Правда

Пише: Алексеј Реутски

Дана 6. августа 2024. године једнице украјинске армије су упале на руску територију, у Курску област. Град Суџа који се налази на самој граници био је изложен артиљеријској ватри и ракетним нападима без преседана. У првим сатима 6. августа уништене су све управне зграде у граду (администрација, јавно тужилаштво, суд, санитарно-епидемиолошка станица и др.), као и инфраструктура за обезбеђење виталних функција (рени-бунар, подстанице за гас и струју, систем мобилне телефоније). Град је остао без струје, гаса, воде и телефонских веза.

Ево шта је очевидац ових догађаја Јевгениј Ш. рекао о томе:

— У Суџи смо имали приватну кућу у самом центру, недалеко од ватрогасне станице. Паљба је почела отприлике у један после поноћи, а од пола три се појачала. Жена, ја и троје деце (двоје од њих имају 9 и 13 годна) смо се сакрили у купатило. Немамо подрум, а ако би рушевине пале на трап, не бисмо могли да се извучемо. Чули бисмо звук пројектила, прошле би 3 секунде и онда би се зачула експлозија од које се сваки пут тресла цела кућа. Гелери су падали на кров. Било је врло страшно. Деца су плакала и заједно с нама певала молитве, зато што смо сви у породици појци. Избројали смо 96 хитаца у близини. Сваки од њих је могао постати последњи. Зато смо жена и ја рекли деци шта треба да ураде ако обоје будемо рањени или ако погинемо. Интензивна паљба је трајала око два сата. После тога је све унаоколо почело да „зуји“ — долетели су дронови.

Хтео сам да утерам кола у гаражу, али сам се плашио да ће ме дрон приметити. Летели су поред нас, по 5-6 комада, а затим би се разлетели у различитим правцима, бомбардовали су и намеравали су опет. Нешто пре шест ујутру постало је мирније, изашли смо из купатила и спаковали ствари. За то нам је требало око сат времена. Код нас су дошли родитељи, и они су из Суџе. Рекли су нам да је центар града потпуно уништен, да је на месту где је стајало државно тужилаштво ископ (то је 300-400 метара од нас), а Лењинова улица у којој су се налазиле све управне зграде је у рушевинама. Размотривши ситуацију одлучили смо да хитно одемо. Кад смо изашли на трасу пратили су нас дронови. Бомбама су уништили два возила која су ишла иза нас. Ми смо успели да се спасимо.

Нису сви имали могућности да сами оду, као Јевгениј Ш. Људи нису знали шта даље да раде. Нико није мислио да ће непријатељ упасти на руску територију. На град и околна села паљба је отварана и пре, али не тако интензивно. Неки су мислили да се пробила диверзантска група и да ће је наши војници ускоро ликвидирати. То се већ дешавало и то не само у Курској, већ и у Белгородској и Брјанској области.

Међу људима који нису успели да оду било је много парохјана храма Свете Тројице у Суџи. Мала, али сложна парохија претежно се састоји од старијих жена. Старешина храма протојереј Јевгеније Шестопалов је постао њихова последња нада и узданица. Свештеник је брзо организовао топле оброке, нашао је воду за пиће помогао је свима који су хтели да се сместе у храм. Тројички храм у Суџи је изграђен 1812. године, а средином 19. века дограђена су још два олтара и његове моћне зидине би заштитиле људе у случају директног поготка. Продавнице нису радиле и отац Јевгеније је ишао у суседно село Бољшоје Солдатско, на 23 км од Суџе. Одвозио је из Суџе људе који су хтели да оду и тамо је куповао намирнице и воду за старије парохијане.

— Тада нисмо знали да су у току 6. августа украјински бојовници већ ушли у предграђе Суџе. На основу непрекидне канонаде схватили смо да се на граници воде борбе. У Суџи и околним селима у том тренутку је живело до 12.000 људи, — каже отац Јевгеније. — Нисмо имали намеру да бежимо из града, надали смо се да ћемо претрпети дан-два и да ће наш град бити ослобођен.

У току ноћи између 6. и 7. августа старешина је организовао преноћиште у храму. Парохијани су на поду прострли душеке и тепихе и људима су били подељни јастуци и ћебад. А 7. августа ујутру поново је почела снажна паљба. Украјински тенкови су отворили директну паљбу на Суџу. По речима мештана, четири тенка су се попела на узвшицу код села Куриловка и упорно гађала на незаштћени град.

— Тада смо схватили да не смемо више оклевати и да треба под хитно да се евакуишемо. Изабрали смо тренутак кад су тенкови отишли по нову муницију и заједно с парохијанком која је изјавила да жели да помогне почели смо да одвозимо људе у Бољшоје Солдатско, — каже отац Јевгеније. — Управо тамо су чекали аутобуси који су превозили људе у Курск. Нису ризиковали да их превозе на мању удаљеност. „Летели смо“ тамо-овамо колико смо могли. После тога су нам се придружили моји другови из огранизације „Патриота“. Али било нас је мало. Из места Бољшоје Солдатско смо телефоном звали све које смо могли и молили смо да нам помогну у евакуацији. Многи су се одазвали, укључујући таксисте и полицајце који су дошли и одвозили људе ризикујући животе. После смо се срели с овим полицајцима: „Оче, ми смо долазилии у храм.“ А ја се никога не сећам. Толико сам се плашио за све људе који су тамо остали — децу, старце и жене, да сам видео само њих.

За време евакуације изнад храма су лебдели дронови. Вероватно су чекали да се у колима сакупи више људи да их бомбардују на траси. Уз Божију помоћ отац Јевгеније је сваки пут успевао да их избегне. У једном од ових страшних дана промакао је непосредно испред цеви тенка: јурио је путем одједном је на кривини на 10 метара од себе угледао тенк. У близини је на оклопном возилу седело неколико бојовника. Изгледа да су тек кренули на положај. Возило свештенка се појавило и пројурило је тако брзо да су га само испратили погледом. Тенк је почео да окреће кулу, али није успео да опали, кола су нестала иза брдашцета.

— У то време ми је у Суџи остало неколико бака и блиских људи, који имају домаће животиње — псе и мачку која се окотила под паљбом. Деца су после мачићима наденула имена у складу са тренутном ситуацијом: Митраљез, Аутомат и Топ. Ја сам ушао у храм, брзо сам све утоварио у кола и појурио другим путем — кроз село Козиревка. Евакуција се одвијала од 6. до 11. августа и ми смо сваки пут ишли другим путем. Неки од њих су већ били минирани, али је очигледно да нису успели да нас спазе, иако смо на друму који води од Суџе наилазили и на изрешетане или спаљене путничке аутомобиле. У Суџи није било везе, али чим бисмо изашли у Бољшоје Солдатско, телефон би експлодирао од смс-порука. Добијао сам презимена и адресе и податке где су људи још остали. Неки су били спремни да дају своја кола и јављали су где да узмемо кључеве од гараже како бисмо спасили њихове земљаке, други су молили да узмемо оружје из сефа или документа, — сећа се свештеник.

У једној од последњих тура отац Јевгеније је успео да смести у кола парализовану жену која је била у лежећем положају. И кад су пролазили кроз Козиревку опет су наишли на тенкове који су стајали на 200 метара код шуме. Међутим, Господ их је и овога пута сачувао. После су брзином од 180 километара на сат бежали од дронова. Сви су се молили, између осталог, и парализована жена.

— Лежи с иконицом у рукама и такође се моли, крсти се. Ако се мотор искључи — крај је неминован. Вероватно се никад у животу нисам молио као тих дана. Скоро да нисам ни спавао, ни јео, свих 6 дана сам био у покрету. Заспим на два сата, пробудим се, па поново на пут. Све време ми је скакао адреналин, па ми се није нарочито ни спавало. Нисам био ни гладан. Тек сад сам се најао, — осмехује се отац Јевгеније.

Духовник, старешина храма у насељу Ракитно у Белгородској области протојереј Николај Германски га је звао да служи код њега у храму.

— Не сматрам да сам избеглица и остајем старешина храма Свете Тројице у Суџи, којем сам посветио 30 година живота, — одлучно каже свештеник. — А служим тамо где ме позову, најчешће у метоху Горнаљског Николајевског Белогорског мушког манастира у Курску у који данас долазе многи моји парохани.

Отац Јевгеније је успео да пронађе смештај у Курску. У слободно време помаже сину који је основао хуманитарни центар за избеглице у развожењу хуманитарне помоћи на адресе. Трудећи се да помогне својим парохијанима свештеник им свакодневно пише поруке на „Телеграму“. Срцем је отац Јевгеније остао у Суџи, у свом храму и свакога дана на друштвеним мрежама прати вести из родног града.

Са руског Марина Тодић