УМЕСТО УВОДА

Титова Југославија била је саставни део западног блока – у суштини, мада не и по форми. Џорџ Кенан, угледни амерички дипломата, који је био један од твораца тзв. „стратегије обуздавања“ Совјетског Савеза ( када си суочен са државом против које не можеш да уђеш у непосредан сукоб, обуздај могућност њеног ширења да би је приморао да пристане на твој поредак ствари или да се уруши изнутра ), од 1961. до 1963. био је у Београду, заступао Титов режим пред челницима САД, поздравио Покрет несврстаних ( који је одвојио многе земље Трећег света од Источног блока ), и показао да је у СФРЈ владао тзв. „тито – комунизам“, или тоталитарно - дизнилендовски „кока – кола социјализам“ ( прецизан израз Радине Вучетић ). Шта нам се десило, рекао је, у интервјуу Донку Ракочевићу, Жарко Видовић:“Ми смо кажњени, јер смо мирно допустили да нас Тито успава и корумпира од 1944. године, уз помоћ савезника. Мирно смо допустили да одвоји Косово америчким новцем. Тито је купио од нас Косово и поклонио га Албанцима нарко-дилерима. Тито је спроводио Черчилов план да обнови подунавски простор Аустроугарске монархије и да Србију сведе на Београдски пашалук. Ми смо то мирно гледали. За нас је важнија била држава од Цркве и десио нам се пораз.”

Доносећи извештај CIA из 1966, о смени Александра Ранковића, уочавамо не само да је то озбиљна анализа, него и да је у питању, макар суптилно, стајање на Титову страну – Ранковић је „чврсторукаш“ и „централиста“, а Тито је реформатор кога треба имати у виду. Било како било, закључак је јасан: Југославија ће се, после Брозове смрти, распасти. 

Случај 2006/08/22: ЦИА-RDP79-00927A005400020002-1
5. август 1966.
ОЦИ бр. 0301/66A
Примерак бр. 42
Недељни специјални извештај о текућој обавештајној ситуацији
ЈУГОСЛАВИЈА – ПАД РАНКОВИЋА
ЦЕНТРАЛНА ОБАВЕШТАЈНА АГЕНЦИЈА
ДИРЕКТОРАТ ЗА ОБАВЕШТАЈНЕ ПОСЛОВЕ
ПОВЕРЉИВО
ГРУПА 1. Искључена из аутоматског снижавања степена поверљивости и декласификације
BOOZADD5400020002-1
25X1
Одобрено за објављивање 22. августа 2006: ЦИА-RDP79-00927A005400020002-1
Страница ускраћена. Одобрено за објављивање 22. августа 2006: ЦИА-RDP79-00927A005400020002-1
Одобрено за објављивање 22. августа 2006: ЦИА-RDP79-00927A005400020002-1ТАЈНО

ЈУГОСЛАВИЈА – ПАД РАНКОВИЋА

Смењивањем свог очигледног наследника Александра Ранковића, југословенски лидер Јосип Броз Тито изазвао је велику реорганизацију партије и владе. Истовремено, Тито је покренуо и друге мере усмерене на убрзано спровођење своје либералне политике. Ефекат ових потеза јесте суочавање његовог режима са највећом кризом од избацивања Југославије из Информбироа 1948. године.

Титове мере биле су изазване открићем да је Ранковић интензивно користио тајну полицију како би обезбедио свој успон на највише место у држави. Иако је Тито очигледно био свестан далекосежних последица своје реакције, ипак је одлучно деловао против Ранковића и оних конзервативних елемената који су се окупили око њега, настојећи да омету политичке, друштвене и економске реформе.

Борба за положај Титовог наследника поново је отворена, осетљиво национално питање узбуркано, а положај и утицај бивших партизана у режиму поткопан. Уколико би Тито у блиској будућности умро или постао неспособан за вођење државе, ови би проблеми постали извор озбиљне политичке нестабилности.

Смена Ранковића

Одлука о смењивању Ранковића и његовог главног присталице – надзорника тајне полиције Светислава Стефановића – са партијских и државних функција донета је у јуну и објављена на четвртом пленуму партије 1. јула. Изгледа да је Тито деловао нагло, јер је дозволио Ранковићу да у априлу предводи југословенску делегацију на XXIII конгресу Комунистичке партије Совјетског Савеза, као и да у мају обави званичну партијску посету Пољској.

Ранковић је јавно оптужен да је користио тајну полицију (СДБ) ради јачања сопственог положаја и супротстављања политици режима. Тито и други највиши функционери на пленуму у јулу оптужили су тадашњег потпредседника и секретара партије да је своје следбенике из СДБ постављао на важне положаје у целој партији и државном апарату.
Сама СДБ оптужена је да делује као сила изнад друштва и партије, да се меша у политичка питања и покушава да застрашује водеће државне и партијске функционере.

Хронологија догађаја који су довели до смене Ранковића

25. фебруар:Трећи пленум Савеза комуниста Југославије (СКЈ) слуша Титову оптужбу да у врху партијског руководства постоји отпор економским реформама. Ранковић у свом говору напада српске шовинистичке тенденције.
15. март:У говору Тито наводи да ће наредни пленум партије расправљати о проблему националности.
19. март:Извршни комитет српске партије одржава седницу и поново напада „затворене кругове и неформалне групе“. Иако није био члан комитета, Ранковић присуствује седници.
26. март:Ранковић предводи југословенску делегацију на XXIII конгрес Комунистичке партије Совјетског Савеза.
28. април:Извршни комитет СКЈ се састаје и најављује одржавање четвртог пленума средином јуна ради разматрања кадровских питања.
9–21. мај:Ранковић посећује Пољску на позив Централног комитета пољске партије.
16. мај:Централни комитет Србије се састаје и поново расправља о мешању и утицају унутар партије, приписујући их лицима на високим положајима.
16. јун:Извршни комитет СКЈ саслушао је извештај техничке комисије која истражује рад тајне полиције. Комисија, којом је председавао македонски партијски лидер Црвенковски, формирана је како би потврдила оптужбе које су тада изнете против Ранковића, који је понудио оставку.
22. јун:Комисија Црвенковског подноси извештај Извршном комитету партије, који потом објављује да се четврти пленум заказује за 1. јул.
1. јул:На четвртом пленуму Ранковић и Стефановић смењују се са свих партијских и државних функција. Формира се комисија која ће проучити реорганизацију партије.
октобар:Пленум партије треба да се састане ради разматрања препорука о реорганизацији партије.
крај године:Могућ ванредни конгрес партије ради потпуне реорганизације Савеза комуниста Југославије.

Иако су ове оптужбе несумњиво биле истините, сам Тито је у свом говору на пленуму објаснио основни разлог Ранковићевог уклањања:
„Овде је реч о фракцијској борби једне групе, о борби за власт.“

И Тито и Цвијетин Мијатовић, партијски лидер у Босни и Херцеговини, у каснијим говорима су сугерисали да је Ранковић, злоупотребом свог положаја у партији и у СДБ-у, постајао југословенски Стаљин.

Ранковићеви мотиви

Нема доказа да је Ранковић планирао да збаци Тита; вероватније је да је настојао да обезбеди своју политичку будућност као Титов наследник. Међутим, очигледно је преценио своје могућности, допуштајући, између осталог, прислушкивање домова и канцеларија највиших државних званичника.

Ранковић је, највероватније, предосетио да је његов политички положај у опасности. У оквиру велике кадровске реконструкције која је требало да прати националне изборе 1967. године, с разлогом је могао очекивати да ће многи његови људи изгубити функције, а да ће и сам бити уклоњен са положаја потпредседника. Та реконструкција би уједно означила прву стварну примену политике режима да се истовремено не може обављати партијска и државна функција.

Он је такође знао да многи у партији, као и јавност уопште, са подозрењем гледају на могућност да он наследи Тита. Као некадашњи шеф тајне полиције у првим годинама комунистичког режима, Ранковић је стекао бројне непријатеље. Осим тога, његова српска националност, иако му је давала политичку базу у највећој републици и у најбројнијој партији федерације, изазивала је сумњу код многих Хрвата и Словенаца.

Улога тајне полиције

Титова одлука да нападне Ранковића преко његове дугогодишње повезаности са тајном полицијом погодила га је у најосетљивију тачку. Карактеристично је да су партијске оптужбе наглашавале Ранковићеве везе са Управом државне безбедности (ранијим називом СДБ-а), чиме је и јавности и партији било сугерисано његово учешће у послератном терору и немилосрдном гушењу неистомишљеника. Тако је Тито уједно могао да појача слику о себи као заштитнику либералније и демократскије Југославије.

Нема сумње да је Ранковић користио тајну полицију како би продро у делове југословенске владе који су иначе били изван његове контроле, као што је било Државни секретаријат за иностране послове (ДСИП).

Крајем 1964. године, Ранковић је, према наводима, председавао истрагом спољнообавештајног сектора унутар ДСИП-а. Та истрага довела је до смене дотадашњег шефа тог сектора и постављања човека блиског Светиславу Стефановићу, који је, као посредни шеф СДБ-а, био Ранковићев човек.

Светислав Стефановић

Био је блиски сарадник Ранковића, дугогодишњи надређени у служби безбедности и руководилац Савезне извршне комисије за унутрашњу политику. Стефановић је још из ратних партизанских година био повезан са Ранковићем и СДБ-ом.

Ранко Поповић, такође један од људи из Ранковићевог круга, радио је као високи стручњак у Министарству унутрашњих послова и од 1953. до 1958. био је на разним функцијама у органима државне безбедности. Од 1965. године заступао је Ранковића у партијским телима и учествовао у раду Савета удруженог рада народа Југославије.

Ранковић и војска

Иако је, према наводима, успео да изврши притисак на нека југословенска спољнотрговинска предузећа да приме људе из СДБ-а, његов покушај да прошири утицај на армију није успео.
Године 1964. генерал Коча Поповић, државни секретар за народну одбрану и Титов дугогодишњи пријатељ, иницирао је смењивање и партијску опомену заменика државног секретара за одбрану, Отмара Креачића, који се сматрао блиским Ранковићу. Постоје назнаке да је Ранковић намеравао да, након Титове смрти, постави Креачића на место секретара за одбрану.
Иако нико није одмах постављен за његовог заменика, генерал Јефто Шашић, Титов присталица, именован је за помоћника секретара за одбрану. Успех у спречавању Ранковићевих настојања да продре у војску постао је очигледан на пленуму, где се војни врх чврсто сврстао уз Тита.

Обрачун са СДБ-ом

Тито је брзо предузео мере за чишћење СДБ-а од Ранковићевих присталица и стављање службе под строжу контролу партије. Формирана је комисија са задатком да предложи начине за смањење обима, структуре и утицаја СДБ-а, као и његове улоге у спољнообавештајним пословима Министарства иностраних послова.

До сада је чистка присталица Ранковића била ограничена углавном на савезну службу унутрашње безбедности, као и на службе у Србији и Црној Гори. Заменик савезног секретара за унутрашње послове Милисав Лукић и тројица помоћника секретара смењени су, као и секретари и њихови заменици за унутрашње послове у Србији и Црној Гори.

Очекује се да ће остале републике, нарочито Хрватска и Словенија, накнадно осетити последице чистке, ако ни због чега другог, онда ради ублажавања српских сумњи да су једини мета.
Опште уклањање Ранковићевих политичких присталица највероватније ће уследити касније, у оквиру кадровских промена које ће пратити планирану реорганизацију партије и националне изборе 1967. године. Иако су кружиле гласине да ће чистка бити проширена и на Министарство спољних послова, за сада је отпуштен само шеф обавештајне службе унутар ДСИП-а, кога је поставио Стефановић.

Националне супротности

Иако је Ранковић, говорећи пред јулски пленум, негирао да је српски националиста, његова смена неизбежно утиче на југословенско национално питање. Историјски гледано, многи Срби су веровали да је Југославија у суштини српска творевина, којом Срби имају легитимно право да руководе. Тај „великосрпски“ став био је у сукобу са традиционалним хрватским захтевима за аутономијом и њиховим инсистирањем на културној надмоћи.

Успостављање комунистичке власти и огроман Титов углед као ослободиоца Југославије од сила Осовине привремено су потиснули националне размирице. Уместо централизоване државе која је постојала пре 1941. године, Тито је формирао федерацију од шест република, од којих је свака била организована око једне од главних националних заједница. Србија је остала највећа република по површини и броју становника, али је на савезном нивоу пажљиво одржаван национални баланс у партијским и државним функцијама.

Титово поступање са српским осећањима током и после четвртог пленума показује да је био свестан експлозивности овог старог проблема. Комисија која је истраживала рад СДБ-а и затражила Ранковићеву оставку састојала се од по једног члана из сваке од шест република. Ниједан од водећих хрватских или словеначких лидера није се придружио осудама Ранковића на пленуму. Уместо тога, Јован Веселинов, шеф српске партије, и Добривоје Радосављевић, члан извршног комитета српске партије, критиковали су смењеног партијског секретара.

Веселинов је, посебно, настојао да увери своје сународнике да напад на Ранковића и СДБ није усмерен против Србије. Штавише, иако је Тито на четвртом пленуму истакао да српска партија има најтеже задатке од свих републичких организација, у говору пет дана након смене изразио је задовољство начином на који су Срби већ почели да спроводе одлуке пленума.
Тито је такође задржао предпленумску националну равнотежу при расподели Ранковићевих партијских и државних функција. Мијалко Тодоровић, нови партијски секретар, Милентије Поповић, који је заменио Ранковића у извршном комитету партије, и Коча Поповић, нови потпредседник Југославије, сви су истакнути Срби, као и Риста Антуновић, који је заузео место Стефановића на челу државне комисије за унутрашњу политику.

Конзервативизам насупрот либерализму

Додатни извор југословенског националног проблема лежи у политичким и економским интересима појединих република, који су се преплели са спором између конзервативних и либералних струја око будућег правца развоја земље.

Јасно је да неки нижерангирани партијски функционери, уз подршку појединих људи из врха хијерархије, сада идентификованих са Ранковићем, нису подржавали Титову политику децентрализације државног апарата и процеса економског одлучивања. Ови „централисти“, који су преферирали традиционални партијски ослонац на силу и интервенцију у процесу одлучивања, сада се суочавају са губитком својих положаја и утицаја.

Иако њихово противљење децентрализацији није било отворено, оно је имало ефекта у закулисним расправама и показало се у неиспуњавању државне политике. Забринутост због Ранковићевог наводног недостатка ентузијазма за ове програме очигледно је одиграла важну улогу у Титовој одлуци да га смени.

Извештај Црвенковског оптужио је СДБ, и тиме посредно и Ранковића и Стефановића, да су последњих година блокирали политичке и економске реформе. У њему је наведено да је државна безбедност проширила своју мрежу кадрова све до нивоа предузећа и да су се њени припадници мешали у инвестиционе и кадровске одлуке.

Говорећи пред пленумом, Тито је имао Ранковића на уму када је критиковао „појединце који су постали агресивни, који су успоставили своју власт над народом, власт над Савезом комуниста, власт над нашим друштвом. Ове неповољне појаве продрле су све до предузећа, фабрика, разних друштвених организација - свуда.“

Без обзира на то да ли се Ранковић отворено противио Титовој политици или не, Тито је очигледно веровао да јесте. Он је показивао дубоку забринутост за систем који ће оставити иза себе и очигледно је дошао до уверења да би му се Ранковић супротставио у намери да изврши радикално ширење власти на штету партије.

Поред тога, конзервативни елементи који су се окупили око Ранковића чврсто су веровали да Југославија већ трпи због превелике децентрализације и „прекомерне демократије“. Та група се углавном састојала од бивших партизана и средњег партијског кадра, који нису били способни да успешно делују у систему какав је Тито заговарао.

Реформа партије

Изгледа да Тито сада планира велику реконструкцију партијске организације како би обезбедио спровођење своје политике. Комисија, у којој се налазе највиши партијски лидери, већ ради и овлашћена је да предложи одржавање специјалног конгреса касније ове године, ако буде потребно, ради усвајања њених предлога.

Смена Ранковића и његових кључних присталица отвара пут дубоким променама. Главни циљ реформе јесте стварање простора за бројне младе либерале у партији, које су до сада блокирали конзервативци. Тито се нада да ће то дати нови замах партијском програму.

Међу мерама које ће комисија највероватније предложити налази се кадровска политика усмерена на ширење учешћа јавности у политичком и економском животу Југославије. Комисија ће такође покушати да прецизније дефинише функције партије и владе и да подстакне примену политике према којој нико, осим Тита, неће истовремено обављати највише функције у партији и држави. Вероватно ће предложити чешћу ротацију кадрова и препоручити да чланство у партији више не буде основни услов за добијање високих државних и економских положаја.

Наслеђе

Сменом Ранковића, Тито је поново отворио осетљиво питање свог наследника, питање које је дубоко забрињавало и режим и становништво, чак и онда када је Ранковић био означен као Титов изабраник. Тито је раније покушао да реши то питање уношењем у Устав из 1963. године одредбе о преносу власти на потпредседника, којим је у то време био Ранковић, већ други човек у партији.

Тренутно не постоји нико ко би могао да преузме Ранковићев положај другог по рангу и да задобије Титов ауторитет у случају његове смрти или повлачења. Едвард Кардељ, Словенац и творац многих либералних реформи у Југославији од 1952. године, сада је најстарији партијски секретар и одмах иза Тита по стажу. Ипак, он нема политичку базу ни харизму неопходну да преузме власт.

Вељко Влаховић је популаран у партији и истакнут као идеолог, али као Црногорац такође нема широку политичку подршку. Мијалко Тодоровић, иако Србин и човек из највеће републике, превише је нов у својој функцији да би био сматран Титовим наследником.

Неизбежна чистка Ранковићевих симпатизера створиће простор за успон још непознатих млађих људи који ће се борити за Титово наслеђе. Постављење Коче Поповића за потпредседника даје му извесну тежину, али, иако способан, он је до сада био политички безначајан на савезном нивоу.

Перспективе

Ранковићева смена представља, пре свега, победу либералног крила партије, које ће вероватно доминирати непосредном будућношћу Југославије. Док год је седамдесетчетворогодишњи Тито активан - а нема доказа да његова енергија слаби - његов режим и његова политика остаће нетакнути.

Штавише, он ће очигледно наставити да улаже све напоре да осигура стабилност режима и континуитет своје политике након свог одласка. Смена Ранковића и планирана реорганизација СДБ-а и партије јасно показују колико је далеко спреман да иде како би то остварио.

Међутим, ови драматични кораци садрже и елементе који представљају озбиљан проблем за његове наследнике. Без појаве снажног новог националног лидера, Титова смрт увешће Југославију у један од њених најкритичнијих периода, када ће неминовно уследити борба за власт. Цео Титов систем тада ће бити под знаком питања док се кандидати буду надметали за позицију моћи, а републички лидери маневрисали ради локалне предности.

Тито, изгледа, настоји да постигне тако широко прихватање своје политике, и међу представницима режима и међу грађанима, да би било којим будућим лидерима било тешко, ако не и немогуће, да одступе од садашњег либералног курса земље.

Он, наравно, мора бити свестан унутрашње противречности између диктатуре партије, коју ће хијерархија настојати да очува по сваку цену, и садашње политике све већег смањивања улоге партије на функцију убеђивања и усмеравања, а не управљања државом.

Ако му буде дато још неколико година, можда ће успети да реши ову дилему. Али ако му остане мало времена - избијање насиља није искључено.

Приредио Владимир Димитријевић

Извор: Правда