Председник Србије је по ко зна који пут начинио још један маркетиншки потез, толико заједљив, да се с правом морамо упитати каквим ли је људима био намењен, код каквих људи је требало да изазове позитивну реакцију. Његова брига за народ је пре свега још једна режирана представа која треба да одржи његов рејтинг. У њој има свега, осим искрености. Елем, Александар Вучић се састао са амбасадором Европске уније у Србији Андреасом фон Бекератом, који му је предао Годишњи извештај Европске комисије о Србији 2025. Председник каже да се труди, и да се много пута сада угризао за језик да не би свашта рекао.
– И рекао сам да ћу само лепо да говорим о ЕУ, а за друге ствари сам рекао да ћу да се угризем за језик, па и до 500 да избројим. Ви у ЕУ не морате много да бринете, ускоро ће крај мог мандата, па ће доћи неко шармантнији и много финији, ко уме лепше да се обраћа од мене. А свима који мисле да Европа није наш пут, ја могу да се љутим на било кога из ЕУ, да поручим – да, наш стратешки пут је ЕУ, а после избора како људи одлуче. Не знам где бисмо друго ишли, да будем искрен. У тежој смо позицији него други, због разних историјских ствари, а и због тога што већина чланица ЕУ сматра да наша територија није наша територија – додао је он.
Можда Вучић добро нагађа – али он и даље само нагађа. То тако иде од много нервозе и свадљивости. Следствено томе, свако ко има примедбе, а касније и свако ко не показује знаке обожавања истог, постаје сумњив, а затим и непријатељ. А ко се највише труди да од Вучића направи недодирљивог вођу? Труди се он сам, а онда и Брнабић Ана и остатак сличних.То је нека врста системске и нужне интервенције. Уосталом, у Србији је на власт странка која функционише као клијентелистичка скупина. Њихова главна кохезиона сила је председник, који је извор свих привилегија. Њихова водећа политичка идеја је деструкција. Свеприсутност обожаваног вође је институционална одредница те партије и тог политичког круга.
Непрекидно позивање на народ јесте трагање за подршком које нема, за обожавањем које не постоји нити је могуће. Просто је отужна његова чежња за позицијом пророка који би умео и могао све, али ништа не уме. Правда је, кажу, спора – то знамо. Кажу и да је достижна – можда. Како кад и како за кога. Народ каже да свака лија долија – да грне иде на чесму док се не разбије. С народом је проблем то што је у свом изборном праву суверен, дакле неодговоран, како се тумачило у једном старом српском Уставу.
Вучић жели да створи утисак да он даноноћно брине о Србији и заступа српске интересе, дакле, да је заштитник Србије. Понаша се као патер фамилиас целе нације, брине о свима и о сваком појединцу. И сад очекује прве сузе због његовог краја мандата. Врати се Шејн све ти је опроштено, нико неће узвикнути.
Извор: Н1
