Пише Мијат Костић, Нови трећи пут
Санкције, које су уследиле као део ширег пакета мера против руских енергетских компанија, усмерене су на ограничавање пословања фирми у већинском власништву Газпром њефта, укључујући и НИС.
Србија је, дакле, само индиректно погођена јер овакве мере Вашингтона имају за циљ да смање финансијски и технолошки простор руских компанија у региону. Међутим, с обзиром да НИС контролише највећи део домаћег тржишта деривата и управља једином рафинеријом у земљи, последице таквог потеза не заустављају се на енергетском сектору већ оне допиру и до сваке њиве, хладњаче и продавнице у Србији.
Директан ризик
Санкције НИС-у представљају директан ризик када је у питању производња хране јер погађају кључну карику снабдевања горивом. И без потпуног прекида рада, рестрикције могу да поскупе набавку сирове нафте и адитива, отежају транзит из рафинерије и повећају трошкове транспорта и царинских процедура на правцима попут Јадранског нафтовода (ЈАНАФ). Свака од ових ставки улази у набавну цену дизела и бензина.
У земљи у којој пољопривредна производња и транспорт зависе од дизела, а готово сва роба путује друмским превозом камионима, скупљи деривати се брзо прелију кроз калкулације произвођача, дистрибутера и трговаца све до малопродајне цене хране него у другим упоредивим државама.
Енергетски шок из 2022. године већ је показао како се тај процес одвија у пракси. Након руске инвазије на Украјину, глобална тржишта нафте и гаса суочила су се са наглим растом цене и прекрајањем рута снабдевања. У Европи су енергенти и логистика поскупели, руте су постале дуже, осигурање сложеније, а трошкови финансирања залиха виши. У Србији се тај ефекат најпре осетио на пумпама, а затим и у цени хране. Механизам је био типичан цост-пусх: улазни трошкови су расли, па су произвођачи и трговци повећавали цене како би одржали исплативост.
Више фактора
Када је у питању сама производња хране, гориво је централни улазни трошак. Трактори, комбајни, системи за наводњавање и сушаре зависе од дизела или електричне енергије чија је цена посредно везана за тржиште гаса. Када деривати поскупе, ланчано расту трошкови сетве, жетве и транспорта усева. Државне мере, попут ограничавања маржи или повлашћеног дизела за регистрована газдинства, могу да краткорочно ублаже удар, али њихов ефекат је ограничен јер субвенције важе само за одређене количине и временски период. На крају, тржишна цена обликује већину реалних трошкова. У ситуацији тренутних санкција, додатни трошкови у набавци и ризик снабдевања ће неминовно подићи велепродајне и малопродајне цене деривата, што ће се директно одразити и на више трошкове обрађивања земље, а што је било искуство у упоредивим земљама.
Други фактор који чини цене прехрамбених производа осетљивим на пораст цена у енергетици јесте и сам транспорт од места производње до места прераде и продаје. Србија има висок удео друмског превоза и ограничене капацитете железничког и речног саобраћаја. Према различитим истраживањима, више од 80% хране и пољопривредних инпута превози се камионима, па је дизел главни трошак сваке километраже. Када цене горива порасту, превозници повећавају тарифе, а произвођачи и трговци те трошкове преносе на купце. У условима скупљих деривата, расхладни транспорт постаје посебно скуп јер хладњаче троше знатно више енергије што додатно утиче на цену производа као што су воће, поврће, млеко и риба.
Још један битан фактор поскупљења је и увоз додатних компоненти, као што су минерална ђубрива. Азотна ђубрива зависе од природног гаса, фосфатна од глобалних залиха руде и транспорта, а све заједно од стабилних ланаца снабдевања. После 2022. године европска производња азотних ђубрива била је ограничена због високих цена гаса, док су руски и белоруски извозни токови били умањени санкцијама и логистичким баријерама. Кина је повремено ограничавала извоз фосфата ради заштите домаће производње, док је Мароко користио своју повољну тржишну позицију за повећање цена. Резултат су вишегодишње повишене цене и мањак понуде. За Србију, која велики део ђубрива увози, то значи више трошкове по тони и притисак на смањење примене, што директно утиче на приносе и нову рунду поскупљења хране. Како цене деривата и транспорта буду скочиле још више услед америчких санкција, то ће се директно одразити и на скупљи увоз ђубрива.
Не треба изоставити ни чињеницу да прерађивачка индустрија такође трпи директне последице. Млинови, млекаре, пиваре, уљаре и пекаре зависе од електричне енергије и гаса, чији трошкови брзо расту у условима поремећених енергетских тржишта. Када енергенти поскупе, производне марже се сужавају, а прерађивачи део терета пребацују на крајње цене производа. Административне мере ограничавања могу краткорочно да ублаже удар, али не уклањају основни проблем: високу зависност прехрамбене индустрије од енергије и горива.
Ефекат се види средњерочно
Европско искуство из претходне три године показало је да се последице енергетских шокова на цене хране не појављују одмах, већ се ефекат види средњерочно. Трошкови горива и ђубрива из једне сезоне често улазе у малопродајне цене наредне, због чега је у Србији врхунац инфлације хране уследио неколико месеци након енергетског шока у ЕУ. Сличан образац би могао да се понови уколико санкције буду потрајале. Најпре би поскупели производња и транспорт, затим би порасли трошкови прерађивача, а тек на крају и потрошачке цене.
Структурални фактори су, ипак, оно што отежава ситуацију и смањује отпорност српске пољопривреде у време енергетске кризе. У Србији не постоји адекватна железничка или алтернативна интермодијална структура која би заменила транспорт производа друмским саобраћајем и тиме умањила свеукупну потрошњу горива. Поред тога, домаћа производња минералних ђубрива је ограничена, због чега се српски пољопривредници ослањају на увоз и самим тим бивају изложенији глобалним флуктуацијама. На тај начин енергетска осетљивост производње и прераде неминовно води ситуацији у којој ће пораст цене енергената још више утицати на поскупљење хране, чак и када су жетве солидне а складишта пуна.
На крају, санкције НИС-у имају домино ефекат који се не зауставља на енергетици. Када гориво поскупи, сви остали трошкови расту, од орања и транспорта до прераде и коначне цене на полици. Такви притисци се не могу трајно ублажити краткорочним мерама или замрзавањем маржи, јер се извор проблема налази дубље: у структури трошкова и зависности од енергената. Решење лежи у јачању логистичке инфраструктуре, рационалнијем коришћењу енергије и већој диверзификацији снабдевања.
Док се ти темељи не изграде, свака нова енергетска криза има потенцијал да изазове пометњу у пољопривреди и као крајњи резултат доведе до поскупљења хране на домаћем тржишту.
Нова.рс
