Пише: Предраг Ћеранић

УРСУЛА фон дер Лајен, предсједница Европске комисије, на Бледском стратешком форуму похвално се изразила о Западном Балкану, говорила је и о Босни и Херцеговини. Није штедјела суперлативе и на крају је истакла да БиХ може почети преговоре о придруживању одмах послије Украјине и Молдавије.

То подсјећа на стари виц да ће БиХ постати чланица ЕУ одмах послије Турске, која тај пријем чека дуже од тридесет година.

Када сам ChatGPT поставио ово питање, добио сам одговор да „Турска чека пријем у ЕУ више од три деценије а конкретно више од 37 година од подношења захтјева за чланство“.

Жељко Будимир, министар за научнотехнолошки развој и високо образовање у Влади Републике Српске, рекао је да се процес проширења ЕУ води на идеолошкој матрици и да нема никакве везе са стварним стањем у земљи која треба да приступи ЕУ.

Да је заиста тако подсјетићу цитирањем дијелова својих текстова објављених на сајту Фонд стратешке културе, накнадно публикованих у књизи под називом „Коме то сметају мали Руси“, објављеној 2018. године у издању издавачке куће Филип Вишњић из Београда.

Текст „Њемачко дијељење карата“, објављен 11.09.2014. године

У Берлину је 28. августа одржана конференција земаља Западног Балкана на иницијативу њемачке канцеларке Ангеле Меркел. О поменутом догађају много се писало и нагађало о његовој агенди. Стекао се утисак да се ради о слагалици за коју нико није сигуран како је треба сложити. Шта нам говори састанак у Берлину, без обзира на званично саопштење, можемо сазнати ако се загледамо у највеће „пузле“. Западни Балкан, иначе, као појам ствара недоумице, у смислу да ли се мисли на земље које још нису у ЕУ, или просто географски, на западни дио Балканског полуострва.

Испоставило се да Западни Балкан, уз Албанију, чине земље настале дисолуцијом бивше Југославије. С обзиром да је Њемачка имала активну улогу у разбијању заједничке државе Јужних Словена и предњачила у признавању осамостаљених република, поставља се питање зашто сада окупља дијелове те исте земље у цјелину под другим именом. Зашто су срушили Југославију када је сада састављају?

Објашњење је, такође, лако пронаћи у теоријама Џорџа Сороша, такође важног актера у југословенској драми. Цјелину треба разбити и послије саставити, а с дијеловима ћемо лакше преговарати о коришћењу њихових ресурса – тако отприлике звучи парафразирана Сорошева теорија о бившој СФРЈ, а можете је пронаћи у његовом опусу од 12 књига.

Очито да наведена теза Њемачкој није била страна, и да је пут ка Турској много угоднији уколико је Балкан поплочан државицама од којих ни једна нема више од пет милиона становника. Од позваних држава на самит у Берлину, једино за сада Србија „стрши“, истина, са Војводином и Санџаком. Мале државе нису фактор у политичком, економском и војном смислу, а у њима је лакше постављати марионетске владе.

Текст „Приоритети неолиберализма: стварање Велике Албаније, покоравање Закавказја, распад Русије“, објављен 16. 02. 2015. године

Након Берлинског самита, одржаног 28. августа претходне године, порука упућена земљама Западног Балкана била је више него очита, у смислу да треба међусобно економски и политички да сарађују, и да пријема нових чланица у ЕУ након Хрватске задуго неће бити. Тачније – никада више. За Босну и Херцеговину, Србију, Црну Гору, Македонију и Албанију предвиђена је улога „Б лиге“ ЕУ, односно зоне у којој није пожељно руско, а након Ердогановог конфронтирања са ЕУ и САД, ни турско политичко и економско присуство.

Термин „Западни Балкан“ измишљен је како би ЕУ направила дистинкцију од подручја које не сматра пуноправним дијелом Европе. Западни Балкан је препуштен себи и стога ће бити полигон на којем ће се изводити различите обавјештајне и „црне“ операције, постаће лабораторија за политичке и привредне експерименте, током којих ће се стварати и обарати политичке елите, „мијењати свијест“ становништву, прекрајати историја, градити нови идентитет који треба да буде безбојан и аморфан.

Западном Балкану је намијењена улога трусног подручја које ће бити у функцији дисциплиновања ЕУ, првенствено Њемачке и Француске, уколико не схвате да је дужност ЕУ да уђе у конвенционалан рат са Русијом „у име одбране демократије и ЕУ вриједности“.

Текст „Имагинарни и стварни проблеми у БиХ“, објављен 30. 12. 2016. године

Балкан је земља чуда. Блиска и даља историја пружају безброј примјера за наведену тезу. Иако се ситуација политички и безбједносно непрекидно усложњава, на Балкану се ништа ново не дешава. А унутар Балкана, Западни Балкан је, опет, специфичан. Одбачен од ЕУ, јер Унија не признаје да ово подручје припада Европи, па је и по називу из Европе географски измјештен.

Својевремено је у оптицају био појам Југоисточна Европа, који је имао шире значење, али се на основу политичке одлуке Брисела, а на потицај из Лондона, догодила терминолошка измјена, те се дио Балкана који не припада ЕУ, нити у ЕУ постоји намјера да Србија, БиХ, Македонија, Црна Гора и Албанија постану пуноправне чланице – назива Западни Балкан.

Кованица се пише са великим „З“, с обзиром да се не ради о географском појму. Западни Балкан може постати дио ЕУ искључиво колективно, као предворје ЕУ, односно њена „Б“ лига. Али, то лидерима држава које се куну у евроинтеграције, или, како се то чешће каже, евроатланске интеграције (подразумијева се претходни пријем у НАТО) не жели рећи. Негираће то и лидери балканских земаља, ако би им ко покушао објаснити да је пријем у ЕУ циљ који се непрекидно измиче и условљава политичким захтјевима.

О сумњивим европским обећањима Балкану (Западном, наравно) писао је и Дојче веле. Конференције о Западном Балкану до сада су служиле тек да се забашури неспремност ЕУ да прими нове државе, писао је Томас Брајт, дописник агнције ДПА за Дојче веле. Конференција о Западном Балкану је нови формат који је лансирала Њемачка, те су се конференције редале једна за другом (Берлин 2014., Беч 2015., Париз 2016.).

Зачкољица је у томе што у догледно вријеме неће бити проширења ЕУ – то су између осталих рекли Жан Клод Јункер, предсједник Европске комисије, и предсједник Бундестага Норберт Ламерт. Након што су се Британци изјаснили за Брегзит, спремност да се у Унију уводе нове чланице практично је непостојећа, пише Дојче веле. Како ће онда Србија бити примљена у ЕУ до 2017. или до 2020. године? О Босни и Херцеговини, о којој се најчешће говори у контексту одласка њених грађана на сиријско ратиште, и уопште, у дискурсу о терористичкој пријетњи, сувишно је и говорити као о могућој чланици ЕУ.

Да ли се нешто промијенило за десет година, откако је објављен први од наведена три текста?

Просудите сами!

ОПАСНА ЕСКАЛАЦИЈА: Сијарто осудио идеју да Кијев користи западно...

Извор: Sveosrpskoj.com