Пише: Михаило Меденица
Гледам та дивна насмејана лица без страха и видим шта сам могао бити да нисам морао већ хтео.
Куд бих све стигао да ми је бар пола њиховог корака али лакше је овако – презирати их јер нису огрезла у изговоре и лажи.
Ми смо морали јер смо пристајали на морање, они не – ова дивна деца не морају ништа јер она – могу!
Све што могу чине за нас да ми више не бисмо морали, али, опет, радије љубимо ланце него ту дивну децу…
Бусајмо се у груди док не пукну, залуд нам је, наше јунаштво су све оне изгубљене битке, предаје и порази јер смо страховали да у слободи нећемо знати ни како ни куда?
Најхрабрије смо јуришали да побегнемо од човека у себи лажући се како још има времена…
Њихово смо време трошили на наше тишине чекајући да коначно неко проговори.
И кад је проговорио, кад су проговорили најбољи од нас, похитали смо да их ућуткамо, опањкамо, презремо јер… и ми смо некада били тако млади, лепи, паметни, храбри… и не можемо да им опростимо што су нам опростили све.
Ништа нам та дивна деца нису замерила, напротив, још у нама виде оно за шта смо одавно слепи – слободне и поносне људе, часне претке, крваре наше ране, буде наше дане, зову да их следимо…
Они у прве редове, нас чувају као да чему вредимо, као да ћемо ми остати за њима, као да нам припада оно што смо од њих отели: слободу!
И опет – тако презриво и погано о тој деци јер одрастају у људе не тражећи изговоре и не живећи лаж!
Чували смо им ланце да их наследе, а они одабрали распећа, и певају с њих…
Нисмо умели да их поведемо, радујмо се што их пратимо, та дивна деца нам дарују време које смо од њих трошили.
Написах и поновићу: нема више времена за још мало времена!!!
Ко тражи лоше у овој деци – тај није нашао ништа доброга у себи!
Извор: Стање ствари
