Да ли је то учињено након што је Тужилаштво за организовани криминал поднело оптужни предлог против министра културе Николе Селаковића или је тај догађај само кап која је прелила ионако пуну чашу противљења дела јавности овом пројекту, остаје засад неразјашњено. Али, оно што је важније јесте шта пише у уговору с америчком компанијом. И како би ова ситуација сада могла да буде решена, пише Форбес Србија.
Подсетимо, према досад доступним информацијама, потписан је само један уговор о заједничком улагању стратешког партнера из САД и наше државе. У фази нацрта су била још два уговора који би ближе регулисали функционисање планираног заједничког предузећа. Такође и нацрт, уговора о закупу земљишта на 99 година, као и модел уговора о преносу удела у заједничкој фирми.
Раскид уговора
Како они нису потписани (или то још није обелодањено), њихове одредбе се не могу применити. Али, остаје први и основни уговор, који прописује разлоге због којих се може раскинути. И даје могућност да и поред одлуке да сам напусти пројекат, тражи накнаду трошкова.
У основи постоји свега неколико разлога због којих тзв. инвестициони уговор може да буде раскинут. Један је неиспуњавање тзв. претходних услова, односно услова који треба да доведу до формирања заједничке компаније. Други разлог је неиспуњавање обавеза у самом процесу оснивања заједничке фирме. А трећи разлог је ако две стране не закључе уговор о закупу земљишта и то не буде уписано у катастар.
С обзиром на то да се у овом послу није стигло до отварања заједничке компаније нити до давања земљишта у закуп (јер нису обрисани терети са парцела), уговор може бити раскинут само по првом основу, а то је неиспуњавање претходних услова.
Претходни услови
Подсетимо, уговор предвиђа 13 услова које је потребно претходно испунити да би се дошло до формирања заједничке компаније. Већи део била је одговорност државе, а мањи стратешког партнера док је био и услов који је требало заједно да испуне (усаглашавање пословног плана заједничке фирме).
Обавеза државе била је, између осталог, да скине заштиту културног добра са ових непокретности, да заврши рушење објеката, усвоји регулациони план, прогласи овај пројекат пројектом од посебног значаја, пружи истините гаранције да је све урађено у складу са законом и сл.
На стратешком партнеру било је да покрене поступак добијања одобрења Комисије за заштиту конкуренције. Такође, да наручи израду извештаја о заштити животне средине. Потребно је било и да удео у заједничкој фирми уступи ћерки компанији из Уједињених Арапских Емирата.
Претходни услов био је и да се осигура да није издат ниједан налог или пресуда суда или другог органа који би онемогућио реализацију овог посла.
Шта није испуњено
Две стране имале су две године од потписивања уговора да испуне ових 13 услова. Међутим, тај рок још није истекао, па се већина од ових ставки не квалификује као разлог за раскид уговора.
Осим потенцијално једне.
А то је услов да "није наступила Битна негативна промена" од дана закључења уговора. Како је дефинисано у документу, битна негативна промена означава сваку промену која би била материјално штетна за пословање, имовину и стање заједничког предузећа.
Овако широко постављена одредба могла би да представља основ за раскид уколико би се тумачило да су протести грађана као и могући негативни ефекти потенцијалног судског процеса против министра и других службеника довели до раскида уговора и последичног губитка за стратешког партнера.
Други услов који се тиче недоношења било какве одлуке суда или неког органа могао би такође да буде основ за раскид. Али, једино у случају да Уставни суд донесе одлуку о неуставности лекс специјалиса пре формирања заједничке компаније. Што вероватно не би био случај.
Трећи услов за раскид могло би да буде то што држава није у року од 21 дана од потписивања уговора прогласила овај пројекат пројектом од националног значаја. Али ако та одлука није формално донета, онда је тај основ наступио одавно и евидентно није коришћен.
Право на трошкове
Оно што је интересантно јесте да је уговор предвидео да само стратешки партнер може да раскине уговор ако нису испуњени претходни услови.
У ситуацији када се уговор поништава због неиспуњавања претходних услова, Србији је остављено само пет дана од добијања писаног обавештења, да плати стратешком партнеру - трошкове раскида.
Како је дефинисано, трошкове раскида чини збир тзв. трансакционих трошкова и милион евра.
Трансакциони трошкови према слову уговора јесу сви трошкови које је стратешки партнер имао везано за овај посао односно стицање удела у заједничкој компанији. Укључујући и трошкове при преговарању.
Колика би та одштета износила није могуће проценити.
Потраживања због гаранција
Други разлог због којих би стратешки партнер могао да тражи одштету од Србије јесте уколико је држава прекршила неку од датих гаранција. Или су те гаранције неистините или обмањујуће, па је партнер претрпео или би могао да претрпи губитак због тога.
Те гаранције између осталог подразумевају да је земљиште заиста државно. Да није оптерећено неким теретима (реституција, право прече куповине…), да су плаћени порези на земљу и објекте. И да су зграде уклоњене у складу са законом. Такође, да држава има овлашћење да закључи и испуњава обавезе предвиђене уговором. Да уговор није у супротности са законима Србије и да се не коси с неким другим уговором, итд.
Међутим, постоји још једна упитна гаранција. У њој се каже да су сва одобрења и сагласности надлежних органа издати како би држава могла да закључи уговор, ваљана односно да су на снази.
Да ли је то у колизији са сумњом да је укидање заштите за Генералштаб учињено путем документа направљеног мимо процедуре - остаје да се види. Али, уколико се тумачи да је лекс специјалис поништио потребу да постоји формална одлука Владе о скидању заштите са Генералштаба, онда ни ово не може бити основ за раскид уговора и тражење одштете.
Износи
Уговор каже и да износ потраживања које би стратешки партнер могао да има за кршење ових основних гаранција по слову уговора нема никаквих ограничења. Када је реч о свим другим потраживањима, она су лимитирана на највише 50 милиона евра.
За Србију ће бити добро да прође са минималним одштетним захтевом Кушнерове фирме, ако га уопште буде и било. С друге стране, држави неће остати ништа осим парцеле и уништених зграда. Да се стигло до формирања компаније, Србија би могла да преузме удео стратешког партнера. Али, пошто је нема, нема ни шта да преузме. Тако ће морати да тражи новог партнера уколико и даље има намеру да искористи локацију за нову градњу.
Извор: Форбес Србија
