НЕ ОЧАЈАВАТИ

У овом свету је најважније  не очајавати. Отац Јустин је увек о томе сведочио:“Био ма у каквој невољи, или муци, или опасности, сети се да је свемилостиви Господ Христос у нашем свету, да Он човекољубиво бди над сваким од нас, и реци себи: „сад је време најбоље“ (2. Кор 6,2)  да самилосни Спаситељ освети моју невољу, моју муку, моју опасност, и претвори је у извор мога спасења, мога освећења, мога обожења!

Око тебе је најцрњи дан, најмрачнија ноћ, – не бој се! сети се: „Светлост тиха“, Светлост Истинита је ту, у нашем човечанском свету, од тебе зависи да је вером и молитвом унесеш у свој најцрњи дан, и осветлиш га, у своју најмрачнију ноћ, и обасјаш је. Зато реци себи: „Ево, сад је време најбоље!“ Човекољубиви Господ Христос влада временом, зато је оно постало благослов, и радост, и средство спасења и освећења.

„Ево сад је дан спасења!“ – То реци себи, то говори себи, ма какво те искушење спопало, ма какав грех захватио, ма каква страст завитлала, ма какав демон напао! То говори себи, јер је свемилосни Спаситељ ту, поред тебе, куца на врата срца твог чекајући да их добровољно отвориш, куца и благо ти шапуће: „Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном“ (Откр. 3, 20).

Никада не сумњај: свеблаги и свемоћни Спаситељ је на бурном мору живота твог, у чамцу тела твог, и ти мислиш да Он спава и не види твоју муку, но и кад спава срце његово бди, само ти свом душом вичи: Господе! избави ме, погибох! И Он ће устати, запретити ветровима и мору, и настаће „тишина велика“, и ти ћеш се спасти бродолома.

Или, тебе су страсти сковитлале и одвукле на бурну пучину, и ти се давиш, вера твоја малаксава, и ти уплашен почињеш, као Петар, да тонеш, ти онда свим срцем запомажи: Господе, помагај! Господе, спасавај! И Он ће одмах пружити своју спасоносну руку и спасти те од дављења.

Или, тебе су сколила сва зла овога света, и опколили сви демони пакла, но ти се не бој, него се молитве сети, часног крста сети, тог свепобедног оружја, и осени себе, прекрсти се, и крсти се много, много пута, и гле! чудесни Спаситељ ће те сигурно спасти од свих зала и од свих демона, као што увек спасава оне који Му са вером прибегавају. И ти ћеш онда свим срцем ускликнути: „Ево сад је дан спасења!“ 

Никад не заборави: откако је сладчајши Спаситељ сишао у наш земаљски свет, од тада је сваки дан – „дан спасења“. Нема више дана - погиблги, нема више дана смрти, сваки је дан – дан васкрсења, дан радости, јер је сваки дан – дан спасења: дан Христа Бога нашег.“
То се не сме заборавити.

КОЛИКО ЈЕ ЧОВЕК ВЕЛИКИ

Отац Павле Флоренски, руски хришћански геније кога су комунисти убили у логору, од кога је отац Јустин моного учио, записао је, тумачењћи Херувимску песму на Литургији:“ О браћо, кад бисте замислили како сте сви ви дивни! Зар свештеник, када се Вама окреће с кадионицом, не кади то Духу Светом, Који живи у вама? Не обавија ли тамјаном престо унутарњег храма? И није ли човек – икона Божија? Гле, као што се на икони иза боје и даске таји благодатна Божија сила, тако и иза тела човековог и његове грешне душе, у унутарњем храму, у многоокој савести живи Дух Свети.

Зато нема ничега драгоценијег од људске душе: „Каква је корист човеку, ако сав свет добије, а души својој науди? Или, какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 28). Није ли Бог Који живи у души, створио ризнице света? Шта пак оне значе, ако је Творац и Домаћин њихов – са нама? Шта су оне, када у души царује Бог? Право је рекао Господ: „Царство небеско слично је благу скривеном у пољу, које нашавши човек сакри, и од радости одлази и продаје све што има и купује поље оно“ (Мт. 13, 44). Свакоме је ризница закопана у пољу душе његове. И када когод пронађе своје благо, онда сав задихан, оставља све послове, само да би откопао своју ризницу. У томе и јесте – његова радост занавек.

Небеско је Царство божанствени део људске душе. Пронаћи га у себи и у другима, уверити се сопственим очима у светост твари Божије, у доброту и љубав људи – у томе је вечно блаженство и вечни живот. Ко је једном окусио то блаженство, тај је готов да сва остала блага даде за њега: „Царство Небеско слично је трговцу бисера који тражи добра бисера, па кад нађе скупоцени бисер, отиде и продаде све што имаше и купи га“ (Мт. 13, 45–46). Бисер који трговац тражи – није далеко, њега човек носи свугде са собом, једино што сам то не зна. И сваки од нас, са благом у грудима, иде тугујући по свету и тако често уопште ни не верује да би такав бисер постојао било где, макар и далеко. Благо ономе ко је угледао своју ризницу!“

Никад не пасти у очајање – јер смо синови и кћери Господње. Томе нас је учио отац Јустин.

И СМРТ ЈЕ ПОБЕЂЕНА

Много је смрти око нас, али ни за покојнима не смемо очајавати, јер је Христос победио смрт:“Васкрсењем Христовим смрт је постала сан за тело људско. Ми  хришћани знамо и убеђени смо: наши умрли уствари су заспали. Заспали телом, из кога је изашла бесмртна душа и отишла на своје бесмртно место, да тамо бди до Страшнога суда. А тела спавају до свеопштег васкрсења. Да онда васкрсну на позив Господа Христа, васкрслог Богочовека, Јединог Победитеља смрти, који ће и све умрле пробудити из смрти као из сна. Као што је за живота Свог на земљи пробудио  Лазара Четвородневног и Јаирову кћер и сина Наинске удовице.

Смрћу хришћанин не умире, само му тело одлази на дуго спавање. То је и вера наша, и знање наше, и истина наша, и живот наш. Само за нехришћане човек умире сав без остатка; овај живот је сав живот; пре њега, и иза њега, нема живота, све сама смрт. А то? све сам мрак, и ужас, и смрад, и очај. Зар је онда живот, који је са свих страна опседнут смрћу, уствари живот? Та то је једно непрекидно мучеништво, и непрекидан ропац. И када нехришћани умиру, заиста треба туговати за њима и жалити до изнемоглости, јер умиру без икакве наде...

Разуме се, хришћани жале за својим покојницима, јер се привремено растају са њима. Тужна је тајна смрти, иако је васкрсењем Својим Господ чудесни жалост нашу претворио у радост, коју нам нико узети не може. Бесмртна душа оставља земљано тело земљи: растанак загонетан и тужан; а она сама одлази у бесмртност коју јој Господ одреди.

 О, колико је потребно да наше молитве прате душу преминулог брата на њеном тајанственом путу у онај свет, и за живота њена у оном свету! Плакао је сетни Господ за умрлим пријатељем Лазаром - и осветио наш плач за нашим покојницима, али као плач над тужном тајном бића људског, тужном због греха и смрти, а не као плач очајника који немају наде на поновно виђење са милим покојницима, и на поновни састанак са њима у оном свету.

Ви можете, и заиста ви морате туговати, али не чините то као незнабошци који немају наде.“

Наша Нада је наша Вера и наша Љубав – Господ Исус Христос Који је васкрсао из мртвих. 

Извор: Правда