Пише: Владимир Димитријевић
Ви нас можете победити, али нас не можете убедити ( Мигуел де Унамуно )
ОПЕТ ПОКУШАЈ ДА ГА УЋУТКАЈУ
Опет хоће да ућуткају Емира Кустурицу ( између осталог, професора, педагога, човека који је радио и ради са младим људима, и који се, својом етичком вертикалношћу пред изазовима времена, одужује баш тим младима ). Стао је, кажу неки, на страну непријатеља народа, државе, планете и космоса зато што је имао разумевања за ставове студената који не пристају на кловнократију у Србији. Да ли је баш тако како кажу високомудри неки, поучно претећи прстом спонзорства и покровитељства над установом чији је идејни творац баш Емир Кустурица?
И да ли, због слободе говора, копачи српских гробова, маскирани у Рио Тинто апологете, треба да Кустурицу сахране 2027, а његову хумку холограмски прикажу на ЕКСПО изложби у Београду на води?
ОН НЕ МОЖЕ ДА ЋУТИ
Наравно да Емир Кустурица није могао ( и не може ) да ћути пред чињеницама наше стварности ( стравности?)
Ако диже глас против Давосовог гласноговорника Клауса Шваба и не боји се, зар је могао да буде нем пред „луциферијанским џиберлуцима“ пинкократије, у чије је доба постало могуће убијати децу у основној школи у Београду и селима око Младеновца ( у најжешће доба ратова деведесетих, када су људи ишли накрцани оружјем по Србију, нико није ушао у школу и пуцао у децу)?
Ако Кустурица, јавно и јасно, подржава измену светског поретка у правцу мултиполарности, лишавајући себе сваке одступнице пред господарима једнополарног света, у свету у коме је, лакше од свега, нацртати себи мету на чело ако си „Путинов човек“ ( а ниси, само си Божји, оног Бога Који силу не воли ), зар да тај исти Кустурица не каже ништа о копању литијума на Светој Земљи Јадра, на којој смо тукли антихристово Германство 1914. и 1915?
Ако, имајући шта да изгуби у материјалном, Кустурица не ћути кад стаје на страну Христа у доба антихристовских лажи и обмана под видом вештачке интелигенције и плитке памети, зар да ћути кад студенти, са свим својим заносима ( јер су млади, и верују у Правду, чијем Богу пева српска химна ), кажу да не желе да живе под надстрешницом која им, сваког часа, може пасти на главу?
АРХЕТИПСКА ПРИЧА
Јер, прича о надстрешници је архетипска, и изазива архетипску страву.
Када богиња пожуде Иштар нуди краљу Гилгамешу да јој буде љубавник, он је подсећа на све љубавнике које је издала и упропастила, и, одбијајући је, каже јој:“Вруће је твоје настојање, али ти је у срцу хладноћа као потајна стражња врата која пропуштају ледени ветар, као блистава кућа која јаке убија, као слон који збацује седло, као смола која прождире бакљоношу, као мехур за пливање који пуца под пливачем, као вапненац који не учвршћује градске зидине, као ципела која тишти свога власника!“
Њену лаж Гилгамеш пореди са свиме оним што би требало да пружа сигурност, а доноси смрт и патњу: уместо да врата штите кућу од хладноће, кроз њих дува ледени ветар; уместо да кућа чува становнике, она пада на њих, и сви гину; уместо да слон носи јахача, он га збаци; уместо да бакља светли, она спаљује човека који је има у руци; уместо да мехур за пливање омогућује безбедан прелаз преко воде, он пуца, и пливач се дави; уместо да кречњак држи темеље градских зидина, он их чини подложним рушењу; уместо да служи пешаку, ципела га тишти до бола.
Уместо да обновљена надстрешница буде сигурност и прибежиште, она убија петнаесторо њих у Новом Саду, и међу њима децу.
То је АРХЕТИПСКА СТРАХОТА, и нема везе са „обојеном револуцијом“, без обзира што се међу студенте убацују разни обојени ликови, са разнобојним, макар и дугиних боја, идејама, чији је циљ, сасвим могуће, да зацрне Србију.
Али наша деца нису „обојена“. Она само не пристају да их неко фарба.
НАША ДЕЦА И МЛАДА БОСНА
Деца Србије устала су против архетипске страве, а не против дневнополитичких мешетарења, на која су навикла.
И шта? Кустурица је требало да баш, баш ћути, а деценијама свима прича и пева о Младој Босни, и мозаик са ликом Гавре Принципа и другова ставља на улаз у Андрићград?
Чији су потомци деца на чијој је страни Емир Кустурица, недавно је написао Слободан Рељић:“Сетите се 1300 каплара – деца започела војну школу, сви одлазе на фронт на Колубару и Сувобор да у бојном поретку који води Живојин Мишић „извојују једну од најсјајнијих победа у Првом светском рату“ – Колубарску битку.
Иза њиховог узвишеног чина су остали записи: „То је једини пример у историји света да једна држава, малена Србија, шаље у рат, искључиво у борбене јединице, свој цвет. Своју будућност. Целокупну интелектуалну омладину, као последњу наду за спас своје земље.“ (енглески лист Обзервер).“
Млади су бранили Јадар и Рађевину и Србију. Како онда, тако и данас.
НУШИЋЕВ СИН
Рељић, тумачећи наше младе на улицама, подсећа на писмо једног младића који је погинуо у биткама 1915: „Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми сложно проповедали… Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али… Таква је судбина! Твој син Бан“ (Последње писмо Страхиње Нушића-Бана оцу Браниславу Нушићу)
Могу ли данашњи млади да то забораве? Зар је Бан погинуо да нам на главе падне надстрешница? И то није питање политичко, него битијно.
МЛАДОБОСАНСКО ПОКОЛЕЊЕ
По Слободану Рељићу, млади су млади зато што желе да учествују у историји:“Кад је Аустро-Угарска анкетирала Босну и Херцеговину (октобар 1908.) свакодневни живот показивао се мирним. Они који по логици друштвеног положаја „имају шта да изгубе“, па су у сваком злу спремни на компромис, јасно су показивали „лојалност Цару“ – „међу најжешћим присталицама анексије била (је) све утицајнија елита српских трговаца у градовима, нарочито у Сарајеву, али и у Бањалуци и Мостару“, а и црквени врх се држао да је „свака власт од Бога“ па је „Евгеније Летица, митрополит Српске православне цркве у Сарајеву, чак служио благодарење у част анексије“.
И баш том приликом дошло је до „инцидента“. Један сведок је писао да кад је „митрополит Летица са уздигнутим рукама призивао благослов божји за владара и владарски дом аустријски, клекнуло је све на колена сем једног реда младих људи поређаних по годинама и разредима који је стајао као укопан и нем. Били су то малишани сарајевске гимназије“. Малолетници, господо.(...)
Гаврило Принцип, вероватно најчешће спомињано српско име у XX веку, извршио је атентат – као малолетник. Тај дечак 1912. избачен из школе због ђачких демонстрација, пешке одлази у Београд и у четничким одредима тражи да као добровољац ратује за слободу свог народа – и лично га је мајор Војислав Танкосић одбио, јер је „премален и слаб“.“
И, на крају, опомиње нас Рељић:“Милорад Екмечић је показао да је Млада Босна произашла из стања друштва које је одјелни предстојник у Земаљској влади у Сарајеву барон Колас означавао као Angst vor Kinder – како је говорио „да у званичној политици (Царевине) постоји страх од деце (Angst vor Kinder)“. Опсервација чиновника Великог царства била је тачна. Манифест отпора младог писменог света већ је могао да стане у четири стиха: /Ми знамо судбу и све што нас чека,/Но страх нам неће заледити груди,/Волови јарам трпе а не људи – /Бог је слободу дао за човјека./ (Алекса Шантић, 1907). Порука је недвосмислена, а и речена најмоћнијим изражајним средством свог времена. Стихом. То би ваљда данас ишло од човека до човека – тик-током. Или тако нечим.“
Шта је требало да ради Кустурица, професор, педагог, учитељ непокоравања силницима овога света? Да каже деци – није Бог слободу дао за човека, него је човек робот. Ђак је ђакобот, студент студентобот...
НЕ ЖИВЕТИ У ЛАЖИ
Студенти на улицама, са нешто магле у глави, али са пламеном Младе Босне у срцу, деца су која више не могу да живе у лажи ( „Не живети у лажи“, то је императив Солжењицина ), и заслужили су да их разумемо и да им кажемо:“Главом кроз зид, него шта!“ Јер и ми, матори, носимо чворуге од својих јуриша на зидове, и, ако смо остали часни, није нас срамота што смо јуришали на дивове, маскиране у ветрењаче.
У страху да не постанемо корисни идиоти, ми, старији, свакако не смемо постати ни бескорисни идиоти. А Кустурица никако не жели да буде идиот у оном изворном, античком значењу те речи – човек који не брине за заједницу. Он је брижник свог народа, своје културе, и, само и једино тако, целог човечанства. Има реч, и диже је на висину нашег саборног достојанства, јер се без достојанства живети не може.
ПОУКА ПРОТЕ АТАНАСИЈА
Уосталом, нисам никакав адвокат Емира Кустурице. Само сам срећан што има храбрих људи, који се не мире са кућом која убија своје становнике и кречом који не везује зидове и мехуром који пуца под пливачем и надстрешницом која односи петнаест живота.
Јер, како Карађорђу рече прота Атанасије Буковички када га је, 1804, будући вожд питао шта да се чини – дизати се или се не дизати на устанак:“Ако се дигнемо, можда нешто буде; ако се не дигнемо, неће бити ништа“.
И било је нешто због чегај е Његош посветио „Вијенац“ „праху оца Србије“.
Извор: Правда
