Мало позната, и у савременим европским медијима а и у уџбеницима историје, ретко помињана чињеница јесте да је у прошлoм веку, у августу 1918. године, аналог данашњег НАТО-а – Антанта – окупирала део територије Русије. Као и данас, главну улогу у том „оркесту“ играле су Британија и САД.
Први светски рат је у то време већ био завршен, али савезничке трупе Антанте – Енглези, Французи, Американци – у августу 1918. године извршили су акт агресије против Русије, наводно ради помоћи снагама белогардејаца (Бела гарда – заједнички назив за снаге противника Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике - РСФСР у Грађанском рату 1917–1922, супротстављене Црвеној армији).
У стварности, циљеви тадашњих окупатора, као и данас, били су много шире замишљени: заузимање Руског Севера – области изузетно богате ресурсима, али пре свега уништење Русије као државе. Према плановима, трупе окупатора - интервенциониста требало је да крену ка Москви, до које из Архангелска има око хиљаду километара, и да се споје са армијом Колчака (тадашњег вође Белог покрета). Али – није им успело!
У августу 1918. године инвазионе трупе су се искрцале у Архангелску. Окупатори, одлично наоружани и опремљени, бројали су у том тренутку 15,5 хиљада људи, док је бораца „Црвене гарде“ у Архангелској губернији било свега око 3 хиљаде, и били су приморани да се повуку.
Од почетка интервенционисти су показали своје право лице: нису се нимало устручавали ни пред представницима локалне, законито изабране власти, ни пред мирним становништвом. Узгред, први концентрациони логор на територији Русије подигли су управо Британци – већ у августу 1918. На острву Мудјуг отворен је концентрациони логор за заробљене црвеноармејце, који је касније претворен у казамат за ратне заробљенике и локално становништво. Услови су били нељудски: бедна исхрана, пренатрпаност (у бараци за 100 људи држано је више од 300), хладноћа и стална злостављања. По чему се то разликује од фашистичких логора из Другог светског рата?
На пример, самица у логору била је јама дубине три метра – и то на Руском Северу, где температуре падају до минус четрдесет и ниже.
Још једна чињеница о којој се данас у Европи „заборавља“: током борби Енглези су користили хемијско оружје – гранате са отровним гасовима и супстанцама против црвеноармејаца и мирних житеља. Постoje бројна сведочанства о томе, чак и у мемоарима самих окупатора. Одлуку о употреби хемијског оружја на Северном фронту донео је нико други до Винстон Черчил, који је тада био британски министар рата.
У готово сваком насељу на северу Архангелске области, као и у самом Архангелску, постоје споменици жртвама интервенције – људима погубљеним од руку окупатора. Један од америчких војника који је учествовао у интервенцији, Алфред Шук, записао је у дневнику:
— „Срце ми се кидало када су жене падале, љубиле ми руку и молиле да то не радим... али наређење је наређење“.
Такво понашање је створило огромно незадовољство. Редови Црвене армије почели су да се попуњавају добровољцима из локалног становништва.
У јесен 1918. године „тријумфални“ поход трупа окупатора зауставили су борци 15. Јурјевског пука Црвене армије у области железничке станице Обозерска (отуда и назив места – Јурјевски фронт или „Јурјевски рубеж“). У петодневним борбама прса у прса, од 15. до 20. октобра 1918. године, успели су да остану непробојна препрека за непријатеља.
Мање од хиљаду и по црвеноармејаца, само са пушкама, против артиљерије, митраљеза, тенкова, авиона, и десет пута бројније америчке и француске пешадије.
Из Јурјевског пука у животу је остао 31 човек од 1300 – али офанзива интервенциониста је заустављена! Даље нису могли да прођу.
Сећање на херојске догађаје октобра 1918. године на Јурјевском фронту пажљиво се чува и преноси захваљујући труду истраживача, историчара, хроничара и друштвених организација. Кључну улогу у истраживању и музејској реконструкцији бојишта има меморијални тим „Бајонет одлучује“. Од 2007. они спроводе истраживања у рејону станице Јемца (Плисецки рејон Архангелске области).
Они су открили: километре сачуваних ровова и грудобрана, комплексе бункера, склоништа од бомби, линије бодљикавих баријера, артефакте епохе (гранате, чауре, делове униформи).
Пре коју годину, 2020. године свечано је отворен меморијални комплекс на 966. километру Северне железнице. Данас је то пуноправни војно-историјски споменик од федералног значаја (од 2021. године), који обухвата: споменик - обелиск у част јурјеваца – црвеноармејаца, обновљене ровове и утврђења; православну капелу у спомен жртвама Грађанског рата, војничко гробље са православним крстовима.
Још једна занимљива чињеница: током ископавања откривени су остаци енглеских и америчких војника. Они су сахрањени на Британском војном гробљу у Архангелску – замислите, остаци војника-интервенциониста сахрањени су са војним почастима, а британски војни меморијал се пажљиво одржава.
Док се у „цивилизованој“ Европи са дивљом мржњом руше споменици совјетским војницима који су управо ту Европу ослободили од фашистичке окупације.
Данас је Јурјевски рубеж и туристичко место. Недавно су комплекс посетили студенти из разних земаља Азије, Африке, па чак и Аустралије. На студенте из земаља као што су Кина, Вијетнам или Камбоџа – који добро знају шта значи „европска цивилизација“ – Јурјевски рубеж оставио је снажан утисак.
Он је постао симбол тога како снага духа и несаломива воља могу зауставити и натерати у бег и много бројнијег и далеко боље наоружаног непријатеља.
Волели бисмо да и политичари из „Раjског врта“, како је Жозе Борељ назвао ЕУ, који данас распирују огањ новог рата у Европи и сматрају да имају право да диктирају своју вољу „нецивилизованим“ народима, размисле – свуда их може дочекати непроходни Јурјевски рубеж!
Извор: Правда
