Пише: Бранко Вељковић
У новијој историји Србије није било јаснијег, утемељенијег и чвршћег става од става који су изнедрили студенти Србије. Зато га треба запамтити:
„Већ три месеца им причамо, може цела Влада да да оставку и Вучић лично, ми ћемо и даље да протестујемо. Изборе да распишете, ми ћемо и даље да протестујемо. Прелазну Владу да формирате, ми ћемо и даље да протестујемо. Да доведете на чело државе Ђиласа, па чак и мог рођеног оца, ми ћемо и даље да протестујемо. Три месеца не можете да схватите да ми не тражимо ни оставке, ни смене, ни изборе. Наши захтеви нису политички и вас ништа нисмо питали. Наш захтев је упућен тужилаштву а не вама. Тражимо правду а њу могу да нам дају само правосудни органи. Тражимо бре да идете на робију за убиство 15 људи у Новом Саду. Е тек тада ћемо престати да протестујемо и никаква обраћања ни саопштења нам нису потребна!“.
Дакле, захтеви студената НИСУ испуњени!
Написано је цитат који треба златним словима урезати на зграде свих факултета у Србији и треба га уписати у уводник сваког будућег вискошколског уџбеника. Да се не заборави време када су студенти Србије спашавали и народ и државу. Необориви трактат студента коме не знам име али се дубоко клањам реченом. И то није трактат о прљавој политици, како то хоће да прикажу сви ти огавни политичари, већ поема о слободи!
Да у овој земљи постоји Служба за заштиту уставног поретка а не све те преплаћене агенције за пословну пратњу театралних имена и сјајних обележја, агенције за хапшење сељака и подметање наркотика у џепове студената, сви актуелни самозванци са звучним функцијама би због издаје и гажења Устава већ одавно били похапшени, оптужени и осуђени. Али немамо ми то. Срамота ме је да вам напишем шта ми имамо. Додуше, шта ће нам Служба за заштиту уставног поретка кад немамо Устав.
Студенти су показали како пристојна и лепа Србија побеђује сендвич – ријалити Србију.
И то су учинили нестварно лако. Једноставно, та пристојна Србија је изашла из страха и мрака и показала је пре свега самој себи да постоји и да је немерљиво већа и јача од свих других Србија заједно. Достојанствена, окићена у безброј лепих лица, лица учтивих младих људи који су у савршеном реду артикулисали толики народ и сваки пут када би се дохватили мегафона оно што имају да кажу започели су са „молим вас“ и завршили са „хвала“. Тај дан сам на улици чуо хиљаду пута „молим“ и „хвала“! Стотине хиљада грађана ове земље је цео један дан на аутокоманди својим чињењем показало да самозвани заправо не постоји. Једноставно - ниси надлежан! Извесно и по оцени бројних непристрасних извештача, највећи скуп у историји Србије и то без свих тих огавних страначких обележја, тирада за малоумне и умоболних наклапања препотентних идиота за све те њихове другове чланове. И на том скупу нико никога није гурао, нико није никога повредио, увредио, омаловажавао. Иза себе нису оставили смеће по улицама и побацане државне и партијске заставе и ђубриште. Та пристојна Србија ујутру је све за собом почистила, помела као што је помела и оно што воли да се самоназива Владом Републике Србије. Обрисали су је студенти својом пристојношћу, младошћу, истрајношћу, искреношћу, родољубљем и љубављу. Студенти побеђују зло које влада ИСТИНОМ која долази са њима.
Наравно, фаланге у тамним јакнама, са силиконским мозговима и пернатим тестисима су на сву ту истину оговорили бестијалним лажима, политичким блатом и бејзбол палицама.
А студенти и даље не траже ништа за себе јер то што траже они траже за све нас. Нема првог лица једнине, нема личних амбиција којекаквих безимених, неостварених, амбициозних идиота који на овој свеопштој катастрофи која нас је задесила желе да профитирају и постану неки нови министри, функционери или бар директори неког јавног предузећа, неке агенције или рецимо Радио Телевизије Србије. Све су их студенти препознали и обрисали.
Бојовник распада Србије, самозвани, онда се опет истакао својим „зато што сам паметан“ мудростима: „Не терајте нас да показујемо да смо држава. Поновићу, не терајте нас да показујемо да смо држава,...!“. Тако је рекао.
И онда, ајде да му одговоримо: „Самозвани, не терај нас да ти покажемо да смо народ! Поновићу, не терај нас да ти покажемо да смо народ!“.
Јер то што се њему привиђају Аписи то нема везе са студентима. Ако га на крају и призове то ће бити неко од његових. Увек је то тако било. За студенте стварно не постојиш, они су те већ победили и то не агресијом и насиљем. Студенти то не желе. Јер да желе, у овом броју и са овим разлозима и мотивима, до сада би горео свеки страначки брлог у држави.
Ти људи побеђују истином а не насиљем. Зато, не шаљи фаланге малоумника да глуме студенте и изазивају насиље.
Објаснио сам ти како функционише лаж и да се она по природи свог кретања увек врати лажову који је лаж изговорио и њега онда сатре. Видиш како је дошло време да је све што изговориш погрешно. Нико ти више не верује. Да умеш да читаш сад бих те упутио да читаш једну бајку која је у свему бајка сем у оном због чега је писана. Бајка је Езопова и зове се „Дечак који је викао вук“. Толико би могао чак и ти да схватиш. Оће рећи, ако си већ научио како се затвара круг лажи, немој сад да преко леђа целог народа учиш како се затвара круг насиља.
Разумем и зашто их толико мрзиш. Ти студенти су све оно што ти никада ниси био а ти си све оно што они не желе да буду. И они су одлучили да тебе и све твоје лажи једноставно не виде а ти си онда одлучио да их мрзиш. Они до свог права на живот долазе пристојношћу, истрајношћу, радом и учењем и пре свега истином а ти,... сви знамо како си ти посатао ти.
Опет, девијантном реториком самозвани четврт милиона људи на аутокоманди тог дана сравњује на 16.700 и то дефинише као политички ауто го, ваљда опозиције, јер је тако по њега лакше. У својим делузијама не може да схвати да сав тај народ не припада његовом свету измишљених позиција и опозиција већ да су у питању једноставни, слободни грађани Србије. А свој „велелепни“ политички скуп у Јагодини са 5.000 исплаћених у 100 наручених аутобуса од којих је као и увек до сада добар део добио на услугу од свог бате Куртија, приказује као скуп нових лица нове политичке Србије. Нова лица су нестала истог дана. Нема их.
Онда се једно јутро, после влажних снова уз ехо свог тог народа са аутокоманде, како ничим изазвани сами рекоше обојица, пробудише самозвани и његов аеродинамични потрчко који је до скоро глуматао председника владе. И тако је, то јутро кад су се пробудили, ваљда свако у свом кревету, обојици јављено да су „неки“ несташни, биће другари и партијска сабраћа од аеродинамичног и његовог сина, бејзбол палицама претукли више младих људи у Новом Саду. Судија приправник би у овој очигледно договореној синхронизацији лако препознао несувисли покушај самодавања алибија, јер ето, они нису знали да по партијским просторијама њихове партије у три ујутру чуче неки идиоти са бејзбол палицама, организовани у паравојне фаланге са партијским легитимацијама. Не знају ни ко им је наредио да дежурају и да бране партијске брлоге од налепница и сличица и да спремљеним по живот жртви опасним средствима вребају и по потреби премлате колико је год потребно грађана Новог Сада. Чак и када је после овог убиства у покушају кренуло масовно уклањање трагова са друштвених мрежа о томе ко је ту коме BFF и ко је кога плаћао, остало је више него довољно фотографија да ужасна истина буде доступна свима. Наравно, кад се испуни студентски захтев за поступањем државног тужиоца и овај, како они кажу „инцидент“, ваља да добије примерен епилог. У међувремену убице са бејзбол палицама могу да рачунају на несебичну помоћ свог партијског „нисам ја мајке ми“ шефа и врховног команданта. Он ће стајати уз своје војнике до последње капи њихове крви. Бар у томе има искуства. Он воли да своје политичке грозоте залива туђом крвљу.
Кривично правне терминологије ради, „инцидент“ у Новом Саду није никакав инцидент већ квалификовано убиство у покушају (зло)употребом за то дело врло подесног предмета и са очигледном и јасном намером да се лицу одузме живот и то у рецидиву. Уз додатак да су дело извршила 4 лица која кад су сами или бар маскирани себе воле да зову мушкарцима а да су тешко повређена лица – девојке. Дакле, квалификовани злочин по свим питањима. Исто је и са убицама који су аутомобилима газили људе по улицама. Остаје само да кад проради тужилаштво утврди по чијем налогу или барем инспирисани чијим јавним наступима са позиција злоупотребљене политичке позиције су тако нешто учинили.
Једино што је тачно у наративу режима је да су догађали у Србији постали предмет интересовања свих међународних релевантих фактора. Тачно је да амбасаде пишу депеше у три смене. Иако је цео свет у транзицији, а посебно Европа, сви су ангажовали потребне ресурсе да се испрати и разуме шта се то заправо дешава у Србији. Они то сагледавају из више углова и помно прате да се догађаји не прелију на друге државе за шта већ постоје озбиљни предуслови. То се заправо већ дешава и студенти из других држава Балкана сада у својим срединама препознају неке своје самозванце и крећу са окупљањима и јавним саопштењима. Свим тим младим људима је сада јасно да су самозванци из Србије саучесници са свим тим балканским самозванцима а да су сви грађани њихове жртве. Из опреза и богато авансирани Ричард Гренел је дао врло занимљиву изјаву коју је режим приказао као подршку али у тој изјави Гренел заправо каже да је „промена лидера дозвољена, само да не буде извршена насилиним путем“. Дакле, од овога самозваном стварно није добро. Јер тако јавно речено промена је заправо одобрена а може да се односи пре свега на самозваног а апарат силе је ионако само у његовим рукама. Дакле ем може да се мења, ем има забрану да користи силу. Са друге стране и Захрова је дала изјаву с којом се на прво читање чини да подржава самозваног али је њена изјава заправо скројена према Руским интересима који ствар сагледавају у много већим оквирима од уско балкнаских и уз познавање оквира који следе. Захарова је заправо желела да између политичког курса који је већ дефинисан и судбине проруског становништва у Србији направи довољно велику дистанцу да проруски корпус буде сачуван у времену које долази. Из њиховог угла самозавни је техничка категорија и шта год чинио и како год се понашао, никако не може да утиче на већ договорени и врло функционални Руски „пакет акција“ на Балкану. Све у свему, толики број врло компетентних очију значајно отежава маневарски простор самозваном и питање је времена када ће истрајност студената да се претвори у врло експлицитни став међународне заједнице по питању стања људских права и очигледног (не)поштовања Устава у Србији.
Пошто у свету самозванаца важе врло експлицитна правила о употребној вредности таквих ликова као што је он, то је овом „нашем“ самозванцу сасвим јасно да не само да мора по сваку цену да поврати контролу већ мора и да реализује поверене му задатке. У покушају да што више проблема реши кроз керирање једне велике кризе, одлучио је да прекоредно детонира тему – Војводина.
У намери да поштопото студенте припишу опозицији, читај бати Ђиласу, први покушај стварања тензија догодио се дан након што је властиугодна Мариника добила студентску шимику у Београду када је љубазно замољена да се моментално дислоцира са чела колоне. За утеху већ наредног дана добила је медијски простор у Новом Саду када су фаланге вандализовале градску скупшину. Наравно, све то није имало никакве везе са студентима али је то послужило за стварање свеопштег осећаја несигурности и покушај да се компромитују студенти. Богу хвала, безуспешно.
Зато самозвани из свог шпајза са свим тим демонизованим ликовима сада волшебно анимира одабране у својим јавним наступима а улогу главног носиоца идеје о Војводини као републици доделио је једном Динку филозофу. Динко је прихватио да од себе направи довољно антипатичну и насртљиву фигуру да би као антипод њему, самозвани могао да формира нов низ личних „тврдих“ националиста који ће у епској борби која следи да победе мрског Динка и тако прославе самозваног за вјек вјекова. Тако је то замишљено. Масовно убиство испод новосадске настрешнице значајно је пореметило те планове и убрзало процесе и сада самозавни жели да се менторима прикаже као кративан издајник.
Међутим, играње са статусом Војводине је много озбиљнија ствар од тривијалних политичких перформанса за једнократну употребу на србској политичкој сцени. Дирање у статус Војводине је коцкање са потпуним растакањем Србије и могућим грађанским немирима непредвидљивих размера. Чак и са могућом страном војном интервенцијом. Грађани Србије за сигурно не желе немире већ, као што то студенти упорно понављају, желе уређену правну државу која има свој Устав који се поштује и државног тужиоца који ради свој посао.
Што се тиче статуса Војводине он јесте дефинисан Уставом Србије али предуслов за такав статус је био договор тадашњег председника САД Вудро Вилсона са Михајлом Путином из 1918. године у који договор је било укључено више тада битних и упућених посредника. Тим договором статус Војводине је фиксиран и непроменљив је у својој суштини и политичком контексту без обзира на проток времена. То је учињено у скаду са тадашњим геополитичким односима и потребом да се обе конститутивне целине Аустроугарске монархије условно речено казне за своје учешће у 1. светском рату. Угарска је тада остала без Војводине која је припојена тадашњој Краљевини Србији, земљи победници која је поднела огромне жртве и претрпела тешка разарања. Иако су услови за стварање и окупљање србског националног корпуса у Војводини створени знатно раније, за ово разматрање важан је договор са Вилсоном. Тим договором и уговором Војводина је дата на УПРАВЉАЊЕ Краљевини Србији које управљање се по непроменљивим правним и политичким унзусима одржало до данас кроз све претходне државне творевине и идеолошке заврзламе. Дакле, тај уговор се не може кориговати у битним елементима а да се не наруши сам основ уговора што би значило да Србија истог момента губи право на управљање Војводином. То је одлично знао и Слободан Милошевић па је укинуо конфедерални статус али је очувао аутономију са Извршним већем. Дакле, знао је за стварни статус и умео је да за своје време резреши чвор који је претио растакању државе.
Овакви договори не само да морају да се поштују већ морају и да се препознају. То је заправо реал политика у могућим оквирима. У тим оквирима Србији нико не брани да учини живот својим грађанима пристојним али Србија већ вековима нема политичара који то уме или бар жели да уради нешто за свој народ. Свима је одувек било лакше да слушају и извршавају него да било шта учине.
Сад ваља да разумете следеће.
Са овом чињеницом упознати су носиоци највиших политичких функција у Србији али и у региону. Дакле, директан пут у дезинтеграцију Србије почиње идејом о укидању аутономије Војводине! Инсистирање на укидању аутономије даје пун правни основ да се Војводина „отцепи“ од Србије и да то прође уз пуну подршку свих међународних фактора чак и оних за које важи теза да су нам наклоњени јер и они знају за тај договор и поштују га. У том случају, када би Србија покушала да војном силом задржи Војводину, стекао би се пун правни капацитет да будемо војно нападнути. Они који инсистирају на укидању аутономије заправо желе да врате Србију у стање пре 1918. године. Отуда, њихова издаја јесте перфидна али само док не схватите ове ствари. Након разумевања овога свим стварним сепаратистима избијени су сви адути из руку. Национална структура и економска увезаност са остатком Србије, уз поштовање темељног уговора о коме сам вам сада писао, гарантује територијални интегритет Србије.
Дакле, након што је самозваном пропао покушај да на тему литијума креира потребну критичну масу унутрашњих сукоба које је желео да искористи за давно испланирани пад Владе и стварање некакве кохабитационе Владе, десило се масовно убиство испод новосадске настрешнице. Динко филозоф је нагло добио на употребној вредности иако је у питању сподоба која може само да препаркирава игле по новосадском штранду. Међутим, са медијском промоцијом коју му је обезбедио самозвани, Динко је постао мега звезда, тлоцрт омраженог непријатеља. Сетите се, истим рецептима служили су се и крволоци 90тих година када су креирали стране које су се потом годинама убијале по стратиштима распале СФРЈ. Са друге стране, самозвани је подигао неке маргиналне десне фаланге у Србији и креирао неке нове не би ли за потребе тако осмишљеног сукоба реактивирао „сепаратистичке агенде“ на северу Војводине. На северу Војводине нема сепаратистичких активности. Постоје људи који желе овакво или онакво политичко решење и на то своје размишљање имају право али нису у питању сепаратисти који би насиљем покушали нешто да промене. Чак и да се тако нешто догоди Србија има право да реагује у складу са Уставом али да то не дира у договорене политичке оквире који се тичу статуса Војводине. Уосталом национална структура Војводине је после ратова 90тих, масовних досељавања али и исељавања, драматично претегла у корист Срба и одвајање ратом би било бесмислено. За интегритет Србије и опстанак Војводине опасна је искључиво издајничка самоубилачка политика Београда и форсирање идеје о укидању аутономије. У тако креираном сукобу између неког Динка и некаквих „тврдих“ националиста самозваног, Србија сигурно губи. Јер свако дирање у аутономију сматраће се битном повредом темељног уговора и повлачи за собом ред радњи које неминовно воде у отцепљење.
У свему овоме кооперативна политика званичне Мађарске се савршено уклапа у овај перфидни план. Ако изузмемо све те личне односе и како је бата „нашег“ самозваног већ навелико намирио и исплатио бату „њиховог“ самозваног, на њима је само да чекају и да дочекају поклон од овог „нашег“ самозванца – Војводину. Што се њих тиче, „казна“ је истекла и време је да се Војводина поново пререгиструје. Не заборавите да је и Немачка због своје улоге у 2. св. рату „кажњена“ раздвајањем али је када је дошло време и када је „казна“ истекла и Немачка поново постала велика. Дакле, таква померања уопште нису страна светској политици. Уосталом, Мађарска чека свој део и од растакања Украјине али мерачи и Хрватску.
О опасностима везаним за играње око Војводине инжењеру и режисеру говорио је својевремено и знаменити гост са острва који им је на крају рекао да ако хоће да сачувају Војводину, онда морају да се чувају оних који не желе аутономију, „јер онда и ми то чекамо, ако већ други чекају!“. Разумели су се одлично.
За самозваног нерешива загонетка студентских протеста може бити од стране режима злоупотребљена за креирање сукоба по националној основи и подизање унутрашњих тензија кроз које би онда лако било провући идеје о укидању аутономије. Поред тога, то би дало простор самозвном да може да се игра са Уставом и пиши-бриши регулише по својој вољи шта год мисли да треба. У коначном, то би био крај Србије каквом је познајемо у сваком смисли.
Све те матрице за зло и растакање на овим просторима уопште нису нове. Сличним алатима разбијана је СФРЈ са извршиоцима из истог тима који су у то време били правилно распоређени по целој држави. Неки су још увек живи и повремно се повампире чак и без штрајка глађу и руских пилула за одржавање живота. Епилог свог тог ужаса свима нам је познат.
Брана оваквом поступању је Устав Републике Србије. Бар би тако требало да буде.
Оно што набија тензију самозваном је свест о томе како је лако са трибина шутнут у арену и како сада гоничи зеври сада на њега гурају џукеле које одлично познаје.
Међутим, са или без самозваног, Србија д.о.о мора да функционише. Конзорцијум тражи да државом управља одрживо политичко решење. Конзорцијум је у том смислу врло јасан, ако је некоме дао апсолутна овлашћења онда се подразумева и апсолутна одговорност. Само до те мере его конзорцијума толерише его свих тих малих локалних диктатора. До свести која је потребана да се на тај начин управља друштвеним заједницама не стиже се преко картонских степеника. Да је самозвани ходао по камену не би сада свуда привиђао Аписа и „невидљиве руке“ које делују по Србији, али, да је ходао по камену никада не би пристао да буде све то што они хоће.
Отуда је свим што се догодило и изузетним наступањем студената, отворен прозор, мали отвор у могућем кроз који се за овај народ може остварити какав такав бољитак. У том смислу не треба имати страх од недогођеног. Треба храбро искорачити и искористити прозор који је отворен. Тај прозор је сада ту али неће остати дуго отворен. Ако га не искористимо то ће бити искључива одговорност оних који нису хтели да га искористе. И није реч о самозваном јер је његов политички крај већ исписан. Генерисао је толико проблема да више нико не жели то да толерише. Он ионако никада неће остварити то што је замисло. Реч је о Србији.
Оно што је сасвим извесно је да политичку кризу не могу да решавају они који су је и створили, нити Устав могу да бране они који су мимо устава устоличени. Уосталом, њихов званични поличтики став је „па нећемо се ваљда држати Устава ко пијан плота“. Добро, ако ви нећете, има ко хоће. Политички контекст ће бити значајно редефинисан и бројем учесника који претекну после испуњења захтева студената и ангажовања државног тужиоца. Уосталом, време је да схвате да они НИСУ власт већ се само и привремено налазе на позицијама са којих се спроводи власт.
Дакле, творци безуставног стања и учесници у вануставним политичким процесима не могу бити носиоци уставноправних активности а самозванци који су узурпирали елементе власти не могу да расписују изборе. У безуставном стању управљање државом се може преузети на неко орочено време, годину дана, од стране привремене Владе која ће првенствено имати задатак да омогући стварање услова за слободне изборе, повратак поверења друштва у институције, дефинисање исправних бирачких спискова и услова, ослобађање медија, ослобађање правосудних органа од политичких утицаја, утврђивање одговорности друштвених чинилаца. Наравно и амортизација притисака из иностранства је могућа јер њих интересује само општи оквир а кретање у оквиру и стварање услова за нормалан живот нису предмет примарног интересовања. У том прелазном периоду могу да учествују познати и признати елементи друштва, три највећа универзитетска центра кроз које могу и треба своју реч да дају и студенти, САНУ, министарство за верске заједнице кроз које своје ставове могу да изразе четири највеће верске заједнице у Србији и други.
Србија сада може да бира између модела које нуди самозвани који модели подразумевају да се кроз кохабитације и сличне блудне радње поново по ко зна који пут подвуку исти политички субјекти или да се направи потпуно нов политички спектар који води у нову политичку причу са новим мандатом. Странци ће поштовати договор али то тражи пожртвовани рад, креативност и мудрост. Ако мало боље погледате видећете да се тај процес сада дешава свуда у Европи и врло је видљив. Кохабитација је само преформулисани договор измешу „садашњих“ и „бивших“, још једна вулгарна превара грађана и ништа више од тога.
Србији није потребна још једна од безбројних кохабитација између гњилог и трулог.
Зато, студенти су у праву и нихови правични захтеви још увек нису испуњени!
Дакле, самозвани, држава јесте нападнута и споља и изнутра али идеолог и први под извођач свих тих радова си самозвани само ти. А твоја фаланга су сви ти који сада грозничаво копају да нађу бочни линк јер сада виде да је време транзиције почело а они то виде као прелазни рок. Додуше, проблем прави и то што по први пут нису сигурни где треба да уплате котизацију.
И на крају, поводом моћног цитата мени непознатог студента са почетка текста, уз малу помоћ уважених пријатеља, обавештавам самозваног да те речи сада чују, разумеју и прихватају многи угледни по целом свету. Већ су поставили права питања и понудили могуће одговоре. Резултат је три кроз три. И њих је пријатно изненадила спознаја да под свим тим шутом и политичким смећем може да изникне оваква генерација дивних младих људи. Поштују то. Ај сад, самозвани, нека ти сад ови преплаћени из агенција за пословну пратњу и малтретирање народа дознају шта је у тим разговорима било питање а шта је дошло као одговор? Даћу ти траг – посебно им се свидело да се у складу са захтевима студената за потребе смиривања тензија искористи један од њихових омиљених правних института – државни тужилац!
Извор: Правда.рс
