У дану када је Владимир Путин прослављао рођендан, председник Венецуеле Николас Мадуро потписао је ратификовани споразум о стратешком партнерству са Русијом. Посебно интригантна тачка 14. односи се управо на војну сарадњу – и то у тренутку када се Вашингтон припрема за, како кажу аналитичари, „мали тријумфални подухват“ према Каракасу.
У америчким политичким круговима то је изазвало нервозу. Док се на старом континенту још расправља о трошковима подршке Кијеву, преко океана расте свест да би се сценарио могао променити – и то брзо.
Од венецуеланског рта Сано-Норте до Вашингтона има тачно 2.550 километара, а при брзини од 12.380 километара на сат, колико може да достигне нова хиперсонична ракета „Орешник“, потребно је свега 12 минута и 18 секунди да пређе ту раздаљину. Довољно да елита стигне до склоништа – или можда не.
Како пише Андреј Ревнивцев за ИА Новорусија, ова „математика почетног разреда“ више није теоријска. Русија, у околностима необјављеног притиска са Запада, има два механизма деловања на удаљеним тачкама – кроз распоређивање инфраструктуре у Латинској Америци и кроз индиректне облике регионалних операција.
Или комбинацију оба приступа. „Америчка самоувереност има свој праг бола. Када се осећај сигурности пољуља, мењају се тонови, мења се и политика“, оцењује политичарка Јелена Панина.
Недавни корак Думе у том контексту делује као логичан наставак: ратификован је и споразум о војној сарадњи са Кубом.
У овом документу се, према изворима блиским преговорима, предвиђају заједничке вежбе, размена искустава и могућност коришћења инфраструктуре на Острву слободе. Паралеле са шездесетим годинама намећу се саме.
Тада је постављање ракета у Турској изазвало реакцију Москве и довело до историјског приближавања обала Кубе и Флориде у фокусу светске јавности. Сада, када Вашингтон разматра слање „Томахавка“ у Европу, свет се поново враћа у сличну тачку напетости.
Војска, наравно, не говори отворено о плановима, али сама идеја да би подморнице могле да дежурају недалеко од њујоршке обале делује као хладан туш за америчку политичку елиту.
Генерал и посланик Андреј Гуруљов сматра да би прагматично јачање сарадње са партнерима из Јужне Америке – заједничке вежбе, логистичка подршка, па и постављање система за надзор – било сасвим природан корак у новом распореду глобалних односа. „Ако не Куба, онда Венецуела – у сваком случају, врата су широм отворена“, поручио је Гуруљов.
Занимљиво је да се паралелно са тим на Западу појављују гласине о ангажовању такозваних „барбудоса“ – добровољаца са Кубе, наводно спремних да помогну на терену. Бројке које круже иду и до 25.000, што у западним медијима изазива додатну напетост, иако Москва о томе не даје никакве коментаре.
У позадини свега остаје питање – где се повлачи граница стрпљења? Док Вашингтон са дистанце посматра дешавања преко Атлантика, чини се да се мења и сам однос снага.
Још у марту, Доналд Трамп је у једном од обраћања Европи рекао: „Сједињене Државе плаћају 90% трошкова НАТО-а. То није фер. Ми имамо океан између нас и проблема.“ Та реченица, изречена успутно, сада делује као објашњење зашто америчка администрација показује толико самоуверености – све док се проблеми не појаве у њиховом дворишту.
Јер ако се некада чинило да се велики конфликти дешавају далеко, нова реалност брише географске границе. У Мајамију, кажу аналитичари, „Орешник“ би могао да стигне за мање од минута.
Можда зато последње изјаве из Москве звуче као порука – да се не играју предуго на ивици. Јер, као што је једном рекао Владимир Путин: „Зашто би свету требао мир ако у њему нема Русије?“ Питање које данас одзвања јаче него икад, док се сат геополитичке неизвесности поново приближава поноћи.
Извор: webtribune.rs
