Обично више не пишем чланке. Није да ја немам шта да кажем и напишем. Али последњих година, и кад напишем, увек исто буде: таман завршим и искажем то што сам хтео, ставим тачку… и онда крене преиспитивање. А где то објавити? Не само да скоро да, више и нема новина, журнала и портала где се може објавити текст, већ и то мало, што је остало има „уређивачку политику“ што значи неки су `вако патриотски, други `нако патриотски, неки су „ових“ а други „оних“ власништво и сфера утицаја. Поред тога треба пазити и на сваку реч, ишчитавати чланак много пута проверавајући сваку реч и могућност да се неко од „њи`ових“ (њиних) или „наших“ не увреди или препозна. Далеко било и судске тужбе. Не само друштвене теме већ и научне, патриотске па чак и верске и црквене, теме су постале „шкакљиве“ и мора се свака реч вагати. (Почињем да разумем зашто су последњих година сва књижевност, писана реч и издаваштво почели да се деле на само два сегмента: „фикшн“ и „нон фикшн“ (фантастика и нефантастика): зато што у данашњем либерализму, као у доба СССР ако си већ писац па мораш да пишеш јер то из тебе излази – онда барем бираш фантастику која је политички а и друштвено лакша и мање опасна тема, никог не угрожава, нико се не препознаје, ничији клан није прозван…) Зато ретко пишем чланке. А књиге, данас, ретко ко чита.
Али о. Дарко (кога нескромно сматрам пријатељем) ме је својим чланком у душу погодио.[1] Тачно оно што и ја често помислим, само је ставио на папир. Тако да дијалог који често водим сам са собом и ја ћу ставити на папир. Тај дијалог почиње онако како је наш драги баћушка написао. Али у мени се тај дијалог наставља.
Елем, како је изгледао Васкрс (или Ускрс) 1390. године? Или Божић 1459. године? Или храмовна слава у неком селу 1632. године? Или како је неки наш пра-пра деда, у XVI или XVII веку проводио живот, женио се, рађао децу, женио синове, удавао ћерке, сахрањивао мајку, крстио унуке, веселио се, туговао, умирао? Толике су војске и империје дошле, прошле и отишле, толике су трагедије претрпљене и пребољене, толико је пута речено: „е, ово је дно!“ или „нема даље, ово је крај!“
Нека (и не једна) удовица је на Божић 1390. године, пола године пошто је остала без мужа и домаћина, прогутала сузе да је деца не виде и славила са радошћу Христово рођење. Већ на Врбицу и Васкрс исте године деца су се радовала Празнику, пролећу, трешњама…
Хистерија која је однедавно завлада, обичним народом у нас, поводом литијума, није ништа необично. И поделе које су се појавиле такође нису ништа апокалиптично. И апатија коју неминовно порађа овакво стање ствари није „дно“. Све је то већ виђено. И преживљено.
Обојена револуција која тече
Некада давно, у социјализму постојала је парола „револуција која тече“ и требало је да означава да је социјалистичка револуција процес а не догађај. Да процес преображаја социјалистичког друштва треба да је континуиран, да ће се револуционарни елан непрестано изнова обнављати и градити боље и праведније друштво.
Ову идеју су данас преузели манипулатори са Запада и креатори обојених револуција: хибридни, информациони и информационо-психолошки утицаји и напади на циљано друштво су непрестани и континуирани а само се једном годишње организује „контролно мерење температуре у друштву“ неким „хајпом“ то јест аферама, провокацијама, скандалима. Непрестано се проналазе и лове нови поводи, мемови, информациона убацивања и кампање, које стварају поделе у циљаном друштву а само се повремено (обично једном годишње) организују демонстрације, за које је пожељно да прерасту у немире. Ако не прерасту – значи да температура није довољно висока и једноставно се наставља са нападима, мењањем свести појединца и преусмеравањем друштвених приоритета.
Циљ је да се постигне одређени број понављања вирусног појма: „ово је неиздрживо“ у народу. Нема везе да ли је заиста неиздржљиво само стање државе, нације и друштва. Довољно је да психа довољног броја људи стање препознаје као „неиздржљиво“ – без обзира што људи у ствари желе да кажу оно што осећају – да је за њих неиздржљив такав притисак на психу под ударима цунамија често контрадикторних и несхватљивих информација.
Хибридни напад и „детерминисани хаос“
Очигледно да је данашњи „литијумски хајп“ хибридног карактера. Страни фактор је и иницијатор тог копања и финансијер тог копања и корисник тог копања а и противник тог копања и финансијер и надахњује, инспиратор је противника тог копања. Сви ми остали смо само запањени и згрожени статисти у тој траги-комедији. Што би рекао наш народ: „кадија те тужи – кадија ти суди“. И то је већ виђено.
Када се одбаци много непотребних информација и цела хистерија опише у пар речи ствар је јасна (и што је најгоре све је то јавно и није никаква тајна!): почео је у суштини светски рат за прерасподелу света. Запад је отворено објавио да иде против Кине и Русије. „Кинетички“ то јест оружани рат је већ почео у Украјини али ће против Кине почети до 2027. године. Зашто до 2027. године? Зато што су у Кина и Запад објавили да ће те године Кина бити спремна за рат. Запад тај рат мора почети пре 2027. године. Тако да је све ово што се дешава последњих две и по године само почетак и припрема.
Какве везе има Јадар са тим? ЕУ је јавно објавила да 98% зависи од Кине у увозу ретких метала. Да се не би догодило као сада са Русијом, да (енергетски) зависе од онога са ким ратују, јавно су објавили да ће диверзификовати (променити) изворе снабдевања. Другим речима: Европској Унији и НАТО (а не нама) треба извор ретких метала (а не само литијума) овде на европском континенту.
Зашто баш Србија, кад тога има и у другим европским државама? Зато што у овом тренутку још није почела ратна мобилизација. Када кроз 2-3-5 година, свет буде горео десетинама ратних жаришта, од којих ће нека бити и у Европи, моћи ће слободно да се копа без бојазни од еколога. Прекопана и загађена Србија је потребна само да се премости тај период.
Зашто баш сада Србија? Зато што је потребно што пре и што више увезати Србију уз наше убице и што више нас одвојити од Русије и Кине. Зато се хибридно делује и преко власти и преко „опозиције“ и преко НВО сектора и преко медија и на све друге начине (дипломатски, сајбер, информационо, академски): створи се проблем у коме су обе сукобљене стране под контролом странаца а медији који то објављују и популаришу само стварају збрку у главама и још већи хаос – што се и зове „детерминисани (контролисани) хаос“. А битно је у ствари што више неутралисати било какве друштвене снаге које би се могле у будућности организовати и повести Србију према БРИКС где нам је и место.
Информациони рат против Србије
Информациони рат је један од најважнијих фронтова хибридног рата. Да би се српско друштво одржавало у стању „ехо собе“ или „мехура од филтера“ потребна је информациона превласт. Која је практично остварена. Сви највећи медији су или власништво или под контролом неке од две сукобљене стране које су опет под контролом странаца. На овај начин се постиже „ехо соба“ (или „глува соба“) која се опет дели на две „семантичке капсуле“: цео „владајући наратив“, све о чему се говори у Србији, на свим медијима и свим изворима информација се дели на две љуто супротстављене „семантичке капсуле“ унутар којих свако чује само оно што хоће да чује. Свако комуницира само са истомишљеницима. Иако је цела, на двоје подељена, медијска позорница, у ствари унутар њиховог „позоришта“ то јест њиховог „детерминисаног (контролисаног) хаоса“. И ово се односи на све становнике Србије а не само на Србе: исто је и са другим националностима држављанима Србије – само свако на свом језику и каналима информисања.
Исто је и са Интернетом, друштвеним мрежама, подкастовима, сајтовимае, информационим порталима. Јавна је тајна да скоро сви интернет медији, па и они искрено патриотски у ствари живе од новца из иностранства и од реклама западних ИТ гиганата. Зато макар и посредно и несвесно појачавају ефекат „ехо собе“ и „семантичких капсула“ јер да би били плаћени морају бити праћени и гледани, а да би били гледани морају стално подгревати проблем, појачавати и заоштравати реторику.
Неки покушај разумне и колико-толико објективне размене мишљења о било ком а не само литијумском проблему једноставно не доноси гледаност ни у једној од две „семантичке капсуле“ и аутоматски остаје ван медијске и информационе сцене. Филтер гледаности га не пропушта унутар „мехура од филтера“ (Filter bubble) у коме се сви и невољно налазимо.
Слично је и са друштвеним мрежама, на којима са једне стране делују „фабрике тролова“ (или „ботова“ како их већ ко зове) што су у ствари агенције за маркетинг које ангажују обично студенте или „сендвичаре“, а са друге стране алгоритам аутоматски препознаје припадност једној од две „семантичке капсуле“ и емитоване садржаје непогрешиво испоручује искрено забринутим корисницима који све више стичу утисак: „сви овако мисле“!
Информационо – психолошки рат против Србије
И овде стижемо до психолошких ефеката на појединца, целе те „детерминисане хаотичне папазјаније“ у коју се претворила Србија (а да будемо искрени и све друге државе „развијеног демократског света“): сем посебних, мањих, парцијалних циљева хибридног деловања и напада, постоји и дугорочни циљ – стварање дезоријентисаних, слуђених појединаца којима се у таквом стању могу утувити у главу нови садржаји, нови наративи, нове вредности (путем технологије „Прозори Овертона“).
Макар само побројати информационо – психолошке ефекте и технике, превазилази могућности једног публицистичког чланка (ипак су књиге – закон!), али треба рећи да руски аутори (генерал-потпуковник Андреј Иљницки и други) деле те утицаје на три нивоа: тактички, оперативни и стратешки. На тактичком нивоу – реч је о информационом рату, медијском рату, сајбер рату итд. На оперативном нивоу – реч је о когнитивном рату, рату за свест, за сазнање и спознају. А на стратешком нивоу – реч је о менталном рату, рату за убеђења, самоодређење, самоспознају и самодефинисање, идеологију, веру.
Упрошћено говорећи: када се створи хаос у главама (на тактичком нивоу), онда је ум отворен да се у њега уносе нови садржаји. И један од тих садржаја који се неминовно појави у том стању су: очај, безнађе, униније. То се догађа на оперативном когнитивном, сазнајном нивоу.
И зато данас имамо оволико понекад и очајних, дефетистичких текстова да је све пропало, да је „неиздрживо“, да је ово „дно дна“, „крај – нема даље“ итд.
Да ли дно има дно?
Ми смо сви узбуђени (очајни, тужни, утучени) јер бринемо за свој род и сој. У том погледу смо заветни народ. За разлику од околних, мањих (не само бројчано већ духовно) народа и нација, ми Срби имамо Мисију[2] и сваком од нас је она, још на рођењу, окачена око врата као крстић на крштењу. Од тога не можемо побећи а да останемо то што јесмо. Чак и онај који „побегне“ (у било ком смислу: подругосрбијанчи се, емигрира и заборави, живи комфорно, побегне из строја) свеједно не постане нешто друго већ постане „не-заветан“ или „анти-заветан“ и онда то даље носи око врата уместо оног завета.
Ми од Косова и Метохије, Републике Српске, Републике Српске Крајине, Црне Горе, Македоније и свих српских земаља не можемо побећи. То је наш завет.
Можемо ли ишта од тога изгубити, продати, предати, издати? Као народ – не. Али оно што је важно, у данашње време, ни као држава више не можемо. И само то треба да имамо на уму.
Сва медијска и информациона халабука у којој данас живимо, учинила је да не приметимо велику промену која се догодила 24. фебруара 2022. године.
Од тог јутра цео свет грозничаво прати догађања на фронту, и зато нико и не примећује оно најважније: нема више међународног правног поретка. Готово је са „потписаним“! Запад је прекршио све што је потписивао од Јалте наовамо. Они више нису „релевантан партнер“ и не важи ништа што је са њима потписивано.
Ово можда није главна вест на насловним странама и у медијима, али потпуно је јасно и недвосмислено речено, од стране Русије а за њом и Кине („стварамо нови свет“ – како рече Председник Си приликом посете Русији), да све иде на ревизију. Сви уговори, сви споразуми, све границе, сви односи снага.
Треба бранити своје. Али и не очајавати због привремених губитака. Нама се утувљује у главу да је све изгубљено привременим губитком Крајине, Бриселским споразумом, разним закулисним договорима и климањима главе.
Ништа није готово. Тек почиње стварање новог света.
И тек почињу договори где ће бити границе, ко је коме савезник, ко је чији повереник у ком делу света. То су глобални и стратешки процеси – не зависе од једног или два или пет изборних процеса и појединачних владалаца и/или хунти у некој од националних држава.
Геостратешки план за нас Србе у новом свету најбоље је описао и пројектовао Миломир[3] Степић[4] још у јуну[5] 2021. године, пола године пре почетка Специјалне Војне Операције и почетка прерасподеле света. Ми само треба тај национални програм и ту националну стратегију да истакнемо као свој стратешки циљ. А ситне дневно-политичке трзавице ће проћи.
Епилог
Против свих ових ратних вештина и начина хибридне борбе против нас, јако је тешко борити се. Потребно је на првом месту схватање (декодирање) самог напада и свих тих техника а тек онда организован државни и друштвени отпор. Онако како то данас раде Русија, Кина, Иран…
Али зато ја желим да поделим са Тобом, драги читаоче (ако неко у данашње време успе да савлада 10.000 карактера писаног текста и стигао је довде – већ ми је драг), један од мојих начина борбе са том когнитивном агресијом.
На личном нивоу, не на државном или друштвеном, већ на личном нивоу, човек треба да осмисли технике борбе са тим очајем до кога нас неминовно доводи реалност.
Тако да сам још пре деценију и нешто, увеличао и урамио фотографије својих предака и окачио их по зидовима. А онда сам нашао и фотографију „обичног Србина“, неког сељака са краја претпрошлог XIX века, где је он са женом и петоро деце на једној половини фотографије а целу леву половину заузима – крава. Ето он је човек довео код фотографа све што има, и скромно стоји између краве и оно шесторо гладних уста, које ће моћи да нахрани док је њему те краве. Е, ту сам фотографију, окачио поред места на коме пијем кафу изјутра. И тако понекад (а у данашње време све чешће) док почињем дан и размишљам са зебњом, куд је све ово кренуло, како са парама, како са агресорима, како са литијумом, оставим телефон и гледам тог малог, скромног човека коме се и имена нико више не сећа. И питам се: да ли се он спасао? И све сам сигурнији сваког дана, да јесте. Часно, скромно, поштено проживео живот, оно петоро деце отхранио. У време кад је дошао на фотографисање није знао али ми сад знамо шта га је чекало у следећих 10 – 20 година. И не само да се он спасао и Бога сада гледа, већ су такви и Србију спасли. На таквима смо претекли као народ и нација. И опет ћемо ако буде среће.
Наша намучена психа нас данас издаје. А такви не издају. Они се држе смирено и са молитвом а у џепу држе шипак сваком хибридном агресору – на стратешком менталном нивоу.
Извор: Покретзаодбранукосоваиметохије.рс
