Пише: Петар Давидов
Али да оставимо лингвистику по страни. Воља за добро(то)м, види се у овим немирним временима чак и у најхладнијим пределима, на пример, на Арктику. Руси су дошли дотле да почну да чисте Аугијеве штале, остављене као тужно наслеђе протеклих деценија: по речима Путина, који је био на Арктику, загађење је једноставно застрашујуће, и ако желимо да живимо достојанствено, има смисла направити и увести ред. Јасно је да се у чистом окружењу и боље ради и лепше одмара. А посла, судећи по постојећим пројектима (на пример, „Росатома“ а и других, не мање значајних организација), има још много: после година заборава и немоћи, Руси су се поново ухватили у коштац са освајањем Арктика. Није случајно што је Путин уверен: „Даље свеобухватно освајање Арктика и уређење тих територија за нас је неспорни приоритет.“ „За нас“ – то није само за Путина и његову околину, већ за целу Русију. Чак и за песнике, писце и остале романтичаре.
„У огледалу Арктика види се ко си и колика је вредност твоје личности, твојих поступака, твог ума и талента да будеш човек,“ пише песникиња Јуна Мориц, а познати путник, свештеник Фјодор Коњухов додаје: „Тамо, у леду, далеко од цивилизације, заборављаш да у свету постоје завист, злоба, неповерење, користољубље.“ Веома делотворна терапија, узгред говорећи: и ја сам, сам је више пута проверавао. Када се извучеш из света у коме, ове особине цветају, душа се не само радује – она ликује и тријумфује.
Укратко, изгледа да Русија на Арктику сада обавља два задатка: с једне стране, наставља његово освајање – економско, индустријско, војно; а са друге стране, схватајући да ништа од тога неће имати смисла и успеха без људи, упорно ствара позитиван интерес и радозналост за овај део света. Тако се, на пример, појавио се покрет добровољаца који спајају љубав према путовањима са жељом да помогну, на пример, еколошком покрету. И заиста, бити дебели туриста на „ол инклузиву“, и ништа не радити – и није баш увек нешто занимљиво. Али када нешто направиш својим рукама и видиш резултат свог труда и рада, тада тај крај прихватиш и доживљаваш као свој.
Тако је настао друштвени еколошки пројекат „Чиста Арктика“. Људи различитих струка – вариоци, електричари, инжењери и други – путују, на пример, бродом „Михаил Сомов“ до рта Чељускин, где обнављају метеоролошку станицу Фјодорова, с посебним фокусом на чишћење рта од свакојаког отпада: тоне, десетине тона смећа је већ током прошле године одвезено на рециклажу. Током сезоне постављени су нови подови у метеоролшкој станици, уграђени нови прозори, сређени зидови и обновљено грејање. Шале се: Долазили су бели медведи, да пију чај. Медведи свесрдно подржавају наш подухват, и кажу нам: „Ваши, када су први пут дошли овамо, средином XVIII века, обећали су да ће долазити редовно. Ето, и тај Чељускин, Семјон Иванович, је обећавао. И слаткишима нас је хранио. Слаткиши су се, кад смо код тога, одавно појели. Дајте нове!“ Морали смо, опет, да поделимо слаткише, јер су нас гледали баш молећиво. Могли су и пост да прекрше.
Шалу на страну, ради се на Арктику заиста озбиљно и не само на рту Чељускин – ради се свуда. Добровољци и „обични“ радници (који, узгред речено, зарађују врло пристојан новац за свој рад у арктичким условима) кажу: мада је овде температура током целе године у минусу, свака сезона је „врућа“. Умор, наравно, постоји. Али он нестаје када погледаш, прво, северне лепоте, а друго, оно што си сам урадио за очување или обнову те лепоте. Осећај је непоновљив.
Али најснажнији осећај је, по речима учесника, ... жеља да се не иде, жеља да се остане. Или – жеља да се вратиш.
Чудно је то: само што седнеш на брод, а већ те обузима носталгија! Знаш да ћеш за неколико дана бити у Архангелску, у „великом свету“, али тако желиш поново на север – тамо где нема журбе, злобе, користољубља... Укратко, изгледа да смо нашли добру алтернативу Малдивима или Канарима.
Стефан, син мог кума, изјавио је да и он жели на Арктик. Кум га је строго погледао и рекао: „Да би отишао тамо, треба да дигнеш задњицу и изађеш из кафане, разумеш?“ Затим се насмејао, погледао ме и додао: „Као што је, по свему судећи, урадила и Русија. Значи, није све изгубљено“.
Извор: Правда
