СТАЊЕ У САВЕЗУ КОМУНИСТА И ФНРЈ 1954. ГОДИНЕ: ИЗВЕШТАЈ ЦИА
УМЕСТО УВОДА
Да је државна обавештајна служба САД знала све битно о Титовој Југославији види се из извештаја ЦИА из 1954. године, који се бави стањем у Савезу комуниста Југославији, као и у Федеративној Народној Репувлици Југославији, са Брозом на челу. Стари комунисти не верују Брозу јер је издао њихове идеале. Уз Тита су комунисти из рата и после њега, од којих су многи ратни и послератни злочинци и пљачкаши. Све мање комуниста верује у идеале социјалне правде, и посвећени су акцији „лева рука – десни џеп“. Српски интелектуалци знају да су комунисти у њиховом народу само комунисти, док су хрватски комунисти су пре свега Хрвати, па све друго. Зато они из Загреба настоје да избегавају сукобе са својим народом, а колективизација код њих је мањег обима него у осталим републикама. Казнена политика у Хрватској много је блажа него у Босни и Херцеговини и Србији.
У случају рата са Совјетима, народ би прво побио Титове слуге, и ФНРЈ не би ни бранио. Маштарије о герилском рату не би биле остварене, јер би, поред Титове гериле, постојало и више антикомунистичких герилских покрета. Комунисти то знају, па прете да ће, приликом стране интервенције, прво побити антикомунисте и тако их спречити да узму оружје у руке.
Радници су у тежем положају него пре рата, осим оних који су доведени са села, који су имали још теже животне усове него сада, и којима је довољно да имају довољно хране. Сељаци су незадовољни својим положајем и понижењима којима их излажу предратни сеоски лумпени, сада на власти. Интелигенција и грађанска класа су под влашћу полуписмених комунистичких хулигана, али не смеју да дигну глас.
У сваком случају, несрећна Титославија је под будним оком НАТО перјанице, САД. Извештај је подробан и прецизан, па га и данас вреди читати.
( В.Б, В.Д. )
ОДОБРЕНО ЗА ОБЈАВЉИВАЊЕ 31. јануара 2006: CIA-RDP80-00810A003800220006-0
ЦЕНТРАЛНА ОБАВЕШТАЈНА АГЕНЦИЈА
ИЗВЕШТАЈ О ИНФОРМАЦИЈАМА
Овај документ садржи информације које се односе на националну одбрану Сједињених Америчких Држава, у смислу наслова 18, одељка 4, Закона САД, са изменама. Његово преношење или откривање садржаја, као и примање од стране неовлашћеног лица, забрањено је законом. Репродукција овог обрасца је забрањена.
СТРОГО ПОВЕРЉИВО / КОНТРОЛА – САМО ЗА АМЕРИЧКЕ ЗВАНИЧНИКЕ
ДРЖАВА: Југославија
ИЗВЕШТАЈ БР.:
НАСЛОВ: Стабилност Титовог режима
ДАТУМ ДИСТРИБУЦИЈЕ: 22. март 1954.
БРОЈ СТРАНА: 10
МЕСТО ДОБИЈАЊА:
ДАТУМ ИНФОРМАЦИЈЕ:
РЕФЕРЕНЦЕ:
Савез комуниста Југославије – старе озледе и садашње тешкоће
Већина предратних чланова Савеза комуниста Југославије (СКЈ), раније познате као Комунистичка партија Југославије (КПЈ), уклоњена је са важних партијских и државних положаја. Њихово уклањање може се приписати чињеници да је пре Другог светског рата унутар Партије постојало неколико фракција што је доводило до бројних унутрашњих сукоба. Најоштрији сукоб избио је у време избора Тита за генералног секретара Партије. Већина интелектуалаца унутар Партије енергично се противила његовом избору, а он је узвратио тиме што је одбио да их призна као чланове Партије.
2.
Још једна група у Партији, која се нашла у опозицији према Титу, састојала се од „старих комуниста“. Они нису могли да се прилагоде Титовој политици, јер су је сматрали одступањем од ортодоксног комунистичког учења. Многи од њих лишени су важних положаја зато што нису приступили или довољно сарађивали са Титовом ослободилачком војском.
3.
„Стари комунисти“ представљају сталну претњу Титовом режиму, јер их се не може логички оптужити за „информбировштину“ нити за непоштовање партијске дисциплине. Тито их није могао ликвидирати применом класичне комунистичке чистке, пошто су они били једини истински комунистички идеалисти у Партији. Већина оних који су у Партију ушли током или након последњег рата били су махом опортунисти или људи компромитовани ратним злочинима који могу наћи заштиту само у садашњем режиму.
4.
Тито и његови најближи сарадници свесни су огромног моралног утицаја ових „старих комуниста“ и њиховог угледа у очима страних комунистичких организација. Зато Тито и његов режим чине све да их задрже у Партији и да неутралишу њихов утицај тиме што им не дају значајне функције у партијској организацији. Овом тактиком Тито настоји да спречи или умањи опасност да се стари комунисти прикључе Информбироу.
5.
Међутим, када је реч о односима Југославије са Западом, Тито и његови „стари комунисти“ се налазе у сагласју. Ниједна страна не жели да се придружи Западу, јер би усвајањем захтева западног света за већим степеном личних и политичких слобода у Југославији, обе стране аутоматски изгубиле своје позиције.
6.
Иако је тешко прецизно дефинисати поједине фракције унутар руководства СКЈ, постоје различите групе у партијској хијерархији са различитим усмерењима. Опште је познато да водећи комунисти не верују једни другима, јер страхују да су поједини чланови њиховог уског круга совјетски агенти или тајне присталице Информбироа. Као пример овог неповерења, од 1948. године примећено је да у својим приватним разговорима, међу собом или са југословенским националистима, никада не критикују СССР или Информбиро. Такође не изражавају ни повољно мишљење о политици Кремља. До Стаљинове смрти, међутим, Информбиро и СССР били су врло оштро нападани на свим јавним скуповима Партије, као и у штампи и на радију. Од Стаљинове смрти па до септембра 1953. напади на Источни блок били су знатно блажи и ређи. У септембру 1953. ови напади су потпуно престали.
7.
Још један показатељ степена неповерења међу партијским вођама јесте чињеница да, кад год се међународна ситуација погорша, истакнути комунисти траже контакт са познатим националистима. Та пракса је толико распрострањена и очигледна да је постала предмет озбиљних расправа међу националистичким интелектуалцима. У почетку се мислило да су ти контакти служили само да би се сазнала мишљења и реакције некоммунистичких националиста на одређене међународне догађаје. Међутим, показало се да је то погрешно, јер је убрзо утврђено да су многи истакнути комунисти настојали да убеде своје националистичке познанике у своја искрена пријатељска осећања. Поред тога, нудили су им своје услуге и помоћ. Најновији пример овог феномена догодио се на почетку кризе око Трста у септембру 1953.
Поред ове опште познате чињенице неповерења међу водећим члановима СКЈ, постоји оно што би се могло назвати званичним неповерењем руководства Партије и Владе према нижим извршним органима у земљи. Установљено је да се све важне политичке и управне наредбе које издаје савезна Влада или Централни комитет СКЈ истовремено прослеђују владиној организацији надлежној за њихову примену, секретару СКЈ за одговарајућу територијалну јединицу и Државној безбедности (УДБ) за то подручје.
Може се рећи да је жеља за брзим новцем и резервним фондовима распрострањена широм Партије. У прошлости никада није било овако великог броја случајева проневере који су дошли до суда.
Ово је показатељ поколебане вере руководства у ствар коју заступају. Није спорно да је СКЈ, која је пре последњег рата имала само неколико присталица а данас тврди да има око осамсто хиљада чланова, преплављена опортунистима чија је прва мисао да се старају само о себи. Узајамно неповерење је само нормална последица тако устројене ситуације, а извршавање званичних наредби једина је расположива могућност заштите од гоњења. Чињеница да чак и водећи чланови СКЈ траже пријатељство и контакт са познатим антикомунистима је нормална, али исто тако указује да страх за будућност поткопава веру оних који не би смели сумњати у исправност свог циља.
Чистке информбироваца, које се и даље с жаром спроводе, имају прилично неповољан утицај на режим, јер откривају његове рањиве тачке и додатно доприносе конфузији. Процењује се да у затворима или другим притворним установама има око пет хиљада информбироваца. Обнављање пуних дипломатских односа са СССР-ом подстакло је гласине међу комунистима и спекулације међу националистима да ће Кремљ интервенисати у корист затворених информбироваца. Крајем децембра очекивало се да ће у блиској будућности бити изречена политичка амнестија која ће обухватити све оне информбировце који нису оспособљени да преузму водеће улоге у југословенским пословима.
Један развој догађаја који је имао негативан утицај на морал нижих слојева комуниста био је покушај режима да уклони основу за стране критике против југословенске владе терора. Тактика коришћена у ту сврху била је увођење такозваног легалног поступања у управи. Иако је тај притисак формално само делимично ублажен, становништво је стекло храброст и почело да делује као да су терористичке методе напуштене.
Сумирајући ситуацију унутар СКЈ, не може бити сумње да је термин „општа конфузија“ најприкладнији опис. Комунистички оснивачи КПЈ који су прошли мучеништво дуже од двадесет година проповедајући и заступајући комунизам лишени су сваког утицаја у садашњем режиму. Људи који су постали комунисти након што су починили низ обичних кривичних дела и ратних злочина под изговором борбе у рату за ослобођење искрено подржавају Титов режим. Они сматрају да је режим једина заштита коју имају, али истовремено схватају да би им шансе да продужe период избегавања кажњавања за њихове поступке биле много веће да је режим подржан од стране СССР-а. Тито и његов Централни комитет схватају да су им најјачи подржаваоци чланови Партије компромитовани криминалним делима. Баш та група може у овом тренутку представљати упориште совјетске пете колоне унутар Партије; стари кадрови које је актуелно партијско руководство одбацило њихови су природни савезници.
Југословенски спољни односи
Режим у Југославији и Партија сматрају западне силе својим непријатељем број један; питање је само времена када ће све бити постављено у правој перспективи. Увек постоји несумњива важност ове чињенице.
Сваки покушај да се раскол с Информбироом представи као маневар који су организовали Совјети је без основа.
Унутрашња ситуација у Партији показује да је Титова слобода деловања у односу на Совјетски блок прилично ограничена. Група предратних комуниста која је искључена из чланства Партије када је Тито преузео власт, као и они „стари комунисти“ који су чланови Партије али им се ускраћују важни партијски положаји, никада не би подржали било какву акцију против Источног блока, чак ни у случају напада.
Комунисти који су се придружили Партији због својих криминалних дела током рата или непосредно након њега вероватније ће се приклонити „старим комунистима“ у настојању да стекну заштиту моћне Русије.
Комунисти су опрезно исказивали своје дивљење Маленковљевој мудрој политици. На основу анализе тих изјава, прилично је сигурно да оне подразумевају изражавање наде да би промене у совјетском руководству могле довести до промена у владајућој клики СССР-а што би омогућило обнављање блиске сарадње између СССР-а и Југославије.
Чињеница да је пут генерала Вукмановића-Темпа у Москву, који је отишао тамо пре Титовог путовања у Лондон, толико скриван у самој Југославији изазвала је много спекулација међу антикомунистичким елементима. Међутим, комунисти никада не помињу то путовање.
Пет година антиинформбировске пропаганде усмерене против совјетских сателита уверило је већину југословенског становништва да су Мађарска, Румунија и Бугарска сведене на ропски положај. Штавише, ова кампања је појачала већ дубоку, традиционалну мржњу према Бугарима и Мађарима.
Унутрашња ситуација
На основу упоредних судских списа може се рећи да полицијске мере нису једнако ригидне широм Југославије. Најстрожа контрола се спроводи у Босни и Херцеговини; ситуација је нешто боља у Србији; још мање оштра у Словенији; а најмање репресивна у Хрватској. На пример, такозвана политичка кривична дела кажњавају се у Босни са две године принудног рада, у Србији са једном годином принудног рада, а у Хрватској само шест месеци затвора.
Антикомунистички интелектуалци у Србији гледају на српске комунисте само као на комунисте, док хрватске комунисте сматрају пре свега Хрватима па тек онда комунистима. Руководиоци СКЈ у Хрватској енергично се залажу за економске погодности за своју републику и избегавају сукобе са јавношћу кад год је то могуће. Министри Хрватске републике посећују села, градове и затворе много чешће него њихове српске колеге. У Београду се генерално верује да су Хрвати најбоље организована етничка група у Југославији и да их је, као резултат тога, много драстичних мера режима, као што је колективизација, погодило мање него друге републике. Хрватска је имала најмањи проценат колективизованог земљишта.
Јавно мњење према садашњем режиму и његовим програмима
На основу посматрања живота у Србији, урбани радници нису задовољни својим радним условима: високим производним квотама и својим платама. Међутим, треба уочити да је већина садашњих индустријских радника регрутована из редова сељаштва после рата и да су њихови претходни животни стандарди били веома ниски. То ограничава њихове захтеве на голе животне потребе. Последично, њихов положај у суштини се није много погоршао. Главни фактор који доприноси њиховом незадовољству је строга дисциплина која ограничава слободу дејства у смислу промене рада и приморава их да раде у фиксним сатима под обавезним квотама и прековременим радом. Квалификовани радници су веома незадовољни јер се налазе у горој финансијској ситуацији него пре последњег рата, и раде знатно више и дуже - отприлике шездесет сати недељно. Опште је познато да су им плате тек довољне да покрију трошкове хране и кирије, док водећи комунисти живе у луксузу.
Сељаци су незадовољни јер је режим наметнуо релативно високе порезе на њихове земљишне поседе. Њихов приход је непропорционално низак у односу на цене потрошних добара. Понос пољопривердника је дубински погођен јер је локално спровођење закона у рукама оних који су имали најнижи друштвени статус пре рата. Већина тих локалних службеника учествовала је у злочинима током и непосредно након рата, а додатни талас бруталности спроведен је од истих службеника током покрета за колективизацију. Последично, сељаци само чекају тренутак када ће дати израза својој мржњи и жељи за осветом. Ако се Југославија уплете у било какав оружани сукоб, сељаци ће брзо деловати како би ликвидирали локалне комунистичке чиновнике и представнике режима.
Интелектуалци, као што су инжењери, лекари, адвокати и бивши трговци и индустријалци, живе далеко испод свог предратног животног стандарда. Они немају наде да могу побољшати своје животне услове под садашњим режимом и сматрају се срећнима ако зараде довољно да покрију кирију и трошкове исхране. Они прихватају ту чињеницу као неминовно зло комунистичког режима. Међутим, њихова жеља да збаце режим мотивисана је углавном психолошким факторима, као што су понижење, недостатак личне безбедности и оптерећујућа неизвесност. На пример, инжењерски стручњаци раде под надзором младих људи који немају обуку у струци; бивши индустријалци раде у разним фабрикама под надзором неквалификованих радника; лекари су распоређени у државне болнице или амбуланте и раде под надзором младих, неискусних доктора; трговци су срећни ако су запослени као продајно особље, итд. Ако буду отпуштени, никада не знају који други посао ће им бити дозвољено да раде. Опасност да би их УДБ могла покупити непрестано им виси над главом.
Млади уопште представљају загонетку и за режим и за антикомунисте. Режим је у почетку придобио симпатије омладине, али је одлука владе (пре отприлике две године) да укине стипендије за неколико хиљада младих имала веома неповољан одјек, јер превише њих није могло да заврши своје универзитетске или напредне студије. Додатно незадовољство међу младићима стварају курсеви обнове војне обуке ( војне вежбе, нап.прир.). Студенти прекидају своје студије или припреме за испите; млади радници, нарочито ожењени, налазе се у незгодној финансијској ситуацији, или им се планови да проведу одмор са породицом отказују. Ипак, треба напоменути да је режим извршио велики утицај на психолошко формирање млађих који су 1944–1945. имали 8 до 10 година. Огромна већина ових младих од 18–20 година су чврсте присталице режима.
Југославија у случају рата
Комунисти су мајстори организације. Њихова пробна мобилизација у јесен 1953. била је веома успешна. Војници су изгледали добро обучени и опремљени, или барем нема сумње да су много боље обучени и опремљени него што је био случај са Краљевском југословенском војском 1941. године. Међутим, постоји недостатак борбеног духа као резултат опште ситуације у Југославији.
Југословенска влада је годинама убеђивала народ да води независну политику и да јој је стало до унапређење мира и економског развоја земље. Политика пуне неутралности заступана је годинама и непрестано се истицало да ће Југословенска армија ратовати само ако земља буде нападнута.
Антикомунистички интелектуалци у Београду и њихови комунистички пријатељи верују да напад Руса на Југославију не би наишао на било какав отпор. Такво уверење заснивало се на следећим чињеницама:
a. Војници у Југословенским оружаним снагама уверени су да би сваки отпор руској армији био бесмислено крвопролиће, пошто верују да би Руси могли заузети Београд у року од 4–5 сати, чак и без ваздушне подршке;
b. Због чудне ситуације унутар Југословенске комунистичке партије, Тито и његова влада не могу очекивати неопходну подршку организације СКЈ;
c. Велика већина становништва заправо мрзи Русе, али њихова мржња се заснива на њиховим антикомунистичким осећањима. Они не праве разлику између руског и Титовог комунизма. Сходно томе, спремни су да се боре против свих комуниста, укључујући и Титов режим;
d. Антикомунистичко становништво искључује могућност да би западне силе подржале Тита, чак и ако би се он одлучио да се бори против Руса, јер су уверени да Запад зна чињеницу да Тито не би постојао као организована снага ако му не би била пружена ефикасна војна подршка.
У процени ефекта напада на Југославију од стране суседних сателитских држава, становништво Југославије је увек имало симпатије према Румунима. Традиционална мржња постојала је у прошлости између народа Југославије и Мађарске и Бугарске. То је појачано током Другог светског рата. Званична југословенска пропаганда од 1948. до средине септембра 1953. успела је да убеди југословенски народ да су Мађарска и Бугарска сведене на статус ропства од стране Руса и, последично, да не би поседовале борбени дух. Упркос чињеници да постоје основе за придобијање народа да се бори против својих традиционалних непријатеља, постоји само мала могућност да би Југословенска армија могла водити организовану битку против совјетских сателита. То је због чињенице да би народ Југославије најпре искористио ситуацију да задовољи своју жељу за осветом против домаћих комуниста ликвидирањем својих садашњих вођа, нарочито оних на локалном нивоу.
Ако би Турску или Грчку напали Руси или сателити, никаква акција се не би могла очекивати од Југославије. Југословенски званичници су непрестано настојали да убеде народ да немају никакву обавезу да бране Грчку и Турску. Објашњавају да је Анкарски пакт потписан само у сврху постављања оквира за могуће односе и сарадњу у случају опасности, али да би се свака акција или обавеза која би могла проистећи из Анкарског пакта разматрала у то време и изнела Народној скупштини на одобрење.
Сваки захтев југословенске владе Народној скупштини за одобрење да активно учествује у одбрани Грчке или Турске наишао би на чврст отпор старих комуниста и комуниста који су присталице режима, због њиховог страха да би сваки оружани сукоб у који би Југославија ушла био једнак њиховој ликвидацији.
Сваки напад на Југославију резултирао би стварањем герилског отпора. Југословенска влада је предузела неопходне припреме за стварање снажних и добро организованих герилских снага. Међутим, повлачење у планине подразумева пораз организованих државних снага. Бројчана снага Титових герилских снага зависиће од тога да ли је режим имао довољно времена да спроведе мобилизацију. Ако би Југославија била неочекивано нападнута и језгро Титових герилаца чиниле јединице сталне војске у повлачењу, изгледи за снажан герилски отпор прилично су сумњиви.
Паралелно са стварањем Титових герилаца, биће установљене антикомунистичке герилске снаге. Нема назнака постојања било какве политичке организације која би водила припремне радове за успостављање антикомунистичких герилских снага. Међутим,појава антикомунистичке гериле ће бити резултат околности. Људи који ће бити умешани у ликвидацију локалних комуниста и полицијског особља природно ће потражити скровишта у планинама. Антикомунистички војници који се повлаче под непријатељским притиском искористиће сваку прилику да дезертирају како би избегли да се боре за режим који мрзе и учиниће све да се боре против њега. Ликвидације подофицира и официра који се истичу као немилосрдни заштитници режима веома су вероватне.
С обзиром на чињеницу да би се сваке окупационе снаге најпре латиле уништења герила које предводи влада, антикомунистичке гериле имаће солидну шансу да преживе и развију се. Понављање тужног искуства из Другог светског рата - да ће више герилских покрета бити активне у Југославији - чини се неизбежним. Антикомунистичка герилска група или групе ће концентрисати своју активност против Титових снага и већина герилских активности у Југославији ће се састојати од борби између југословенских комуниста и антикомуниста.
Улога национализма у одбрани Југославије под комунизмом била би минимална, јер би се националистички отпор под Титом посматрао само као одржавање на власти садашњег непопуларног режима. Ликвидирањем комуниста на почетку било које инвазије или током окупације, Југославија не би била суочена ни са каквим комунистичким проблемом када западне силе ослободе Југославију.
Југословенска политика о Трсту и значај Трста као питања у Југославији
Режим у Југославији је свестан чињенице да би га оружани сукоб довео у опасан положај, јер је већина његовог народа непријатељски расположена. На основу те свести, Влада се од 1948. бори да Југославију држи подаље од било каквог озбиљног међународног сукоба у нади да би Југославија, чак и у рату великих размера, могла остати неутрална.
Режим је несумњиво био свестан да његов енергичан и провокативан став о тршћанском питању у октобру 1953. неће довести до рата, и пратећи комунистичку тактику, надали су се да ће својим блефом постићи следеће:
a. Спас Зоне Б на коју полажу право Италијани, и савезничку гаранцију да Италија неће полагати право на ту зону.
b. Да се другим комунистичким земљама покаже чињеница да је Југославија потпуно независна и да режим није продао Југославију Западу.
c. Да се умире истински комунисти, чланови Партије који су изгубили поверење у садашње партијске вође, како би се привукли СКЈ.
d. Да се народ привуче режиму наглашавањем опасности из иностранства и тако створе одговарајући услови за изборе у новембру.
Народ у Југославији није много заинтересован за тршћанско питање. Због ратоборног става режима у октобру 1953. о овом питању, примили су вести о догађајима са радошћу и присуствовали скуповима у нади да ће такав став Владе изазвати рат и тако им пружити прилику да се ослободе Титовог режима. Руководиоци СКЈ знају за ова осећања већине становништва и свесни су те опасности. Током подстицања народа по питању Трста, Душан Ђурђевић, ратни партизан, посланик СКЈ у Савезном парламенту у Београду за срезове Бајина Башта и Љубовија, на скупу у Љубовији рекао је публици да је режим свестан чињенице да су „реакционари“ одушевљени конфликтом у нади да ће конфликт изазвати рат који би реакционарима могао пружити прилику за ликвидацију локалних комунистичких вођа. Потом је рекао да реакционари праве погрешну рачуницу и да треба да припреме ковчеге за себе, јер ако тршћанско питање изазове рат, режим ће ликвидирати њих пре него што се упусти у било какву борбу. Ђурђевић је поново изабран у парламент у новембру 1953. за исте срезове.
Коментар: 29. новембра 1953. Влада је наредила велику амнестију која је обухватила 7.194 затвореника. Декрет о амнестији, по свој прилици, обухватио је ратне политичке противнике, као и многе грађане који су се противили економској политици режима, према „New York Times“ од 30. новембра 1953.
Коментар: Није у могућности да достави било какве детаље о Темповом путу, али је навео да се сматрао чињеницом, а не гласином.
Коментар: 25X1 проценат обрадиве земље под колективизацијом на врхунцу покрета за колективизацију износио је приближно 14 процената у Хрватској у поређењу са само 8 процената у Словенији. Бројке за друге републике биле су знатно више.
ПРИРЕДИЛИ: В.Б, В.Д.
Извор: Правда.рс
