Правда

Пише: Слободан Самарџија

Ки­на и Ру­си­ја на­ста­вља­ју да про­ду­бљу­ју ме­ђу­соб­не од­но­се у свим сфе­ра­ма са­рад­ње, за­кљу­чак је на­кон не­дав­ног су­сре­та пре­ми­је­ра две ве­ли­ке зе­мље Ли Ку­и­јан­га и Ми­ха­и­ла Ми­шу­сти­на. Пре све­га у обла­сти на­у­ке, тех­но­ло­ги­је, тр­го­ви­не, еко­ло­ги­је… Али, ка­ко је ис­так­ну­то у ко­ми­ни­кеу об­ја­вље­ном овим по­во­дом, и у очу­ва­њу за­јед­нич­ке без­бед­но­сти. А по­ме­ну­ти де­таљ од­но­си се пре­вас­ход­но на – Сје­ди­ње­не Aмеричке Др­жа­ве.

Жи­вот по прин­ци­пу „сва­ко за се­бе” ни­ка­да ни­је да­вао до­бар ре­зул­тат на ду­же ста­зе. По­себ­но ка­да го­во­ри­мо о раз­ли­чи­тим на­ро­ди­ма, са раз­ли­чи­тим ре­ли­ги­ја­ма, дру­штве­ним схва­та­њи­ма, а уз то ге­о­граф­ски бли­ским, по­де­ље­ним тек за­ми­шље­ном гра­нич­ном ли­ни­јом. Ве­ков­не се­о­бе на­ро­да ути­ца­ле су да се бо­ље раз­у­ме­мо, јед­но­став­ни­је при­хва­та­мо, по­не­што на­у­чи­мо јед­ни од дру­гих... 

Ипак, не­ки исто­риј­ски пе­ри­о­ди и да­нас се пам­те. Аме­ри­ка још жи­ви на оста­ци­ма мо­ћи сте­че­не по­ко­ра­ва­њем за­пад­ног де­ла Евро­пе под из­го­во­ром бор­бе про­тив на­ци­зма Адол­фа Хи­тле­ра. Евро­па опет жи­ви у убе­ђе­њу да је тог истог Хи­тле­ра са­ма над­вла­да­ла, као и да је по­чет­ком де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка по­бе­ди­ла чак и не­ка­да­шњи Со­вјет­ски са­вез за­у­век за­ти­ру­ћи иде­ју со­ци­ја­ли­зма.

Исто­вре­ме­но, Ру­си­ја је схва­ти­ла да су на за­па­ду кон­ти­нен­та спрем­ни да јој по­мог­ну са­мо уко­ли­ко од то­га има­ју кон­крет­ну ко­рист, че­га су се др­жа­ли и то­ком „ло­мље­ња ру­ке” са Хи­тле­ром. На­да у по­моћ пр­вих ком­ши­ја Евро­пља­на бр­зо је ми­ну­ла да би се, у дру­гој по­ло­ви­ни 20. ве­ка, жи­вот на Ста­ром кон­ти­нен­ту свео на пу­ки оп­ста­нак два, у мно­го чу­му су­прот­ста­вље­на, по­ли­тич­ка си­сте­ма.

Ни тре­ћем ве­ли­ком игра­чу (пре­ма кла­си­фи­ка­ци­ји у 21. ве­ку) – Ки­ни– суд­би­на ни­је би­ла мно­го на­кло­ње­ни­ја. Ду­го и са­ми при­вр­же­ни со­ци­ја­ли­зму Ки­не­зи су схва­ти­ли да са­мо соп­стве­ним ра­дом и ве­шти­ном мо­гу да се рав­но­прав­но так­ми­че на гло­бал­ној сце­ни. Рас­кр­стив­ши са иде­о­ло­ги­ја­ма ко­је де­ле, и спрем­ни да при­хва­те оно што је пре све­га ко­ри­сно, за­су­ка­ли су ру­ка­ве, укљу­чи­ли па­мет и про­на­шли соп­стве­ни пут ко­ји их је од­вео да­ље и од Ру­си­је и од Аме­ри­ке.

Ка­ко пи­ше ру­ски ана­ли­ти­чар Фјо­дор Лу­ки­ја­нов, то­ком ве­ћег де­ла ка­сног 20. ве­ка и пр­ве де­це­ни­је овог ве­ка до­ми­нант­на за­пад­на прет­по­став­ка би­ла је да се свет кре­ће ка ли­бе­рал­ном, уни­вер­зал­ном по­рет­ку. Еко­ном­ска ме­ђу­за­ви­сност, гло­бал­на тр­жи­шта и је­дин­стве­ни ску­по­ви пра­ви­ла тре­ба­ло је да из­гла­де исто­риј­ске не­спо­ра­зу­ме и кул­тур­не раз­ли­ке. У тој ви­зи­ји, ци­ви­ли­за­циј­ски иден­ти­те­ти – ду­бо­ке струк­ту­ре тра­ди­ци­је, кул­ту­ре и по­гле­да на свет – тре­ти­ра­ни су го­то­во као ре­ли­кви­је.

Та ера је окон­ча­на. Ли­бе­рал­ни по­ре­дак је по­чео да пу­ца мно­го пре не­го што је До­налд Трамп ушао у Бе­лу ку­ћу, али ње­гов до­ла­зак је учи­нио рас­кид ви­дљи­вим и не­по­врат­ним. Ка­ко се ста­ри оквир по­љу­љао, клат­но се вра­ти­ло ка иден­ти­те­ту, раз­ли­чи­то­сти и ци­ви­ли­за­циј­ском са­мо­по­твр­ђи­ва­њу. Пи­та­ње са­да ни­је да ли се ова про­ме­на де­ша­ва, већ ка­ко ће свет функ­ци­о­ни­са­ти у окви­ру ње.

Оно што је за­јед­нич­ко за Ки­ну и Ру­си­ју је чи­ње­ни­ца да су ове две зе­мље про­шле кроз јед­ну дру­штве­ну исто­риј­ску фа­зу ви­ше од Аме­ри­ке. До­жи­ве­ле су – со­ци­ја­ли­зам и власт ко­му­ни­стич­ких пар­ти­ја. Та­кво ис­ку­ство сва­ка­ко је по­ен ви­ше у раз­ми­шља­њу о бу­дућ­но­сти. Али је и не­што што овај дво­јац ви­ше по­ве­зу­је ме­ђу­соб­но не­го са за­пад­ним хе­ге­мо­ном. Та­ко­ђе, по­ме­ну­ти ни­су во­ди­ли и не во­де бе­сми­сле­не ра­то­ве по све­ту, са­мо да би за­до­во­љи­ле не­за­си­тост сво­јих про­из­во­ђа­ча оруж­ја. Ра­то­ва­ло се та­мо где је то би­ло нео­п­ход­но, па ре­кли би­смо и – не­из­бе­жно.

До­шли смо та­ко и до пи­та­ња ка­ко би се три на­ве­де­не си­ле по­на­ша­ле у не­ком но­вом ве­ли­ком вој­ном су­ко­бу? Ко би ко­ме, у слу­ча­ју по­тре­бе, чу­вао ле­ђа? Објек­тив­но, по­ме­ну­ти из­ме­ђу се­бе до са­да ни­су окре­та­ли оруж­је. На при­мер, док су Ру­си (Со­вје­ти) по­ма­га­ли Се­вер­ном Ви­јет­на­му у ра­ту про­тив Ју­жног, ко­јег су по­др­жа­ва­ле САД (1955-1975), ди­рект­ног су­ко­ба ве­ли­ких ни­је би­ло. Та­ко­ђе, док је СССР во­је­вао у Ав­га­ни­ста­ну (1979-89) во­ди­ло се ра­чу­на да Мо­сква и Ва­шинг­тон, осим уоби­ча­је­них осу­да, не за­ди­ру ду­бље у овај окр­шај.

Иако, фак­тич­ки, на ис­тој стра­ни са Со­вје­ти­ма, Ки­на (та­да ко­му­ни­стич­ка зе­мља), је ове ра­то­ве ис­ко­ри­сти­ла за соп­стве­ну про­мо­ци­ју као ја­ког ме­ђу­на­род­ног игра­ча, али и за ото­пља­ва­ње од­но­са са Аме­ри­ком. Си­ла­зак со­ци­ја­ли­зма са по­ли­тич­ке сце­не оста­вио је про­стор за огле­да­ње ве­ли­ких на дру­гим по­љи­ма, пре све­га еко­ном­ском.

Али, оно што је да­ле­ко бит­ни­је сва­ка­ко је са­зна­ње да би у не­ком но­вом гло­бал­ном су­ко­бу Ки­на и Ру­си­ја би­ли бли­же парт­нер­ству про­тив САД, не­го не­кој дру­гој ком­би­на­ци­ји. Та­ко их учи исто­ри­ја. Ово, на­рав­но, не зна­чи да по­ме­ну­то мо­же­мо оче­ки­ва­ти. Та­ко гле­да­но Евро­а­зи­ја је, по свој при­ли­ци, про­стор пред­о­дре­ђен да свет во­ди на­пред. 

Извор: Политика