Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде
Пише: Цвијетин Миливојевић
Куртијева полиција силом затире преостале трагове српске државе на северу КиМ, а Баба (наша власт) се чешља. И то би било то.
Само што је Макронов авион зарулао са писте француског аеродрома у Сурчину, а наш Врховник одлетео у Чешку, до зуба наоружани НАТО јањичари упали су у просторије привремених (српских) органа у Лепосавићу, Северној Митровици, Звечану и Зубином Потоку, као и у КБЦ Косовска Митровица, ПИО Фонд, просторије Канцеларије за КиМ, Косовско-митровачког управног округа и Центра за социјални рад. Од преосталих српских („паралелних“) институција на северу, тако су, за сада, претекле једино оне здравствене и просветне. Што је означило и практично заокруживање полицијске окупације севера КиМ, уз експропријацију и конфискацију српске имовине и ретроактивно „озакоњивање“ тих потеза.
А откако је двојац Дачек – Вучек, 2012, преузео „газдовање“ бриселским разговарањем о КиМ, питање статуса српске државне, друштвене, црквене и приватне имовине на Косову – чак није ни стављено на дневни ред. Јер, Приштини и острашћеном Бриселу је све друго било прече, а наш Врх Врхова, у том раздобљу заражен политиком „ЕУ нема алтернативу“, није нешто ни марио за тако „профане“ теме као што су, Западу једино разумљива, питања својине.
У међувремену, отпор Срба са севера је, што полицијском присилом и правним насиљем, што нечињењем Београда који се, откако је Врховник загризао немачки кедер од литијума, понаша, у најбољем случају, као неутрална страна у неспоразуму између „тамо неких“ Албанаца и „тамо неких“ Срба са КиМ – анестезиран, па скоро сломљен.
Јер, председник Србије се, наводно, уочи Макронове посете, додатно обавезао да “неће дизати тензије око Косова”. Због чега је отћутао да му неваспитани француски гост, усред Палате „Србија“, у лице саспе да је прихватио Охридски споразум о имплементацији француско-немачког плана и да му се „захвали“ што га, од прошле године, у великој мери и примењује!? Као по команди, штампани и електронски вучићоиди су Косово „гурнули под тепих“, а распевали се о визионарској куповини прескупо плаћених „рафала“ који нам, као и мобиларни нуклеарни реактори, за разлику од француског „нуклеарног отпада“, стижу за 10 година, те - из старог ормара извадили на видело „литијумски костур“ који, наравно, „нема алтернативу“.
Уместо разјашњења ове катастрофе, Врх Врхова узвраћа подмуклим спиновима и рафалним импутирањима грађанима који одбијају да аплаудирају:
Па, шта друго можемо да да радимо (осим да жмуримо и послушно ћутимо) - нећемо ваљда да ратујемо!? Ви који не признајете „реалност на терену“ (Косову), ви сте за рат!
Нисмо потписали француско-немачки план, нисмо прихватили Охридски споразум; нисмо прихватили и никада нећемо прихватити независност Косова!
„Бивши режим“ је прихватио све, а Србија сада само поштује наше међународно преузете обавезе!
. . .
Да ли је баш тако и да ли је стварно „рат“ једини начин да (се) вратимо (на) КиМ?
Да не идемо предалеко: тачно је да је, још усвајањем Закона о административној подели Србије, 1. септембра 1945, у (такорећи једнопартијској, комунистичкој) Народној скупштини, Србија подељена на Аутономну Косовско - Метохијску Област и Аутономну Покрајину Војводина, па је, Уставом из 1963, Косовско - Метохијска Област постала Аутономна Покрајина Косово и Метохија; амандманима из 1968. „Метохија“ је потпуно избрисана из назива, а новим Уставом СФРЈ из 1974, САП Косово и САП Војводина су, иако покрајине СР Србије, добиле право и на властите уставе.
Међутим, истина је и да је одлуком тзв. Бадинтерове комисије (Бадинтер, некадашњи председник француског уставног суда), 1992, западни део међународне заједнице прописао начин раздруживања бивше СФРЈ: унутрашње границе шест бивших југословенских република постају границе шест (не седам, не осам, не и Војводина, не и Косово) нових независних држава.
У тексту „Опозицијо, ваш услов за излазак или разлог за неизлазак на изборе мора да буде (не)расписивање избора и на КиМ!“ (www.pravda.rs, 2.5.2024) писао сам да је Брнабићева, за 12 година виделистичке власти, већ пети у низу спикер парламента (пре ње: др Стефановић, мр Гојковић, Дачић, др Орлић) који одбија да испуни своју уставну оабезу и распише локалне изборе на целој „јединственој и недељивој територији“ Србије, дакле, и на КиМ, па макар и само у оних 10 општина које, према Бриселском споразуму, треба да чине „Зaједницу српских општина“.
Због тога сам, уочи претходних локалних избора, јавно позивао, пре свега, национални и „центрумашки“ део опозиције, да, као свој услов за излазак на те изборе у УЖАС-у („Ужа Србија“, пејоративни израз који се, после доношења Устава из 1974, користио за „остатак Србије“, без њених покрајина Војводине и КиМ), постави расписивање избора на целој уставној територији Србије. Али, то исто сам очекивао и од две владајуће, према степену буке коју праве, „најпатриотскије“ партије у Србији – од Шешељевих, па Вучићевих радикала / виделиста (напредњака) и Милошевићевих, па Дачићевих социјалиста.
Претходно сам, у колумни под насловом „Док Брнабић не распише локалне изборе на КиМ, не може бити ни избора у 'ужој Србији'!“ (www.pravda.rs, 14.3.2024), подсетио да тако нешто не забрањује ни Резолуција 1244 СБ УН, а уз то, никакав Бриселски споразум или „Устав Републике Косова“ не могу да имају супремацију над Уставом Србије, јер би свако супротно тумачење значило позив на државни удар!
За заборавне, последње локалне изборе на КиМ је, по Уставу и законима Србије, за Ђурђевдан 2012, заказала тадашња председница српског парламента др Славица Ђукић Дејановић, али иако је „жуто-црвена“ влада, под притиском Берлина, и одустала од њих, они су, званичном Београду упркос, одржани у Звечану и Зубином Потоку, с тим да резултате тих избора новоформирана „напредно-црвена“ влада није признала?! Та влада Дачек - Вучек је отишла и корак даље, па је септембру 2013, силом распустила и, до тада постојеће, сазиве српских скупштина општина на КиМ (Косовска Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток)!
Пошто се Приштина, у међувремену, неиспуњавањем свог дела обавеза из Основног бриселског споразума, самодисквалификовала као кредибилан преговарач, Србија има пуно право да све врати на нулту тачку, односно претходно стање, од пре априла 2013, рачунајући и институције државе Србије, за почетак, макар, у српске средине на КиМ.
Као наук мора да послужи и оно што се, након „Бљеска“ (почетак маја 1995) и „Олује“ (почетак августа 1995), догодило оном делу бивше Републике Српске Крајине који се звао САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Тај део РСК је, иако је војнички одолео и био географски наслоњен на Србију, тзв. Ердутским споразумом с краја 1995. године и „кампањом мирне реинтеграције у Хрватску“ коју им је наметнуо официјелни Београд - нетрагом нестао, а тамошњи Срби нису добили чак ни културну аутономију.
. . .
А зашто Србија, по принципу реципроцитета, не изађе из међународног уговора, ако већ Албанци не испуњавају своје обавезе из тог Бриселског споразума?
Када сам, недавно, покушао да му објасним да међународно право то дозвољава, уколико друга уговорна страна не поштује преузете обавезе, некадашњи пи-ар саветник бившег (а неформални пропагандиста актуелног) председника Србије, замерио ми је што „призивам“ у помоћ позитивну праксу српске дипломатије од пре век и по.
Наиме, фебруара 1872. српска влада је предала Порти ноту о Малом Зворнику који је, по Хатишерифу из 1833. и разграничењу које је потом уследило, заједно са селом Сакар, припао Кнежевини Србији, а турско становништво које је требало да се исели у року од пет година, то није учинило. Неизвршење одредаба од стране Стамбола, дало је Србији могућност да и она пренебрегне своје обавезе, а да пред међународном заједницом за то не сноси одговорност. Управо позивајући се на ово турско неиспуњавање обавеза, и српска влада је престала да исплаћује данак Турској, што је, до тада, била обавеза Србије.
Обавезује ли ову државу, по Бечкој или некој другој конвенцији, нечије лично „усмено прихватање“ француско-немачког плана? А ако га је и било, ко су ти мериторни сведоци тог светогрдног и, из угла Устава Србије, антиуставног чина?
Годину и по Врховник српски понавља да у Бриселу и Охриду није ништа потписао, а можда, вели, и јесте нешто усмено прихватио, али две ствари никада није и неће да прихвати, док, упркос томе, Србија, све време, имплементира баш све што, наводно, није прихватила?! Наш Врховник је, још на оној вечери, пре неколико месеци, на Јелисејским пољима признао да је „имплементирао“ три ствари које, иначе, као, није прихватио – писао сам у тексту „Уби нам Косово у нама прејака Врховникова усмена реч“ (www.pravda.rs, 11.4.2024).
У члану 1 „Бечке конвенције о уговорном праву“ (потписана 1969. у Бечу, 1980. ратификована у СФРЈ) стоји да се конвенција „примењује на уговоре између држава“, а израз „уговор“ означава „међународни споразум закључен писано између држава“. Кроз цео Охридски споразум из марта 2023. се помињу Србија и некакво Косово као „уговорне стране“, што значи да се неко (усмено?) сложио с тим да је Косово „држава“, пошто „свака држава има способност да закључује уговоре“.
Тај неко (Врховник?) је, према Конвенцији, морао да „поднесе одговарајуће пуномоћје“ које је, ако уопште јесте, могла да потпише само ондашња председница Владе.
Бечка конвенција дефинише, наиме, да пристанак једне државе да буде везана уговором може бити изражен „потписивањем, разменом инструмената који сачињавају уговор, ратификацијом, прихватањем, одобравањем или приступањем или на сваки други договорен начин“. Дакле, ничега од овога, очигледно, приликом (не)прихватања француско-немачког плана у Бриселу (28.2.2023) и Охридског, на Охридските езери – није било.
Нема потврде ни да су друга уговорна страна и „сведоци“ (Борељ, Лајчак, Ескобар?) прихватили „резерве“ за које наш Врховник тврди (и то је могуће по Конвенцији) да их је изрекао на најмање две ставке француско-немачког плана и његовог охридског анекса.
Прилика да се обори прихватање оваквих споразума против интереса државе Србије лежи и у чињеници да је „(не)прихватач“ особа која није надлежна за то него је узурпатор овлашћења која му, по Уставу Србије, не припадају.
Дакле, Резолуција СБ УН 1244 из 1999, а не ови споразуми, једини је легалан и легитиман акт са становништа међународног права, на основу кога би могао да се уређује будући статус КиМ.
Такође, „држава се може позвати на заблуду у уговору која чини ништавим њен пристанак да буде везана уговором“, ако се заблуда односи на чињеницу или ситуацију за коју је та држава претпостављала да постоји у тренутку када је уговор закључен. То долази у обзир, ако је тачно ово што тврди Врховник да је договорено да се, пре реализације било које од тачака два споразума, формира ЗСО, као обавеза Приштине из Првог бриселског споразума из априла 2013.
Ту је и могућност поништења уговора у случају да је пристанак неке државе на уговор „добијен путем корупције њеног представника, непосредним или посредним деловањем неке друге државе која је учествовала у преговорима“. А можда је и уцена нашег Врховника разлог за (не)прихватање тог споразума, јер је он скинут са америчке црне листе, тек 2012, а Доглавник Дачић 2008, обојица у тренуцима када су бивали наговорени да формирају „евроатлантистичку“ владу, супротно већинској изборној вољи њиховог бирачког тела.
Можда и најбитнији параграф Бечке конвенције каже: „Суштинско кршење двостраног уговора од стране једне чланице овлашћује другу чланицу да се позове на кршење као разлог за престанак уговора или обустављање његове примене у целини или делимично.“
Потребно је, за почетак, у Савету безбедности захтевати враћање у нулто стање међународног права - на Резолуцију 1244 УН из 1999. Тадић – Јеремићева резолуција из 2010, договорена са ЕУ иза леђа Русији и Кини у Савету безбедности, ма како лоша била, ипак ЕУ-и само позајмљује мандат да „олакша дијалог“, а не и да арбитрира између Београда и Приштине и тако, свим недозвољеним средствима присиљава Србију да призна као државу незаконито чедо НАТО-а.
У завршним одредбама Конвенције пише да је она „отворена за приступање свакој држави“, а инструменти за приступање се депонују код генералног секретара УН. Ако Косово није држава чланица ОУН, онда оно нема ни међународноправну способност да потписује уговоре.
. . .
У преамбули (француско-немачког, ЕУ?) Споразума о нормализацији односа између Косова и Србије, пише да су уговорне стране свесне да су „неповредивост граница и поштовање територијалног интегритета и суверенитета и заштита националних мањина основни услов за мир“. А у члану 1 тог плана пише да ће две стран(к)е међусобно развијати добросуседске односе на бази једнаких права и да ће „међусобно признати релевантна документа и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, таблице возила и царинске печате“.
У члану 2 пише да ће се обе стране руководити сврхом и принципима утврђеним у Повељи УН, посебно оним о сувереним правима држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета, праву на самоопредељење...
У члану 4 да се „Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији“.
Уследило је, 19.3.2023, у Охриду, договарање Анекса Споразума о путу нормализације односа између Београда и Приштине (сајт Европске службе за спољне послове: „постигнут договор после 12 сати разговора“). Наш Врховник је признао: „Договорили смо неколико тачака, задовољан сам због тога. Процес тек почиње.“
У Анексу се Косово и Србија недвосмислено идентификују као две (одвојене) државе, уговорне стране, које „примају к знању да ће Споразум и Анекс за имплементацију постати саставни делови одговарајућих процеса придруживања Косова и Србије ЕУ“, као и да ће ЕУ посредник одмах започети процес измене мерила за Поглавље 35 за Србију због новопреузетих обавеза Србије!? А „Косово и Србија се слажу да неће блокирати примену нити једног члана“...
. . .
У међувремену, док „Косово гори, Баба се и даље чешља“: Врховникова гонго организација „Копаћемо“, преузела је прерогативе тужилаштва, БИА и МУП-а и обелоданила регистар „еколошких терориста“ који се противе копању литијума, сад и одмах, а за немачке бабе здравље!
Двојица колонијалних намесника (и недавних гостију) Србије, провели су се као боси по трњу на својим, домаћим изборима: Макрон пукао на парламентарним, Шолц понижен на покрајинскјим изборима у Саксонији и Тирингији, па сада на Србији „шиље ону ствар“. Пошто је, претходно, онај други понизио нашег Врховника признањем да не постоје никакве немачке, већ само „Рио тинто гаранције“ за безбедност копања литијума, а овај први, Врховников „вееелики пријатељ“, офирао Србију да шаље муницију Украјини. Док, наводно љубоморни, Руси тврде да уговор Француске и Србије о набавци 12 нових борбених авиона "рафала" (без адекватних ракета) за 2.7 милијарди евра садржи и клаузулу да не смеју да лете изнад Косова нити изнад територија НАТО држава, да ћемо обуке летења и ремонт „рафала“ спроводити са у сарадњи са Хрватима, тј. да ћемо само по УЖАС-у моћи да се играмо са њима – али, и анекс о трансферу српских ловаца МиГ-29 Француској, након чега ће они бити послати у Украјини.
А наш Врх Врхова се беспризорно хвали како је, од Бриселског споразума из 2013. наовамо, „Србија испунила свих 100 одсто својих међународних обавеза“: „Учествовали смо на локалним и парламентарним изборима по косовском закону, предали смо им Телеком и Електропривреду, добили су свој позивни број, предали смо им правосуђе и судство, регионалну полицију, јединице цивилне заштите“, а у међувремену, дали смо им локалну власт на северу, наш динар је протеран са КиМ, прихватили смо косовске личне, возачке и саобраћајне дозволе и таблице...
Извор: Правда.рс
