Правда

Пише: Петар Давидов

Гласови здравог разума чују се, одскора, у (некада) великој Немачкој. Чули су се и раније: Бизмарк је, сетимо се, молио, преклињао, наређивао сународницима да се одрекну саме помисли на рат са Русијом. Да су Немци чули глас „гвозденог канцелара“, XX век изгледао би много другачије, чини ми се – и за Русију, и за Србију, и за саму Немачку.

Данас авај нема, политичара Бизмарковог формата у његовој отаџбини, али здрав разум у неким немачким главама ипак постоји: испоставља се да је боље градити узајамно корисне односе са комшијама, него сиктати и пљувати отров. Излажући себе опасности да ти се такав отровни опљувак врати у лице.

Некада опозиционе странке – као што су „Савез Саре Вагенкнехт“ или „Алтернатива за Немачку“ – за кратко време од обичних, на изглед, опозиционих група постале су равноправни противтежни стубови својим политичким противницима: CDU (Хришћанско-демократска унија) и SPD (Социјал-демократска партија). Гледајући у шта се претворио садашњи Запад, запиташ се какву функцију уопште има реч „хришћанска“ у називима тих странака.

Тако да треба признати реалност: ниво протеста и неслагања са политиком „старих“ странака изузетно је висок. Треба бити слеп па не видети узроке: огромна незапосленост, раст цена, инфлација, имиграција, санкције (штавише, сопствене, које су сами увели против „лоших“ Руса)… А ако се још и са манијакалним и самоубилачким одушевљењем одбијају јефтини гас и нафта из Русије, ту више никакав Бизмарк не може помоћи – то већ спада у домен психијатрије.

Као у оној анегдоти: „Бог је умро“, – рече Ниче. – „Ниче је умро“, – рече Бог. Другим речима, нема више  ни говора о некаквој практичности, радној етици или менталном здрављу у СР Немачкој, том некада „мотору Европе“.

И кад смо већ код тога, судећи по тону руских медија, о политици ЕУ сада се говори искључиво с нотом презира, можда чак жаљења – исто као што би нарколози говорили на конзилијуму: ето докле је довео себе овај пијанац. Каква будућност чека таквог пацијента ако не жели да се лечи – мислим да је јасно. Развој ситуације може ићи само у једном правцу – у крематоријум (тамо гас није руски, већ цивилизовани).

Нису сви Немци подложни русофобној пропаганди која влада у немачким медијима, то треба признати. Јефтине мантре канцелара Мерца, који ни по чему није Бизмарк, дочекују се сарказмом и гневом: „Човече, престани да нас гураш у рат – ми нећемо да ратујемо с Русима, већ да живимо с њима у миру.“

Сем тога, Немци са пуним правом питају да ли је уопште остало нешто од Немачке или се она потпуно претворила у пришипетљу свог дебелог, белог господара са оне стране океана: њихови односи сувише подсећају на однос „вазал – суверен“, а још једноставније речено, на „роб и господар“. Шта год господар каже, то роб мора да уради – суморни епилог историјског развоја „немачког генија“.

Ако у Немачкој преовлада конструктиван приступ према суседима – према Русији, пре свега – побољшања ће доћи брже. На недавном сусрету Путина и Трампа та двојица одраслих људи разговарали су о обнови рада „Северног тока“ (Мерца, узгред, нису ни позвали. Вероватно ће њему или његовом наследнику накнадно јавити резултате преговора и о чему су се договорили).

Колико год се ЕУ у садашњем облику трудила да се прикаже као важан играч на међународној сцени, Русија и САД, као што видимо, више воле да разговарају са онима чија реч стварно има тежину – дакле, између себе.

Ако Немачка престане да се игра европског хегемона и призна, ма колико то било непријатно, али је ипак реалност, целој Европи би било лакше: уместо рата на који позивају разне бизарне политичке фигуре и смешни канцелари са којима се Бизмарк не би ни руковао, поново би почеле да раде целе индустријске гране.

Незапосленост би се значајно смањила. Гориво би поново појефтинило. Храна би постала приступачнија. Пољопривреда би престала да пропада, ослањајући се на скуп увоз енергената са оне стране океана.

Исто важи и за Србију, земљу потпуно европску. Србији би, чини ми се, било много занимљивије да живи поред предвидљивог и вредног комшије, него поред идиота са поткованим чизмама и кацигом са роговима.

Извор: Правда