Пише: Протојереј Андреј Ткачов
Није обавезно да сви осуђени на смрт верују. Али ако верују, верују не само мало, већ до последњег атома. И вероватно се тамо моле другачије. И Христос вероватно другачије прихвата молитве из тог пакла.
Гледао сам документарац „Твој брат Каин“. Филм из 2015. године приказан је на филмском фестивалу „Радоњеж“, али сам га видео тек данас. Узгред, „Радоњеж“ тренутно иде и приказује се у московским биоскопима, али шира јавност га није видела нити чула за њега.
„Твој брат Каин“ говори о тужиоцу осуђеном на смрт због убиства са предумишљајем. Пре мораторијума на „кулу“, живео је много година дрхтећи од звука звецкајуће браве. Иако је безнадежни боравак у хладном каменом затвору тешко назвати „животом“, човек којег изједају страх и савест ипак жели да живи. И, како је рекао Достојевски, „ако је нитков притом човек, онда је и онај ко га назива нитковом такође нитков“.
„Ја сам“, каже осуђеник, „једном испитивао исте такве као што сам ја. И један од њих, кад сам га питао: ‘Шта бисте желели?’, одговорио је: ‘Кад бих могао да слободно седим испод јабуке, седео бих тамо док не умрем.’„
И наставља: „Тада му нисам веровао. Мислио сам да су то само речи. Сад знам – то нису речи. То је истина.“
Филм истражује како заувек затворени човек може да доживи све до чега многи напољу не маре: језиви ужас предстојећег пакла, мучан и неумољив страх од смрти, и Христос, Који заиста постоји, и само у Њему лежи спасење за све. За све, укључујући и оне безнадежне.
Тамо – није обавезно да сви верују. Неки постају огорчени или скамењени. Али ако верују, верују не само мало, већ до последњег атома. И вероватно се тамо моле другачије. И Христос вероватно другачије прихвата молитве из тог пакла. Један свештеник кога сам познавао (искрено, невероватан човек) рекао је да је рад у строгом режиму са „пругама“ и поштенији и исплативији него рад са, рецимо, безбрижним студентима. А доживотни затвореници су још озбиљнији од оних у строгом режиму.
Постоји изрека да ако злочинац буде погубљен за пар година, то ће бити други човек, а не онај који је ухапшен након злочина. И постоји дебата о законитости смрти или доживотног затвора. Та дебата је непроходна као лавиринт на Криту. И нећу је овде коментарисати.
Рећи ћу само да је у питању искрен и срдачан филм. И ако не сви, онда барем запослени у Федералној служби за извршење казни, или студенти права, па чак и свештеници, требало би да га виде.
Генерално, у Русији и другде се сваке године снима много добрих филмова, документарних, а не играних, који су намењени гледању не да би се убило време, већ да би се пробудила полузаспала душа. Ево, „Радоњеж“ сад приказује ове филмове, али шира публика о томе није обавештена.
Извор: Стање ствари
