Цео тај догађај, иако наизглед рутински, изазвао је много више буке него што би ико очекивао. Управо тај тихи ођек, парадоксално, највише брине Лондон: прича се да се подморница једва може чути, чак ни специјализована опрема не хвата њен траг, пише Финанциал Тимес.
Британски званичници признају – технологија која је уграђена у „Хабаровск“ спушта ниво акустичне препознатљивости на тачку где подморница практично нестаје у дубинама.
У позадини се одвија нешто много веће. У британском Министарству одбране отворено се жали да је нова генерација руских подморница толико тиха да се креће кроз светске океане као сенка.
Спомињу се нови водомлазни погони, композитни материјали, унапређени расхладни системи – све то заједно ствара слику платформе коју готово нико не може да ухвати. Стручњаци подсећају да нови торпедо „Посејдон“, који се помиње у теоријским сценаријима, имају потенцијал да изазову радиоактивни цунами, али се нагласак сада пребацује на друго: на тиху, скоро сабласну акустичку невидљивост.
И управо та тишина, како кажу из краљевске морнарице, представља праву нелагодност. Јер „Хабаровск“ није само технички изазов. Његова способност да продре кроз океане, непримећен, отвара могућност угрожавања широке мреже европске подводне инфраструктуре. Подморских каблова, гасовода, комуникационих веза. То је поље на којем Британија годинама покушава да остане доминантна.
Ту се уклапа и нови план, „Атлантски бастион“, који Лондон представља као будући стуб безбедности у Северном Атлантику. Министар одбране Џон Хили, приликом недавне посете бази у Портсмуту, представио је пакет технологија које би требало да ухвате подводне претње.
У најкраћем: аутономни дронови, акустички сензори, напредни П-8 Посеидон авиони, плус нови тип 26 фрегата. Све то, како каже, представља високотехнолошке „хибридне снаге“, комбинацију старих морнаричких искустава и нових аутономних платформи.
Први лорд Адмиралитета, сер Гвин Џенкинс, упозорио је да се британска предност у Атлантском океану топи. Тврди да су „наводни“ покушаји уласка руских јединица у британске воде порасли за 30 одсто у последње две године.
Наглашава присуство брода „Јантар“, који се на Западу дуго сматра предметом шпијунских операција, праћења каблова и сондирања инфраструктуре. Али парадокс је у томе што Џенкинс тврди да га то уопште не брине највише: „Оно што се дешава испод површине много је већи проблем“.
У првој фази новог плана централну улогу има Атлантиц Нет – мрежа подводних сензора која би, уз помоћ аутономних глисера, пратила кретање руских подморница. Фокус је на превлаци Фарска острва–Исланд (ГИУК), зони која се већ скоро сто година сматра првим филтром између Северног леденог и Атлантског океана. Током Хладног периода то је била једна од најнапетијих тачака где су се претицале совјетске подморнице и британске ловачке јединице.
Данас је идеја слична, али технологија потпуно другачија. Некада статична СОСУС мрежа сада се замењује покретним платформама са вештачком интелигенцијом. Очекује се да први, симболични уговори вредни четири милиона фунти буду потписани до Божића. Али људи из министарства наглашавају – прави трошкови тек долазе и мериће се десетинама милиона фунти годишње.
У тој трци за уговоре издваја се стартап Хелсинг. Њихов глисер СГ-1 Фатхом, опремљен АИ системом Лура, дизајниран је да класификује акустичне потписе бродова и подморница.
Теоретски, мрежа стотина оваквих малих пловила може формирати густу акустичну мрежу широм Северног Атлантика, што подиже наду да ће невидљиве платформе коначно бити откривене. Али стручњаци упозоравају да у пракси то није тако једноставно.
Бивши војни аташе у Москви, Џон Форман, каже да руске подморнице постају тише још од осамдесетих и да се технологија пасивног ослушкивања не може ослонити само на напредну електронику.
Тврди да је комбинација активних и пасивних система – посебно биста-сонара, где један брод шаље сигнал, а други хвата ођек – кључна за резултате. Нови тип 26 фрегата користи управо такав приступ, а Британија ће изградити осам комада, док Норвешка израђује још пет.
Британски стручњаци подсећају да „бастион“ није метафора. То је стварни војни концепт – зона где се чува највреднији део флоте. За Русију, то су Баренцово и Бело море. И ту долази завршни, помало хладан закључак једног бившег норвешког подморничара: чак и ако Британија успе да ограничи кретање руских ловачких подморница, то неће променити чињеницу да стратешке јединице могу остати у свом бастиону и из њега досегнути и Европу и САД.
Зато већина стручњака сматра да се улази у потпуно нову фазу подводне геополитичке игре. Тиша, замршенија, пуна технолошких непознаница. А где год се бука утишава, простор за изненађења расте. Многи у Лондону тврде да још покушавају да схвате колико је та тишина велика. И колико може да траје.
(Wебтрибуне.рс)
