Пише: др Бранимир Несторовић, председник покрета “Ми – Снага народа”

Скоро да нема никога ко не мисли да ће 2025. бити на сваки начин изузетна година, у сваком погледу. Да ли добра или лоша, видећемо ускоро. Ово је година у којој ће се или створити мултиполарни свет или ће колективни Запад повратити своју хегемонију. Не слажем се да је у току Трећи светски рат, ово је Први светски рат. Оба претходна су била локализована углавном у Европи, овај који тече је први глобални. Парадоксално је за некога ко је присталица мултиполаризма и антиглобализма (себе сврставам у ову широку категорију), да се плашим победе идеје БРИКСА и мултиполарног света који настаје. Паx Америцана, са свим својим негативностима видљивим последњих деценија, је носио одређена правила понашања, било је релативно лако предвидети догађања. Уздизање Кине и Русије у првом реду, ремети ова правила. Како смо видели на примеру Сирије, тешко је снаћи се у испреплетаним регионалним и глобалним интересним сферама. Ово је посебан изазован за мале земље, које би желеле да остану релативно неутралне.

При свему томе, очекује се нова администрација у САД, која је и сама велика непознаница. САД са свим својим проблемима (огроман унутрашњи дуг, оштра поларизација либералних и патриотских снага унутар земље, пад индустријске производње итд.) остају најмоћнија земља света од чијег понашања зависи стање у свету. Да ли ће победити изолационисти или интервенционисти или ће нова спољна политика бити комбинација ова два екстрема? Ово је посебно важно за Србију, која се налази на историјској раскрсници. Да ли наставити пут ка Западу или се окренути БРИКСУ? Скоро четврт века се земља интегрише у системе ЕУ, са свим позитивним и негативним последицама таквог процеса. Окретање на другу страну захтева промишљен и веома поступан поступак.

ЕУ је на примеру Грузије показала да толерише самостална иступања само уколико у замену добија неке геополитичке уступке. Скоро потпуна зависност од ЕУ у фискалном и финансијском смислу додатно отежава промену оријентације земље. Изузетно висока задуженост (упркос тврдњама садашњег руководства државе о супротном), девастирана пољопривреда и привреда која се заснива на астрономским субвенцијама фабрикама које раде за аутоиндустрију Немачке (која је у потпуном расулу) заокружују мрачну перспективу. При томе нема алтернативног модела развоја нити јасних инвеститора, који немају геополитичке захтеве.

Искуства са кинеским инвестицијама говоре да је образац идентичан неоколонијалном – што јефтиније извући што већи профит, што мање улагати у екологију. Томе свему треба додати велику политичку нестабилност у Србији, са јасним исходом да садашња власт одлази, али није јасно каква ће бити нова. Прозападна опозиција не може да добије изборе на садашњој платформи признања КиМ, санкција Русији, уласка у НАТО.

Минимум приоритета уз максималну уздржаност

Покрет који предводим нема још увек политичку тежину да води државу, а владајућа страна ће по повлачењу Александра Вучића највероватније доживети судбину ДС. У таквом околностима после неке техничке, експертске или техничке владе, остаје питање како привући око 80 одсто гласача да би се формирала стабилна скупштинска већина. Да би се добила влада која ће имати више слуха за захтеве становништва, како политичке, тако о социјалне. Урушен здравствени, правни и скоро сваки други систем се мора поставити на ноге на сасвим новим принципима које треба да се тек дефинише. При свему томе, главни спољни играчи ће наметати своје намере, вероватно и грубом силом.

Дакле, 2025. ће бити веома бурна година за Србију. Једини разуман начин да се изађе из ове ситуације је по мени да се договором релевантних политичких субјеката (после избора који ће бити фер и без манипулација, са отвореним медијима) дефинише минимум приоритета на којима ће се инсистирати уз максималну уздржаност од међусобних сукоба. Оно што се у математици зове најмањи заједнички именилац треба да за сада буде политичка и војна неутралност земље, уз јачање веза са БРИКСОМ (који сматрам будућношћу), уз одржавања добрих веза са ЕУ (по моделу Мађарске и Словачке). Очекивано побољшавање односа САД и Русије, као и вероватна конфронтација САД са ЕУ пружа могућност да се смањи притисак на земљу.

Три сценарија

Обзиром да смо презадужени, сматрам да се велика шанса налази у борби против корупције. Милијарде евра украдене током претходног периода се могу одговарајућим законским решењима вратити у буџет. Велико интересовање наших људи из света, који желе да се врате, треба искористити. Добили би око (по мојој процени) до пола милиона стручних људи, спремних да ложе сопствена средства у привреду, пољопривреду или туризам. Енергетски сектор, девастиран корупцијом и одсуством плана развоја је друга развоја шанса Србије. Добар однос са Русијом нам омогућава стабилан извор енергената у годинама када ће енергетска криза у Европи бити на врхунцу.

Наравно у овако темељно упропашћеним земљама вероватнији је сценарио даљег пропадања са непрекидном политичком нестабилношћу. Играчи споља ће вероватно играти управо на ову карту. Такав сценарио се увек завршава или диктатуром или распадом земље. Зато сматрам да је велика одговорност на Вучићу, јер су Србији најмање потребни даљи сукоби. Формирање некаквог покрета као решење личи на растављање поквареног сата и покушаја да се поново састави, не мењајући покварене делове. Његова структура личности не дозвољава могућност мирне транзиције власти, која би била рецепт за смиривање политичких тензија. Као што сам рекао пре месец дана, постоје само три сценарија за 2025 – државни удар који би извео неки спољни фактор, прелазна влада и мирна транзиција или увођење диктатуре. Надамо се преовлађивању разума, али не могу да предвидим развој ситуације у Србији у 2025.

Прочитајте ОВДЕ о чуду у храму Светог Ђорђа у Призрену

Извор: Радар