Пише: Милош Здравковић

На почетку желим да нагласим нешто што ми одавно постаје рутина, сваки пут када пишем о енергетици, геополитичким односима или о промашеној енергетској политици Европске уније, унапред очекујем осуду једног дела либералне јавности. Навикли су да сваку критику Запада тумаче као “руску пропаганду”, а свако указивање на погрешне стратешке одлуке ЕУ као “релативизацију”. Али ако је последњих десет година нешто доказало, онда је то чињеница да се стварност не мења тиме што се о њој ћути. Напротив, ћутање само продубљује илузије.

Управо зато овај текст није покушај да се некоме допадне, већ покушај да се ствари назову правим именом. Енергетска политика ЕУ, идеолошка упорност која је заменила стратешко размишљање и слепа вера у модел који није имао додира са реалношћу, постали су један од главних узрока данашњих ломова. И Украјинска трагедија, политичка, војна, демографска и енергетска, ништа друго није до последица тих истих илузија.

Када сам поделио Трампов мировни план за окончање рата у Украјини. Коментари који су уследили откривају једну поразну чињеницу тј. велики део јавности и даље живи у наративима које су изградили западни мејнстрим медији. У тим наративима рат је могао да се заврши другачије те да би Украјина до сада победила да није “трампизма”, Русија је “агресор коме се не сме попустити” а Украјина је наводно стратешки стуб Запада.

Та прича никада није имала везе са реалношћу.

Пре Трампа није било мира, била је ескалација

Важна је једна непобитна истина. Пре Доналда Трампа на власти је била администрација која је отворено водила русофобну политику. Иста она администрација која је:

• подстицала конфронтацију,
• учествовала у обуци украјинских снага,
• испоручивала тешко наоружање,
• гурала Кијев ка НАТО-у чак и када је то било против интереса саме Украјине. Знао се Руски одговор, по узору на Кубанску кризу.

Уз њих је стала комплетна ЕУ, НАТО структура, британска и америчка обавештајна машинерија, стотине милијарди долара, логистика, дронови, сателити, инструктори, ПВО, целокупан западни арсенал који једна држава може да добије без формалног уласка у савез.

И опет ни то није било довољно.

Шта је Русија тражила пре рата? Минимум за мир, максимум за стабилност

О томе се на Западу ћути, а код нас ретко говори. Пре сукоба Москва није тражила територије. Тражила је оно што свака велика сила очекује на својим границама , војну неутралност суседа и поштовање идентитета сопствене мањине.

Дакле, два захтева:

1. Да Украјина не уђе у НАТО.
2. Да се руској већини у појединим областима гарантују језик, црква и културна аутономија.

Запад је то одбио као да је у питању ултиматум, а не најскромнији могући минимум за избегавање рата. Наратив је био једноставан: “Русија блефира.”

Није блефирала.

Руска логика је старија од Путина, стара је два века

У Москви су јасни:
У последњих 200 година нападани смо пет пута. Рат се више никада неће водити на руској територији.

То је била порука државе која памти 1812, 1914, 1941, Чеченију, Грузију.
Државе која, за разлику од Запада, има стратешку културу, дуг рок размишљања и јасну перцепцију опасности. Док је Запад политички импровизовао, Москва је спроводила стратешку константу.

Украјина је веровала у обећања која никада нису била реална

Кијев је у рат ушао са погрешном геополитичком проценом тј. да може бити ударник Запада који ће Русији задати историјски пораз.

Уверење је било следеће:
— Запад ће испоручити све ресурсе.
— Русија је економски слаба.
— Армија ће се распасти.
— Санкције ће срушити државу.
— НАТО ће држати политички кишобран

—У Русији ће избити “нека обојена револуција”, те ће Путина убити његови генерали. Све ово смо читали, слушали, чак И у српским медијима.

Ништа од тога се није десило.

Илузија Запада тј. шарене лаже о демократији, фондовима, милијардама и „европском сну”

Украјина није веровала само у војну подршку Запада, веровала је у паковање обећања које већ тридесет година слушамо и ми на Балкану. Турска педесет година. Веровала је у шарену причу о демократији у лекцију о “европским вредностима” у милијарде које ће наводно падати с неба када „пређе на праву страну историје“.

А шта је добила?

Исто оно што су добиле све земље које су поверовале у ту причу: обећања фондова који никада нису намењени њиховом развоју, већ контроли, кредите представљене као “помоћ” и политички условљена средства која стижу само ако се одрекнеш сопствене индустрије, енергетике, руда, земљишта или права одлучивања.

Украјини су причали о модернизацији док су јој у пракси ломили кичму. Нама у Србији годинама говоре о “неповратним средствима из ЕУ фондова”, о “милијардама које нас чекају”, о европској будућности као награди за послушност а онда од нас траже да одустанемо од свега што чини нашу стратешку сувереност.

Прича о људским правима олако се претворила у захтев да Србија одустане од руда на Косову и Метохији, од сопствене енергије, од економског развоја све зарад бајке о некој наводној европској будућности.
Европа нам увек нуди исте шарене лаже: „Само се одрекните оног што вам припада а ми ћемо вам дати папирић на коме пише да сте напредни.“ Подарили су нам само напредну власт. Оног тренутка када некадашњи председник Тадић није потписао Бриселски споразум, добили смо шта смо добили.

Украјина је прошла кроз исту матрицу.
Нудили су им “реформе”, “отварање тржишта”, “милијарде инвестиција” и “европске стандарде”. А данас је та иста Европа склонила поглед, оставила земљу разорену, а народ преполовљен. Што више мала држава послушно испуњава западне политичке жеље, то мање добија. То није теорија завере то је историјска константа.

Данашња слика Украјине, хладна статистика без пропаганде

Када се скине емоционални слој, остаје горка реалност:

• 80% морске обале изгубљено — приступ мору сведен на симболику.
• Индустријска језгра изгубљена — житнице, руда, енергија, челик.
• Војска смањена за више од половине, и демографски и технички исцрпљена.
• НАТО чланство постало недостижан хоризонт, не преговарачка могућност.
• Руски језик и црква вратиће се упркос забранама, јер их историја враћа.
• Стотине хиљада мртвих, разорене породице, генерација уништена.

Запад очито није постигао оно што је хтео, да исцрпи Русију економски и војно практично до пораза, чак ни до адаптације, на по њима разумну меру једне историјске силе. Зато је Украјину исцрпео до ивице нестанка. Ни ЕУ није далеко од рецесије, изазване финансирањем рата у Украјини, одустајањем од руских сировина И енергената, руског тржишта…Наравно да не заборавим и “Зелену агенду”, али то је посебна прича.

Западно одрицање од украјинских амбиција

Када је постало јасно да Русија неће изгубити рат и да га не може изгубити, тј да се неће десити смена власти,јер нико у САД И ЕУ није ни помислио да нуклеарна сила може да изгуби рат, Запад је спустио тон.
Приче о “освајању Крима”, великих офанзива оружаних снага Украјине… нестале су преко ноћи.

Када је амерички изборни циклус променио динамику, Украјина је схватила да је престала да буде тема, а постала трошак.

Геополитика се вратила својој хладној математици, тј. слабе државе (Украјину свакако не можемо назвати малом државом) не воде ратове без великих патрона, а патрони се брзо уморе.

Истинска поука је да су илузије најскупље

Ово није лекција о Русији. Ово је лекција о томе шта се деси када држава поверује да ће је велике силе штитити више него што штите сопствене интересе и стратегију. Украјина је поверовала да је Запад води ка победи.
У стварности је Запад водио Украјину ка рату који никада није могао бити добијен.

И зато, данас:

• земља је физички преполовљена,
• демографски девастирана,
• економски разорена,
• стратешки осуђена на преговоре из позиције слабости.

А шта ово значи за Србију?

Србија мора да види себе у тој слици, не у физичким размерама, него у обрасцу. Геополитичка наивност је луксуз који мале државе не могу да плате. Ко уђе у туђи сукоб, постаје туђа монета. Ко верује у туђу заштиту, губи сопствену. Ко са ђаволом тикве сади о главу му се разбију.

Србија данас мора много јасније него икада да зна, да наша безбедност зависи од нашег промишљања, а не од туђих обећања. Да се за обећања не одриче оног за шта су дедови и прадедови ратовали.

И зато украјинска трагедија није само украјинска. Она је упозорење свима нама.

Извор: Искра