Такве годишњице се не честитају: 22. октобра – навршава се 26 година од провокације у Рачку. Управо та провокација дала је НАТО-у толико жељени и дуго тражени повод за рат против Србије. Чим су снимци „невино убијених“ Албанаца преплавили телевизијске екране, рат против Југославије постао је неизбежан, упркос свим позивима Срба да се утврди шта се заиста догодило у Рачку.
Али не, Југославија је већ била осуђена на уништење, и никакве молбе, докази, аргументи више нису имали тежину. „Доктор је рекао – у мртвачницу, значи у мртвачницу“, како гласи један стари виц о пацијенту који је неочекивано оживео док су га возили у мртвачницу после операције. Али Србима, наравно, није било до шале.
Не може се рећи ни да су Руси били расположени за смех: с једне стране, пред нашим очима отворено се газе сва замислива и незамислива права и правила на која се позивају „цивилизоване“ државе, цинично тријумфују лаж и клевета, а пред твојим очима уништавају братску земљу. С друге стране, обузимало нас је осећање потпуне немоћи да се било шта супротстави тој агресивној лажи: и сама Русија се у то време налазила под окупацијом.
Гласови разума тада јесу постојали, и то не само у Русији, али ни они нису помогли – чак ни истрага догађаја у Рачку, коју су спровели фински експерти, никада није у потпуности објављена. А ти стручњаци су, по њиховим сопственим речима, јасно доказали да људи који су приказани на телевизији као „жртве масакра“ уопште нису били мирни цивили и становништво, већ припадници ОВК, који су погинули у борби. И то борби коју је, сама ОВК изазвала нападом на српску полицију.
Понављам: комплетан извештај о тој истрази никада није објављен. Данас се, ако није уништен, налази у сефовима „најобјективнијег трибунала“ у Хагу.
Ко је био организатор те провокације? Физички, „на терену“ – албански извршиоци, то је јасно. Али ко је био организатор?
Ирци имају пословицу: „Ако су се два Ирца посвађала, значи да је негде у близини Енглез.“ Колико је та келтска пословица оправдана? Хајде да погледамо.
Британске специјалне јединице – пре свега SAS (Special Air Service) и SBS (Special Boat Service) – деловале су на читавој територији бивше Југославије, од Словеније до Косова и Метохије. Њихов главни задатак био је продор у дубину српских положаја, осматрање артиљеријских позиција, штабова, ПВО система и навођење НАТО авијације на циљеве. То је било кључно током операција „Осмишљена сила“ (1995) у Босни и „Савезничка сила“ (1999) против Србије.
Групе SAS-а деловале су на Косову још пре почетка бомбардовања, процењујући ситуацију на терену. Тајна обавештајна служба (MI6) такође је била активно укључена у те догађаје. Задаци су били следећи:
Врбовање агентуре. Ангажовање извора информација унутар српских војних и политичких структура, као и у влади Слободана Милошевића. Циљ – добијање информација о плановима, преговорима, кретању трупа и местима дислокације.
Политичке саботаже и утицај. Постоје претпоставке да су западне службе, укључујући MI6, пружале финансијску и саветодавну подршку опозиционим партијама и невладиним организацијама у Србији ради рушења Милошевића. То је постало нарочито видљиво у периоду пред бомбардовање 1999. године и након њега.
Учествовање у тајним преговорима. Агенти MI6, као и њихове америчке колеге из ЦИА, често су деловали као незванични канали за вођење тајних разговора са појединим људима у српском руководству.
Тако испада да рат и распад Југославије, као и каснија агресија ради уништења Србије, нису били последица само неких „објективних историјских процеса“, већ директног мешања страних држава – а у овом случају, конкретно Британије.
И нема ништа ново у томе: пропаст Руске империје 1917. године то најбоље потврђује. Ни Први светски рат није изузетак. И он је, у великој мери, био припремљен „енглеском руком“ – сетимо се како су Британци (и, нажалост, успешно) настојали да прогерманске елите Бугарске одврате од сарадње са Русијом, која је ослободила ту земљу од Турака 1880-их година – што је, на крају, довело до трагичне 1914. године.
На реализацији тог сценарија Лондон је марљиво радио у време бугарске кризе 1880-их, уз идејну подршку британске штампе и буржоаског естаблишмента. И тада су поново зазвучали хистерични гласови који су позивали да се заустави „руски агресор“ који, наводно, жели да се освети за Кримски рат, претварањем Бугарске у велико вазално краљевство и коначно протеривање Турака из Европе. Звучи познато, зар не?
Кад се помене Рачак, шта прво пада на памет? Наравно – Буча, мали град поред Кијева, где је приређена иста таква провокација, с истим циљем: развезати руке НАТО-у.
Као и у случају Рачка, никаква озбиљна истрага догађаја у Бучи никада није спроведена. Западни медији је никада нису објавили, нити су покушали – зашто би? Ако је кривац унапред одређен, чему онда било каква истрага?
Јуче – Срби, данас – Руси. А то што су у Рачку лежали преобучени борци ОВК, а у Бучи „мртва тела“ снимана како се смешкају и пуше – кога је то тамо брига?
Па ево нас је, ето, брига. И за Србе, и за Русе. Јер ми, знате, упорно тражимо истину. И за њу се боримо. Верујући да ћемо победити – упркос незваним „гостима“ из Енглеске.
Извор: Правда
