов глас. Када говори он, маршал Јосип Броз Тито, кућна помоћница, са крпом у руци (необично важан литерарни детаљ — Д. Б.), уздиже се до маршалских висина.“ Али то није све. Одмах затим, драмска тензија расте. Сви дамари свих друштвених слојева Брозове аркадије трепте до крајњих граница. Јер, када Маршал — иако мислилац система који је „непоречно кохерентан, али и отворен, и баш због тога виталан“, иако „велики мајстор историје“ и демијург „визионарског реализма“ - „не налази реч од прве, или му поглед изгуби реченицу на хартији, или кад овлажи прст да би окренуо лист“ (дирљива натуралистичка слика, више пута, сећамо се, потврђивана уживо), онда „сви то, хоће ли успети тај лист да окрене“, итд., итд. (Сви су наводи преузет часописа „Трећи програм“, бр. 45, 1980, стр. 13-17.)“
Да, заиста, драги читаоче! Радомир Константиновић је писао о кућној помоћници која се, слушајући Тита, уздиже до „маршалских висина“. То није шала, то је збиља! И Титово убого говорничко несналажење приписивао његвој реторској моћи!
Само дванаест година касније, постао је, тај Константиновић, вођа демократских промена.
ТИТОИСТА КАО ДЕМОКРАТА
Немилосрдни дијагностичар Данило Баста каже да писац брозофилних редова није успутни, случајни титоиста, него титоиста свим својим бићем:“У питању је, дакле, интелектуалац који се (више него) солидарисао са Брозовим режимом, који се отворено и искрено сврстао међу његове бранитеље и узноситеље, који је с Брозовом султанском владавином био у односу узајамне зависности. Право да то буде и остане нико му не може спорити.
Од појаве „Титове мисли“, тог ретког и јединственог текста, прошло је дванаест година — дуг период за средину спремну да лако и брзо заборавља. Брозов систем се показао као једновремено оперетска и брутална сатрапија, што је увек и био. Друга Југославија „великог мајстора историје“ и неупоредивог „синтетичара“ распала се пред нашим очима, бедно и крваво. Изгледа да беспримерни мислилац система ипак није био у свему и довољно „кохерентан“.“
И такав титоиста устао је, 1992, против Милошевићевог једноумља, и кренуо да прави Београдски круг „независних интелектуалаца“. Баста је био запањен.
КАКО СЕ УСУДИО?
Зато је и рекао, не верујући да је таква дрскост у јавној сфери могућа:“Нисам заступник моралног ригоризма, нити сам за остракизам, али бих се барем замислио над мишљењем људи који сматрају да је већ сама чињеница живљења у Брозовом режиму довољна да се на себи понесе жиг срамоте; шта ли тек да се каже за добровољне интелектуалне најамнике тог режима?! Још сам мање поборник моралног релативизма, по којем се негдашњи обоготворитељи Тита и његовог „динамичног и кохерентног система“ преобраћају у независне интелектуалце који нас - ево опет - уверавају „да ипак у овим просторима постоји могућност за стварање једног аутентичног, новог хуманитета“.
У јавном наступу поводом оснивања Београдског круга, његови самопроглашени припадници истицали су вредности демократског, цивилног и плуралистичког друштва за које ће се залагати и говорили о потреби моралног и сваког другог препорода Србије. Питам их: Има ли било каквог, а поготово моралног, препорода Србије са онима који су све мислеће људе ове земље онако тешко понизили бацањем Хегела Брозу под ноге и уздизањем кућних помоћница до маршалских висина? Зашто не опоменете на неопходност мере и императив стида? Питам оне из Београдског круга које познајем, и ценим: Како ћете оспоравати носиоце данашње власти као наврат-нанос прерушене и преименоване комунисте ако се међу вашим предводницима налази, такође новокостимирани, апологета Титовог система (у сваком значењу те речи)? Зашто би првима било забрањено оно што допуштате другоме? Питам особито оног потпредседника Управног одбора Београдског круга кога је 1975. Брозов режим отпустио са универзитета: Да ли одиста верујете у истинитост тврдње да су оснивачи Круга „људи који имају континуитет у отпорима према сваком систему самовлашћа, према свакој диктатури“ (НИН од 31.1.1992, стр. 44)? Важи ли то и за оног Брозовог психографа? А као професора филозофије, питам га: Како Вам изгледа Хегелов филозофски систем упоређен са Брозовим?
Питам другог потпредседника, који је као уредник једне библиотеке имао грдних невоља у Брозовом „кохерентном систему“: Чини ли Вам се веродостојним и етички умесним данашњи говор о „интелектуално-моралној разградњи и разарању“ што га је одржао негдашњи хагиограф Титове мисли а садашњи независни интелектуалац? Да ли је и на њега примењена она одредба из вашег Статута по којој „новог члана прима Управни одбор на предлог два члана Београдског круга који га морају лично познавати, познавати његов рад и потписати предлог за пријем“?
Питам и трећег потпредседника: Да ли бисте заједно са аутором „Титове мисли“, потписали предлог за пријем новог члана, рецимо онога који је због какве хумореске или пак снимљеног филма у време Брозове диктатуре провео неколико година на робији? И да ли верујете да би се честит човек, ради овере независности свог интелектуалног бића, дао подврћи таквој процедури коју, да би апсурд и срам били потпуни, могу да спроводе и они што су своју интелектуалну независност одавно изгубили, заложивши је за овековечење Титовог „динамичног и отвореног система“? С којим правом и с каквим скрупулама ће Београдски круг позивати друге на одговорност, на пример војнике - а такву је претензију на улогу моралне жандармерије истакао - ако се међу његовим врховним припадницима и арбитрима налази онај који је једног маршала подигао на трон највећег систематског мислиоца?“
На питања није добио одговор. Потпредседници су ћутали.
КО МОЖЕ ДА ПОВЕДЕ?
Данило Баста је упозорио да они који су тако, као аутор „Титове мисли“, служили Брозу не могу бити наши вођи у будућност:“У метежу наших несрећних прилика увелико се игра нови кетман. Са играчима у њему нема никакве обнове Србије, нити је икада може бити. Без моралног прочишћења и скрушеног, покајничког самоповлачења са сцене свих нас који смо макар само пасивно толерисали Брозов режим, а камоли га интелектуално подупирали и величали, Србија се не може препородити ни морално, ни политички, ни економски. Нама нека буде допуштено да на миру радимо оно што у својој струци најбоље умемо. Пресудну реч и моћ суштинских одлука треба да добије младост Србије. неокрњена и неокаљана титоизмом. Препород Србије тада неће изостати!“
Тако је писао академик Данило Баста.
А „Филозофију паланке“ и даље прештампавају. Младост није добила никакву шансу, осим да се учлани у СНС, чији се вођа својевремено позивао на „Филозофију паланке“.
„ЧУДЕСНА КЊИГА“
Данила Басту нису послушали, него су, са жаром стараца скојевског срца, наставили да величају свог гуруа и налазе оправдања за рециклажу његове мисли и дела.
За Обрада Савића Константиновић је био „културна институција највећег ранга“, чија је „Филозофија паланке“ „чудесна књига“.
Ненад Даковић је називао „нашом најзначајнијом филозофском књигом 20. века.
На форуму „Замисли Србију“ су предлагали да се „Филозофија паланке“ уврсти у лектиру, и то од првог разреда основне школе.
Наравно, Филип Давид је отишао најдаље (и најискреније): „Радетова „Филозофија паланке“ постала је нека врста наше библије“.
И ето је опет, у издању познате издавачке куће.
Немам ништа против. Само, све је то већ одавно мртво.
БИЛИ СУ И ПРОШЛИ
Живимо у доба када су приче о Другој Србији, кћери америчког и ЕУ глобализма на врхунцу моћи, постале сувишне. Црни свет који, због терминалне фазе позног, антихристовског капитализма, клизи ка нуклеарној катастрофи Трећег светског рата, види свако ко има очи; а ко их нема, неће их ни стећи.
Другосрбијанци су били и прошли. Они ништа нису видели и нису схватили.
Па ипак, вреди се подсетити како је у нас донедавно изгледало полемисање са глобализмом другосрбијанским.
Из саборних и личних разлога. Саборни разлог: народ је памћење и, како рече Жарко Видовић, историјске свести нема без свести о злу.
Лични разлог: вршњак сам „Философије паланке“ Радомира Константиновића.
Књига има педесет пет година, а толико имам и ја.
Није нимало необично да сам јој посвећивао знатну пажњу, и да сам своју „Паланку философије“ објавио у својој тридесет петој години.
Две деценије су прошле, па је време за „коначну верзију“.
ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ОД МОЈЕ КЊИГЕ
Првобитна верзија књиге „Паланка философије: Књига о говору мржње на све што је српско“ појавила се 2004. у часопису за националну културу и друштвена питања «Двери српске», који је излазио као гласило једног омладинског покрета у култури. Ту сам скупио све дотадашње огледе о глобализму и другосрбијанству, као и српском праву на националну духовност и културу. Текстови су настали у доба ДОСократије, када се није видео крај ни конац еутопијским баљезгаријама и НАТОфилији.
Један од уредника часописа, Бошко Обрадовић, писао је о књизи:
„Српски национализам“ је данас већа табу-тема него у Брозово време. Наш нови број управо говори о том континуитету обрачуна са Српском Црквом и српским национализмом који траје од Броза до Брозовића наших дана. Ништа се није променило: дозвољени су сви национализми овога света изузев српски. А та незграпна и потрошена реч национализам не значи ништа друго до елементарну љубав према своме народу и спремност на жртву да се тај народ очува: повлачење границе испод које не дамо на себе и своје. Проблем је, дакле, само то што је таква активност дозвољена свима другима изузев нама.
А основна разлика између национализма и шовинизма је у томе што је једно љубав, а друго мржња. Српски народ има ту срећу да га хришћанство чува од сваке мржње. Ко се определи за мржњу, напушта православље, а тиме и српски идентитет. Не видимо како се онда такав човек може означити као Србин.
А што се тиче истраживања „српских злочина“ у последњој деценији 20. века, оно треба да почне са Удбом и жртвама комунистичког терора после „ослобођења“ 1944. године. Тако би се лакше дошло до истине о томе ко је чинио злочине у српско име у последњим ратовима. Ту постоји јасан континуитет удбашких злочиначких структура које су стварале „паравојне формације“. И никада нећемо пристати да су удбашки злочини „српски“. За њих нека одговарају Удба, комунизам и атеизам. (...) То зло које нас још увек дави а да ми стално заборављамо на њега јесте управо комунизам. Последице комунизма идеално срастају са Новим добом у коме је изнова постојање српског народа вишак у геополитичкој расподели светске моћи.
Од Доситеја до данас српски интелектуалци робују идеји европаланке. У томе се прелама читава криза националног идентитета у нашем народу и утицај свих оних страних и домаћих структура које настоје да се та криза заврши – губљењем идентитета. Наше оштро наступање са позиције критике владајуће националне елите, која је изгубила све борбе за заштиту тог идентитета у последња два века, има за циљ да продрма баруштину националне неодговорности српских интелектуалаца и политичара.
Пред Вама је прича о саборцима, деци и унучићима Великог Тате Јосипа Броза и његовог Великог Брата Џорџа Сороша, који представљају „Оце грађанске опције у Срба“. То су они који су напустили свој национални идентитет а да никада нису освојили европски. Уосталом, то је и немогуће. Преко утемељености у националном идентитету стиже се и до космополитских размера. Остајући тако на пола пута између Србије и Европе, грађанска опција већ два века обитава у тамном вилајету европаланке.»
Тако је Обрадовић писао у уводу моје књиге, пре тачно две деценије.
Шта смо све од тада преживели – и још смо, за дивно чудо, живи. До када?
Текстови из првобитног зборника расули су се у друге књиге: од «Зашто плаче Свети Сава?», преко «Оклеветани светац: Владика Николај и србофобија», до «Новог школског поретка».
Под 2004. до 2024. сазревало се, али су моја основна полазишта остала истоветна. Уосталом, како рече Станислав Јежи Лец, речима је тешко кад се осврну, и виде да говорник ( или писац ) не стоји иза њих.
БИЛО И ПРОШЛО
Све је то, понављам, сада само археологија. Лањски снегови који копне под врелином Трећег светског рата, што букти у границама Трећег Рима, где НАТО Украјина ратује против Русије, и где ће се крваве борбе, по свему судећи, наставити: или до пораза човечанства и тријумфа антихриста, или до изградње новог, мултиполарног света.
Прошли су, дакле, другосрбијанци ( иако још примају неке паре за србофобију и понављање својих полумисли и четврт-идејица, које отужно заударају на, крлежијански говорећи, „ропотарницу повијести“), а пролазим и ја, са својом буком и гневом, вербалним олујама и играма речи као поштапалицама.
Иако сам одавно схватио да сам и портете и карикатуре другосрбијанских лумена ( портрете – карикатуре) писао са претеривањима, без „објективности“, у жестокој жељи да другосрбијаштини покажем да њихова јефтина тумачења светосавског заветног Српства морају да се плате ругалицама ( макар мојим ), ипак бих све поново писао.
Иако је прошло, сматрам да се требало борити. Нисмо смели да ћутимо пред лажима НАТО другосрбијанства.
Немам намеру да ствар подвлачим, али мислим да су огледи које сам давно објавио нагласили све теме које ће и касније бити актуелне.
Друга Србија је, после мене, добила много озбиљније и темељније тумаче ( Мила Ломпара, Слободана Антонића, Зорана Аврамовића, Маринка Вучинића – нека ми опросте непоменути интелектуалци који су ту лаж разобличавали на прави начин ), али остаје чињеница – већ у огледу о Ивану Чоловићу, док се није знало да ће Милошевић да оде, објављеном пре 5. октобра 2000, показао сам куда води другосрбијанска прича, и шта је иза ње –лукративни нихилизам на делу. И још нешто: писао сам текстове о живим и здравим опонентима, да могу да их читају и да, ако хоће, на њих одговоре.
ВУЧИЋ ЈЕ ДРУГА СРБИЈА
На жалост, ми живимо под влашћу онога који испуњава све жеље НАТО Запада и другосрбијанских слугу Империје, али је маскиран у патриоту ( Борис Тадић то никад није радио – он је увек био човек Запада, и зато га је Запад уклонио, пошто није до краја могао да им „одради ствар“ ).
Садашњи кловнократски режим у Србији, који је издао Косово и Метохију и који је спреман да нас заувек залије литијумским отровима, докусурује Србију, која изумире огромном брзином. Али, то је тема других мојих књига, које су доступне и на Интернету – тек да се зна да сам увек био не само против лажних „грађаниста“ на платном списку Сороша и братије, него и против лажног патриотизма ( погледати две моје књиге у коауторству са Зораном Чворовићем – „Кловнократија/ Србија за владе Александра Вучића“ и „Паризерска комуна/ Последњи дани кловнократије“, као и „Ни дана без срама/ Чудновате згоде шегрта Вучића“ ). Колико сам могао и смео, трудио сам се да живим и пишем у складу са заповешћу Александра Солжењицина – „Не живети у лажи“.
То и даље сматрам дужношћу непристајања на свет у коме је лаж постала норма.
А Константиновића, који је Тита поредио са Пикасом, и даље прештампавају.
И Дебели Мртвац Гроз и даље лежи у отетој земљи, у Кући цвећа. Цвећа зла, наравно.
Извор: Правда
