Now he’s too old to rock and roll
But he’s too young to die
Jethro Tull
СВЕТИ САВА РОКЕР?
Иако не успевам да у себи спојим „лајф коуча“ и Џорџа Клунија, због чега сам далеко од праве популарности међу Србима, не могу да не мислим о ономе што се код нас дешава, па сам, опет и опет, налетео на српског епископа који многе одушеви својим лаким нотама, онако фестивалски, а мислећу мањину запањи својим ставовима, који, наводно, треба да освеже нашу перцепцију хришћанства и да нам покажу да „све је лако кад си млад“, па и православна вера.
Тако нас, о Савиндану 2025, дотични убеђује како је Свети Сава био рокер: „Мој утисак је да је Свети Сава био један страшни рокер. Зато што је он са 18-19 година побегао у манастир. Онда је његов отац послао за њим коњицу да га врате из манастира, међутим, он се није дао, он је остао у томе. Тај млади бунтовник постаје утемељитељ те државе. И то како? Брине се о законодавству, просвети и медицини. И шта се још дешава?
Његов отац, који је за њим послао коњицу када је био рокер, да тако кажемо, долази у манастир Ватопед након толико година, као већ стари кнез и каже њему: „Сине, буди ми отац“(...) Пожелео бих да сви родитељи у Србији овој деци која су сада у тим блокадама кажу те речи – ‘Сине, буди ми отац’.“(1)
И многи се одушеве, нарочито старији/ старије, они који би аутобиографију могли да зачине стиховима Боре Ђорђевића:“Свирао је Дејвид Бови и „Пауци с Марса“, / Тад смо били као нови,а сада смо фарса./ Главни даса тад је био чупави Јан Гилан,/ Против рата бунили се Донован и Дилан“. Или нешто слично...
РОКЕР ИЛИ ТИК-ТОКЕР?
Став нашег рок – епископа је, авај, не само духовно погрешан, него је и потпуно изанђао; ако је хтео да пренесе „месиџ“ младима, а не оцвалој господи и дамама из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, онда је баш промашио циљ. Данас је младим људима рок музика оно што су им Бах и Хендл ( добро, претерујем; ближе им је, али не много ближе, да слушају понешто из рок епохе него Бетовена ). Да се хтело ићи методом додворавања младима у духу њихове епохе, требало је рећи да би данас млади Растко био „тик-токер“ ( наравно, и то је глупо, али ефектније би зучало ).
Прича о рокерима – побуњеницима ( типа Боба Дилана, који је одавно естаблишмент, па чак и, гле чуда, нобеловац ) стварно јесте прича за нас старије, престаре за рокенрол, а премладе ( како скоро свако мисли поводом свог случаја ) да
умру. Ми смо се бунили на рок начин ( ако смо се бунили ), али чак су и у наше, диносаурус – доба, панкери схватали о чему је реч: „Касно је за хард рок, / Уморни су Гилан и Плент,/ Убила их велика лова,/ Свежа крв је нови вал“, певала је „Пекиншка патка“.
РОК ПОБУНА? ТА НЕМОЈТЕ КАС`ТИ!
Уосталом, да чујемо Александра Сашу Гајића, врхунског културолога, аутора књиге „Звук и заједница: рок музика и судбина Запада“: „Рокенрол је прошао свој дуг развојни пут у коме је, убрзано, поново проживео све креативне фазе
западне културе од средњег века до краја постмодерне, да би се на крају заглавио у плићаку сопствених жанровских рециклажа и маниризма. Његово претварање у корпоративну популарну музику представља несумњиви крај рокенрола, али је то умирање један дуготрајан процес увучен у циклизам модерне индустрије забаве која му даје неопходну инфузију и „држи га на апаратима“.(...)Бунтовничка димензија рокенрола директно је произлазила из незадовољства тадашњих младих генерација укупним стањем на Западу – и међуљудским односима, и социјалним стањем, и политичким приликама, и културом. Млади су у свету одраслих препознавали лицемерје, опортунизам и издају свих идеала зарад уклапања у шаблоне „врлог новог света“. Такво генерацијско бунтовништво било је јасно разумљиво и добрим делом оправдано. Проблем је што су многи међу поборницима рокенрола показали исте слабости као и очеви против којих су се бунили, док су се неки међу њима временом показали још много гори и лицемернији. Продаја идеала за славу и богатство само је најбаналнији вид суноврата бројних рок звезда. Глумљење побуне које је уследило након пацификације рока из његовог раног, најкреативнијег периода, представљало је и превару публике и издају самих себе. Сигурно је тој вишеструкој издаји претходио и низ самообмана оних који су се продали а наставили да глуме бунтовнике, подупирући један трули корпоративни поглед на свет који ништи сваку посебност и веродостојност. Тако смо дошли до ситуације да су нпр. U2 већ више деценија истакнути портпароли глобалистичких елита који „терцирају“ Сорошу, док су фабриковане звезде „Ем-Ти-Вија“ главне потпоре илузије да је глобализовани, ултраиндивидуалистички Запад још увек стабилан и просперитетан.
Најжалоснији су самообманути поборници данашњих жанровских рок сурогата. Они исповедају сва општа места глобалистичког индивудуализма, људскоправаштва и „трансџендеризације“ које затомљавају сваку веродостојност и које одржавају његове поклонике у колоплету умишљене самоизабраности и страха од свега што измиче спознајним хоризонтима фабрикованих политичко-коректних животних стилова. Избор саображавања овим сурогатима је кукавички избор добровољног ропства.“(2)
Тако је говорио Саша Гајић.
КО ЈЕ БИО СВЕТИ САВА?
И какве везе са Светим Савом има рокенрол побуна - која, упркос свему што је хтела ( ако је хтела ) - окончава у немоћи нихилизма „друштва спектакла“, са српским свецем који је пошао да спасава душу своју, и који се у Србију са Атоса вратио само зато да би својима помогао да нађу мир у Христу и спасу се од грађанског рата и безбожја? Још пре него што је хиротонисан за архијереја, он је, као калуђер у Србији, као старешина Студенице, наставио да живи строго светогорски, као истински презиратељ огреховљене телесности ( да би га обасјала светлост Христова ), па житијеписац каже:“Јер, примив малу власт, ствараше велика дела у њој, јер не поробова трпезама, нити се одаде многоме вину, нити рашири црева као стока, нити баци нахрањену утробу у меке одре, него, кад у пустињи живљаше, све већим трудима, постом и ноћним стајањем умртвљаваше плот, и не само иноцима биваше углед или законодавац, него се и пре светитељства показиваше радом апостол.“
Аскета, а не рокер. Да се не заборави!
ВЛАДИМИР ВУЈИЋ О СВЕТОМ САВИ
Као што данашњи паметњаковићи причају о „Светом Сави рокеру“ ( у стилу („Исус Христос суперстар“), тако су и предратни српски „мудраци“, углавном из света сцијентистички схваћене науке, сводили Саву на политичара, дипломату, династичког идеолога – само да није подвижник, само да не живи Вишњим, само да га учине себи сличним. И да живе у свету својих сличица – мало Сава, мало ми: личимо, зар не?
Наш хришћански философ, Владимир Вујић, одговорио им је у тексту „Повратак Сави Светитељу“:“Све се претпоставља и све могуће рачунице се праве само да се избегне просто и светло тумачење, управо схватање, Саве као човека који се одао царству небескоме. Јер тумачи ти и ревни мудраци разума обилазе основну чињеницу Савина живота, зато што су веру изгубили па их је стид светости, која је за њих „психопатолошка појава“. И још ти књижевници и фарисеји мисле, наивно, да се и на Саву, као и на све историјско, може применити њихово „ново“ савремено гледање и да се формуле њихове без остатка имају применити „во времја оно“. И кад њима спасење душе и истинито хришћанство и остварење Јеванђеља кроз подвиге не представљају никакве вредности, онда мисле они, наравно није ни Сава могао носити у себи те вредности. При једном одласку из Свете горе и тугујући што оставља мир свој и труд духовни, Сава по речима Теодосијевим „често, обрћући се, обазираше се на дубове пустињске Свете горе и на оштре камените путеве по којима, бос ходећи, похађаше свете, сећајући се блаженог живота оних пустињака изван таштега света и узвишавања умом од онога што је земаљско к Богу, непрестаном жељом и молитвом. Па као да излази из неког раја божанственог или да је изгубио много богаство, говораше плачући: ’о, коликих се блага лиших, ја, бедни, о колико богатство да се безбрижношћу од света молим Богу, замених ништавном славом људском’... И тако невесео иђаше ... тугујући васдан...“ Овај Теодосијев опис је веран лик расположења и духовног настројења човека који живи царством небеским; ништа није природније од оваквих осећања, ништа лакше за разумевање када се посматра човек Сава из оног душевног настројења које несумњиво и јесте била његова животна основа. Природно, потпуно природно је то духовно настројење човека који је васпитаник Свете горе и учења о испосништву, мучалништву и пустињачком животу, човека који је од младости примио позив духовни, човека који је био упућен у живот и учење хезихаста, био му приврженик. Сава је у Светој гори живео особито у Карејској ћелији, у својој мучалници, „животом старих отаца“.(3)
То је био Свети Сава, који, у истинској побуни против духа овог света, и у стицању Светога Духа, долази до Бога и своје душе, и коме Немања, монах Симеон, стиже као учитељу спасења – моћни владар се одриче престола Христа ради, у Сави препознајући Богом изабраног духовног оца, и одлазећи са овог света као смерни слуга Христов, лежећи на тлу прекривеном рогозином и плачући, пред иконом Мајке Божје Одигитрије, сузама истинског покајања.
И Свети Сава је са овог света отишао препун светлости Господње, остајући путовођа пута који води у Живот.
А рок – побуњеници?
Јер, критеријум за КО ЈЕ КО су речи Христове:“По плодовима ћете их познати“.(Мт.7,15-20)
КАКО СУ ОДЛАЗИЛИ РОК БУНТОВНИЦИ?
Живело се брзо и умирало се у младости. И то се дешавало најискренијима, онима који су веровали да не смеју да једно свирају и певају а другачије да живе. Живот без дроге, а на фреквенцијама рок убрзања, скоро да и није могућ: и зато су границе стално преступане, и зато се увек хтело још, још и још… А онда је дух нихилизма, дух побуне против Светлости,долазио по своје…
Џон Бонем, бубњар „Цепелина“ угушио се у сопственом повраћању 25. септембра 1980., после ноћи тешког пијанчења. Смрт гаје затекла у кући Џимија Пејџа.
Курт Кобејн, обожавани певач групе „Нирвана“, изгледао је као неко ко је успео да се ишчупа из канџи хероина: оженио се рокерком Кортни Лав и добио ћеркицу. После неколико покушаја самоубиства, пуцао је себи у главу. Широм света, дошло је до самоубилачке епидемије – млади обожаваоци „Нирване“ одузимали су себи живот, угледајући се на двадесет седмогодишњег Кобејна.
Рон „Пигпен“ Меккернан, текстописац и певач групе „Grateful Dead“, умро је у 27. години живота од цирозе јетре, проузроковане алкохолизмом. Био је 8. март 1973. Године 1990., 26. јула, умро је Брент Мидланд, такође из групе „Grateful Dead“ , од предозирања.
Негда члан славне супергрупе „Blind Faith“ (Ерик Клептон, Стиви Винвуд, Џинџер Бејкер) Рик Грос умро је од последица дуготрајне употребе дроге 17. марта 1990.
Џими Хендрикс, славни наследник Роберта Џонсона, угушио се након пијанке, у сопственом повраћању 17. септембра 1970. Брајан Џоунс, из „Стоунса“, нађен је на ивици свог базена мртав 3. јула 1969. године. Не зна се да ли је умро од напада астме или од мешавине пилула и алкохола.
Џенис Џоплин је умрла од превелике дозе хероина 3. октобра 1970. Имала је двадесетседам година.
Кит Мун, бубњар славне групе „The Who“ , умро је 6. септембра 1978. од претеране дозе „Heneneverin“ пилула за одвикавање од алкохола.
Имао је тридесет једну годину.
Били Марсија из групе „New York Dolls“ овердозирао је 6. новембра 1972. године, у двадесет првој години живота.
Певач групе „AC/DC“, Бон Скот, умро је од превелике дозе алкохола у свом ауту 19. фебруара 1980. године у Лондону. Имао је тридесет три године.
Сид Вишиз, славни певач бенда „Sex Pistols“, нађен је мртав и наг у свом стану у Гринвич Вилиџу 2. фебруара 1979. Превелика доза хероина.
Познате су и трагичне смрти Џима Морисона, шефа групе „The Doors“, и песника-певача Јана Кертиса из бенда „Joy Division“ , који се обесио.
ЈОШ ЈЕДНОМ: ДА ЛИ ЈЕ ТО БИЛА ПОБУНА?
Познати амерички публициста, Гери Ален, рекао је у својој књизи „Доба рока“: „Млади су у заблуди када мисле да се буне против естаблишмента. Управо естаблишмент поседује и управља радио и ТВ станицама, најтиражнијим ревијама и диско-компанијама, које су рок музику и њене извођаче претвориле у моћне чиниоце америчког живота.
Без помоћи медијума естаблишмента, ‘Битлси’ би и данас лупали по раштимованим гитарама у неком ливерпулском подруму, а хиљаде њихових обожавалаца и подражавалаца били би радници, студенти или уметници.
Без посредства естаблишмента LSD би за већину људи била три безвезна слова абецеде, а марихуана би остала проблем повезан са џез музичарима и криминалцима, а никако не пролазна мода… Наши тинејџери би добро учинили да се запитају због чега естаблишмент финансира оне који тврде да се залажу за промену система, у случају да ово што се дешава ниje део исте завере, чија ће коначна жртва бити целокупни млад нараштај Америке.“
Тако је Ален писао у доба хипи револуције.
А Дејвид Боуви је, у тренуцима искрености, знао у ком ће правцу и с каквим циљем све то бити активирано: „Сви ми, као и наши славни претходници, говорили смо да користимо рокенрол првенствено у циљу критике и, самим тим, мењања услова у којима смо принуђени да живимо. Желели смо да изменимо свет помоћу рокенрола. Нажалост, испоставило се да смо заједно с публиком ишли у круг, по каналима које су нам унапред припремили, добро их подмазавши. Данас је извесно да је рокенрол мртав, бар у размерама његовог изворног одређења. Шта ће сменити рокенрол? Диктатура! Поjaвиће се политичка фигура, у не тако далекој будућности, коja ће у овом делу света апсорбовати и каналисати енергије рокенрол публике.“
Да, на крају историје, кад се тама згусне, хришћанство види глобалну власт антихриста, месије у злу уједињеног човечанства. Али, пре но што се то деси, све треба да буде „анти“: антидржава, антирелигија, антикултура, антиуметност, антиљуди.
ПРИПРЕМА ЗА ДИКТАТУРУ
Зар читав XX век ниje био припрема за ту диктатуру?
Зар „хуманисти“ већ читаво столеће не користе машинске изразе за човека (сетимо се: меморија, сензибилност, импулс, пражњење, механизми, структуре, шок)?
Зар медији не делују урагански силовито на свест људи, без обзира на садржај својих порука? Хипнотичка везаност за екран, чак и кад постоји критички однос према виђеном, доводи до тријумфа механичког над органским. Пошто медији као продужеци чула служе за то да човека извуку из његове унутрашњости ка спољашњем, садржај човеков више није у њему, него у планетарној мрежи комуникације. Због тога је Норберт Винер рекао: „Кад су људске личности организоване у системе који их користе не по њиховој пуној способности одговорних људских бића, него као зупчанике, полуге и везе, нема великог значаја то што је њихова материја – крв и месо. Оно што се користи као елеменат у једној машини, јесте део машине“.
И рок је део машине, а не „Rage Against The Machine“ .Као што су „Стоунси“ похлепни старци који јуре новац, а не некакви млади бунтовници из предграђа. Права побуна је побуна против лажи доба у коме живимо, а зарад заједнице са Христом, Који је Истина. И на ту побуну и данас Црква од Истока зове свакога човека, а пре свега младог.
На ту побуну зове Свети Сава. То је побуна против света, тела и ђавола, а у име Богочовештва.
ДОДВОРАВАЊЕ МЛАДИМА
Одавно ми се смучило додворавање младима као таквима – са циљем да нас они, престаре за рокенрол, а премладе да умремо ( тако ми мислимо, наравно ) вуку на својим плећима ка жељеној слободи и правди коју нисмо остварили у младости. А нисмо је остварили, јер смо, углавном ( не сви, наравно ), направили труле компромисе, и од аскета спремних на жртву постали тренд сетери и избацивачи јефтиних прича за опсењивање простоте, које нису истините, али јесу популарне. И сад бисмо волели да смо џет сет, али и револуционари; да смо са Гораном Бреговићем, али и да деца мисле да смо њихови храбри репери који узвикују пароле против трулог режима у Србији - док, у исти мах, правимо подворење НАТО Западу, и надамо се да се наш живот, тако синекурски комфоран, настави до бескраја, чим НАТО доведе свог, сасвим свежег, другосрбијанца на престо у Београду ( при чему је, наравно, тренутног издајника Косова и Метохије и нашег народног достојанства, на власт довео Запад, али им он, по свему судећи, више не треба – можда још мало, да понешто изда ).
Зато ми је мука кад се пут конформизма и хедонизма заклања причом о Светом Сави као рокеру.
НАРАВНО ДА САМ УЗ СТУДЕНТЕ
Наравно да сам уз студенте, као и књижевник Милан Ружић, који је све објаснио:“Милион пута сам рекао да подржавам студенте. Зашто? Зато што је то доказ да је младалачка енергија и жеља за побуном и даље жива, да је нису убили смартфони и интернет. Наши студенти су доказ да су деца, упркос свему, жељна истине, барем неког њеног дела. Они су доказали да могу да буду дисциплинованији од нас који смо старији од њих. Показали су да желе да узму своју судбину у руке и треба им то допустити како не бисмо сутра ми били окривљени за њихове неуспехе. Нека покушају шта желе, па ће исход, био он победоносан или поразан, бити само њихов. Свака генерација то заслужује. Моја генерација такву шансу није имала. И не знате колико боли када немате кога да кривите, а знате да нисте ви криви, јер су вас све револуције и псеудореволуције хватале у школским клупама.Ови „аналитичариˮ нам говоре да су наша деца добила некакав новац да руше државу.
Какав новац… Ено их, био сам тамо, спавају по леденим холовима факултета. Једу оно чега има и што им неко донесе. Греју се смехом и неким уверењем да нису мртви за своју државу.
Маштају о томе да ово што раде има неки видљиви резултат. Не причају међусобно о пливању на Карибима или скијању на Алпима, већ около чујете како пригушени сузама неки од њих говоре да их родитељи игноришу због политике. Слушате како не знају где ће кад се заврше блокаде, јер су некима од њих родитељи у партији. Траже код кога могу да се истуширају и шта ће сутра јести. Страхују да им неко не искључи и оно мало грејања. То су деца, побогу, која се у својој држави на својим факултетима плаше својих сународника. Истина, они се некад заиграју, смеју, веселе се, а шта им друго остаје у младости? Нису они криви што су њихов дух, снага и упорност, иначе резултат њихових година, некада присутни, па се чини као да се они тамо забављају. Млади су, нека их. До јуче нам је сметало кад гледају у телефон и терали смо их на улицу, а сада када су на улици, одједном на њих сваљујемо све тежине овог света. Млада су то леђа, пући ће. Њима треба подршка, треба им усмеравање, али треба им и уважавање, треба им љубав. Деца су…“(4)
Деца су. Наша једина будућност.
ДЕЦУ ВАМ НЕЋЕМО ОПРОСТИТИ
Зато, децо, кад вас подржавају неке чике које су, тобож, револуционари, али не спавају на патосима факултета, него су део џет сета, будите опрезни. Захвалите им на подршци, али будите опрезни. Чак и кад вам кажу:“Сине, буди ми отац“. Моја вам је порука:“Не окрећи се, сине“.
Иди, дете, својим путем за Христом и Светим Савом, и нека твоја побуна буде против свих лажи овога света, против смрти и пакла у нама и око нас, против куртомуртизације на власти ( чим сјаше Курта, долази Мурта, то већ знате ), а за Христа, Бога Који је Љубав, али и Истина. Не верујете нама који смо престарили уз рок, а још бисмо да поживимо и да, као што каже Бодлер, исисамо понеко задовољство из већ исцеђеног лимуна овдашњице: верујте Растку који је постао Сава, и који је, на Спасовданском сабору у Жичи, рекао:“Молим вас, браћо и чеда богозвана, да положивши сву своју наду на Бога, држимо се, пре свега, праве вере његове“. Где буде вере, биће и наде и љубави.
Јер, устали сте зато да Србија буде земља слободна и усправна, безбедна и срећна. Устали сте да више никад седмаци не убијају другове у школи, и да нам надстрешнице не падају на главу, а не да бисте слушали неке који, као и „Стоунси“ и домаћи господари ријалитија, глуме бунт да би сачували привилегије.
Уосталом, увек и свагда: ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!
УПУТНИЦЕ (30.јануар 2025. ):
1. https://www.nedeljnik.rs/sine-budi-mi-otac-kako-je-vladika-grigorije-uporedio-studente-sa-svetim-savom/
3. http://borbazaveru.info/content/view/9090/
4. https://iskra.co/kolumne/nastavak-sage-o-nepogresivosti/
Извор: Правда.рс
