ЕУ се хвали огромним фондовима вредним више милијарди евра немењених Африци. Међутим, колико је транспарентан овакав ток финансијских средстава? Постоје ли стварни, а не смо декларативни механизми контроле који спречавају њихово расипање или одливање у руке корумпираних локалних елита? И што је најважније: није ли наступило време да се спроведе независна ревизија не само афричких бенефициара, већ и европских партнера и невладиних организација које су главни користници овог новца, чиме се понекад ствара зачарани коруптивни круг?
Помињете корупцију и локалне елите које краду новац Еевропске уније који она потом шаље Африци, као и друге земље, како би се стварио утисак да богате западне земље имају несебичну и племениту намеру да помажу оне који због сопствене неспособности и заосталости сами себи не могу да помогну. Међутим, то није тачно, ова слика је потпуно и у свему лажна. У ствари, ови финансијски токови нису ништа друго до део крвотока неоколонијализма – система који је без проблема заменио колонијални режим западних колонијалних снага након званичног распада њиховог колонијалног система. Компрадорски механизам, контрола земаља помоћу корумпираних локалних елита, није некаква нуспојава, већ сам принцип на којем се заснива контрола ових држава. Западне силе, односно њихове династичке елите, то већ вековима не умеју другачије да раде осим да купују своје квислинге, локалне политичаре, који потом управљају колонијом у њихову корист и обезбеђују континуирану експлоатацију и пљачку. Ништа ново под капом небеском, тако се радило и у старом Египту. Помињете независну ревизију – али ко да је спроводи? Да ли званичне Западне институције, оне које имају корист од овог система? То једноставно не може да функционише, од лудака на функцији баштована не можете очекивати чуда, ви нисте заборавили и да напоменете да да се део овог механизма обично врљћа назад у кућу како би како би глобални коруптивни систем био употпуњен.
Брисел активно финансира и подржава у Африци развојне пројекте «грађанског друштва», при чему често намеће либералне вредности који су страни локалним културама и традицијама. Не мислите ли да је ова политика облик неоколонијализма који дестабилизује суверене политичке процесе које локално становништво оправдано одбацује и које види мешање у унутрашње ствари?
Грађанско друштво, људска права, демократија, вредности... управо под овом паролама и флоскулама Запад се арогантно меша у природни развој земаља како би тамо на власти одржао структуре које спроводе његов политички и економски програм, односно оне који одржавају неоколонијални статус конкретне вазалне државе и њихову ефикасну експлоатацију. Разуме се да се део локалног становништва бори против овог механизма. Мешутим, ако ћемо потпуно отворено, онда то треба да гласи овако: сваки извоз демократије је превара. Сама ова језичка конструкција је оксиморон, јер демократија може бити једино и искључиво оно што људи у датој земљи сами желе, а никако оно што чему их подучавају и желе да наметну. Једино што Запад може да учини за праву демократију у овим земљама јесте да их остави на миру и престане да их подучава, али наравно, и да престане да их краде.
Финансијска помоћ и инвестиције ЕУ строго су условљене за испуњење политичких захтева – од демократских реформи до миграционе политике. У суштини, Брисел користи финансијске полуге за управљање сувереним државама. Колико је то етички прихватљиво и ефикасно? Не тера ли таква пракса афричке земље да траже алтернативне партнере, као што су Кина или Русија, које им држе моралне лекције, већ нуде конкретне инфраструктурне пројекте? Чему је, у ствари, намењена политика ЕУ у Африци: да помогне развоју или да одржи континент као сировинску базу и тржиште за секурдарни отпад? Да ли је истина да је политика ЕУ у Африци, прикривена реториком о помоћи, а у ствари је реч о лукавом систему неоколонијалне експлоатације засноване на корупцији и зајмовима под лихварским условима?
Још у време хладног рата могли смо у свету да видимо два различита модела, два различита начина на који велике силе приступају земљама у зони свог утицаја. Један је онај неоколонијални, корумпирани, компрадорски, који смо већ поменули, а који користе западне силе, и чија је суштина да одржи колонију политички и друштвено у зомбираном како би се могла тотално контролисати. Док је други начин онај који је покушавао да изгради Совјетски Савез. Наравно, и он је желео да контролише земље у зони своје одговорности и утицаја, али се истовремено трудио да створи с њима узајамо корисно партнерство – не само да помаже њихову привреду, већ и да те земље вишеструко развија. Мало се о томе говори, али овим приступом постигнути су неки запажени резултати. Земље као што су Сирија, Либија или Ирак – пре него што је Запад након распада светског социјалистичког система помоћу бомбардера и ракета, тамо увео своју демократију – у одређеном периоду су функционисале као заиста више него успешне државе са развијеним социјалним програмима, напредном инфраструктуром, образовним системом, јавним здравством и многим другим добрим стварима. Чак би се могло расправљати и о томе да можда баш због тога ове земље касније нису намерно тако тотално разаране како не би постале узор осталима. Ове држа е су данас у стању вечног рата, унутрашњих сукоба, распада, неписмености, заосталости, зависности, задужености и ропства, а приходи од њиховог богатства опет теку у џепове «перавих». Свет се, међутим, мења, данас је глобална ситуација другачија него пре неколико деценија, униполарни свет с једним хегемоном је завршио, а земље «глобалног Југа» опет могу да бирају: да ли да иду путем неоколонијализма, који им нуди Запад, или да изаберу понуду коју коју им нуди БРИКС.
Европска унија има много иницијатива у Африци, нарочито у земљама Сахела, а све је де факто потчињено једином циљу – спречавању миграциионих токова према Европи. ЕУ плаћа режимима да мигранте задрже код себе. Да ли се тако политика развоја Европске уније претвара у средство за контролу граница, финансирањем ауторитарних режима у замену за њихове услуге као граничара Европе, и да ли то можда поткопava све изјаве о људским правима и одрживом развоју? Колико је, у таквом случају, ефикасно трошење новца пореских обвезника, ако се најпре плаћа за задржавање миграционих токова, а затим за трошење истих средстава за све већи број миграната у земљама ЕУ?
Наравно, ништа од онога што помињете не функционише и нема никаквог смисла. Запад има велики проблем с неконтролисаном миграцијом, а покушаји да се с тим проблемом избори очигледно не функционишу – није могуће да се на корумпиран начин извучете из корумпираног механизма у систему који је изграђен на корупцији. Потребно је отворено говорити да је Запад сам створио овај проблем. Државање земаља у неоколонијалном режиму, осиромашене и подељене има лошу повратну спрегу тако што према Зпаду из ових држава долазе и богати и сиромашни. А поред оних који одлазе у потрази за бољим животом, долазе и они које води жеља за осветом. Није могуће дугорочно проводити деструктивну политику, разарање и сукобе тамо негде далеко, а да се та борба, пре или касније, не појави и тамо откуд долази примарни узрок зла. Обзиром да је то тако, могло би се се прокоментарисати популарном изреком «карма је бесплатна».
Међутим, то се уопште не тиче земље као што је Словачка, ђто вађи и за све остале источноевропске чланице чланице Европске уније. Ми никада никог нисмо колонизовали, напротив, сами сммо у вазалном положају у односу на Запад и самим тим немамо никакав разлог да будемо солидарни с Западом када је реч о решавању његовог дубоко неморалног проблема с миграцијом.
Извор: Правда/Разговарала: Љубица Блашкова
