Оне који долазе и досељавају се у Русију а нису вођени стомаком или новчаником, већ чежњом „за свиме што је истинско“, за очуваним моралним начелима и принципима, Руси не називају мигрантима, већ – у прво време – избеглицама. А потом – „својим момцима“.
И заиста, има се од чега бежати. И то није парадни бубањ пропаганде, већ тужна (за западни свет) стварност: здрав људски разум не може да поднесе нечовечна кршења заповести, морала и здравог разума.
Зато, када Путин каже, на пример: „Док су на власти у Русији наши истомишљеници, код нас ће постојати мушкарац и жена, а не нешто друго“, та једноставна духовна аритметика у стилу 2×2=4 у Русији наилази на разумевање и подршку, а у ментално и морално разореном западном свету – на хистерију. И то агресивну, злобну хистерију.
Навикли смо већ на епитете попут „руски варвари“, „руски људи ниже расе“ и сличне. Не може се рећи да нам је то пријатно, али, како каже пословица, „на будале се не љутимо“.
Ипак, треба рећи да и на самом Западу има људи – и хвала Богу, много их је – којима су „вредности“ које уништавају све људско дубоко одвратне. У буквалном смислу: ако тамо не пристајеш на те вредности, врло лако можеш завршити иза решетака, а о проблемима с послом, бојкоту и остракизму да и не говоримо – све сами атрибути „високоразвијене цивилизације“.
Зато човек често бива стављен пред избор: да, попут Лота, остави свој Содом са шенгенском визом или Гомору са америчком, и да се пресели у неки руски Сигор. Многи тако и чине. Узмимо, на пример, спортисте.
Све више људи из света спорта не само да отворено подржава Русију са њеним традиционалним убеђењима и поштовањем породице (пожељно, са много деце), већ се и једноставно досељавају овамо, заснивају породице, рађају децу и мирно развијају своје спортове, па чак и отварају спортске клубове и школе.
На пример, Валтер Вокер, рођен у Бразилу, борац мешовитих борилачких вештина у тешкој категорији, шампион Titan FC, сада живи у Русији и наступа под нашом заставом. Пре неколико месеци изашао је на ринг уз песму „Мајчице земљо“ – нешто као химну која страшно нервира присталице теорија „алтернативних гендера“. После победе је отворено изјавио:
„Русија је моја земља, мој дом. Она ми је дала нови живот. Хвала мојој жени, мојој породици и тренеру. Ја сам Рус, идем до краја.“
Или Франсисмар Барозо, још један „руски Бразилац“, такође борац мешовитог стила у полу-тешкој категорији и вишеструки шампион, поднео је захтев за руско држављанство. И то док је боравио у Мелитопољу, на ослобођеним територијама, где је држао тренинге и семинаре за децу и тинејџере. Рекао је:
„Спорт није само то да постанеш снажан и јак. Спорт је да постанеш добар човек, снажан духом.“
Путовања по земљи многима који су дошли да само погледају, помогла су, да донесу коначну одлуку и да остану овде. Са тим се слажу и Џеф Монсон („Снежко“ Snowman), и Рој Џонс, и Стивен Сигал, који су своје руске пасоше добили раније. Главни разлог је, понавља, могућност да човек мирно живи у складу са својим традиционалним уверењима – где је тата-тата, мама-мама, а дете – син или ћерка, а не некаква „квадробер особа у сукњици“.
Стивен Сигал, је узгред говорећи, снимио одличан филм током једног путовања у Донбас – зове се „У име правде“. Филм почиње интервјуом са украјинским заробљеницима из батаљона „Азов“. Приказане су последице ракетног удара HIMARS-а по истражном затвору, као и фрагмент ракете.
Јеромонах Теофан, сабрат Свето-Успењског Николо-Васиљевског манастира, испричао је Сигалу о мучењима над њим и другим људима у згради Службе Безбедности Украјине (СБУ) у Мариупољу. „Правда“ је објавила разговор с оцем Теофаном.
Испричане су и друге страшне појединости о мучењима у затвору који је био уређен на мариупољском аеродрому. Бивша уредница доњецких новина сведочила је о мучењима других људи и навела да је међу особљем било и оних којима матерњи језик није ни украјински нити руски већ енглески.
Ови некадашњи странци, као и многи други, залажу се за повратак Русије у велики спорт и за укидање глупих „санкција“, које, по њиховим речима, не штете толико Русији колико самом спорту и његовој идеји. Јер да би се развијао, спорт захтева јаког противника; ако не желиш да се надмећеш са најбољима и најснажнијима, ти неминовно деградираш. Ако играш сам са собом, мислећи да си непобедив – то је чиста глупост.
Нема конкуренције – нема ни квалитета. А можда је баш страх од такмичења са снажнијим противником у отвореном надметању тај који диктира те паничне „санкције“?
Да се смисао спорта данас на Западу намерно изопачава, било је јасно још 2008. године, када је НАТО покушао да преко Грузије испровоцира Русију управо за време Олимпијских игара у Кини. Тако ти је то са девизом Пјера де Кубертена, оснивача модерног олимпијског покрета: „О спорте, ти си – мир!“
Неспортско понашање и рат – ето у шта је западна цивилизација претворила светску арену. Пошто је јасно да је ауторитет наводно „непристрасних и неутралних међународних спортских организација“, које отворено делују по налогу својих метропола, једнак нули – ко их више и схвата озбиљно?
Искуство показује да ће Русија издржати: „санкције“ су наше природно стање. Један од разлога те издржљивости, чини ми се, лежи управо у спортском духу – у поштовању правила и фер-плеја по којима је прави спорт познат.
А прави спорт нам је данас преко потребан. Ми уосталом волимо све што је право, истинито. И сви они момци широм света који ту нашу љубав деле – уживају велико поштовање. Не само спортисти, наравно.
Извор: Правда
