О ЈЕДНОЈ ИЗРЕЦИ

Ближи се Свети Никола, слава највећег броја Срба, а на памет не могу да не падну речи народне изреке да због недостојног попа Николе не треба заборавити Светог Николу или, не дај Боже, одрећи се Светог Николе. 

То нарочито мора да се има у виду данас, када је стање у нас тешко, и када су многи разочарани када виде да су идеали Еванђеља занемарени, и да нека лица у мантији ( па и са панагијом ), не личе на светосавски узор који је вековима наводио наш народ да каже:“Триста – без попа ништа“ ( то јест, да се триста Срба скупи, ако их не води свештеник који је прави слуга Божји, подухват неће успети). Зато је данас, више него икад, важно да се сетимо да је историја Цркве увек била пуна изазова и искушења са недостојним свештеним лицима и никаквим хришћанима. Ипак, Црква није пропала, јер ју је основао Христос, Бог Који је постао Човек.
Немојмо то заборавити!

Ипак, откуда кукољ на њиви Господњој? Откуда безбожан живот оних који би требало да су побожни?  

ХРИСТОВА ПРИЧА

Христос је својевремено испричао причу која говори о томе шта се дешава у Цркви кроз векове, и зашто Бог допушта да се овакве ствари збивају. ( Мт. 13, 24-30; 36-43)
„Другу причу каза им говорећи: „Царство небеско је као човек што посеја добро семе на њиви својој. А кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посеја кукољ по пшеници, па отиде. А када ниче усев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: „Господару, ниси ли ти добро семе сејао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ?”А он им рече: „Непријатељ човек то учини.” А слуге му рекоше: „Хоћеш ли, дакле, да идемо да га почупамо?”  А он рече: „Не, да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; а у време жетве рећи ћу жетеоцима: „Саберите најпре кукољ и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу моју.”(...) Тада отпусти Исус народ, и дође у кућу. И приступише му ученици његови говорећи: „Протумачи нам причу о кукољу на њиви.”А он одговарајући рече им: „Који сеје добро семе, то је Син Човечији; а њива је свет; а добро семе синови су Царства, а кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посејао јесте ђаво; а жетва је свршетак века, а жетеоци су анђели. Као што се, дакле, кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на послетку овога века. Послаће Син Човечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога. Ко има уши да чује, нека чује!”

ТУМАЧЕЊЕ РЕЧИ ХРИСТОВИХ 

Блажени Теофилакт Охридски ово место тумачи овако:“„Њива“ је, дакле, свет или човечија душа. „Сејач“ је Христос. „Добро семе“ су добри људи или добре мисли. „Кукољ“ су јереси или рђаве мисли, а онај који га је посејао је ђаво. „Људи који су поспали“ јесу они који су у својој лењости и немару дали места јеретицима или рђавим мислима. „Слуге“ су анђели који негодују зато што су се појавиле јереси или рђаве мисли у души човековој и желе да искорене и посеку из овога живота јеретике и оне који мисле о злу. Али, Бог не дозвољава да се јеретици истребљују насиљем, како заједно с њима не би страдали и били истребљени праведници. Такође, не жели ни да посече човека због његових рђавих мисли и грехова, како се не би заједно с њима упропас-тила и „пшеница“ (то јест оно што је добро у њима). Да је, на пример, Матеј посечен док је још био „кукољ“, била би почупана са њим и „пшеница“ речи која ће касније нићи из њега. Слично је и с Павлом и (покајаним) разбојником. Док су били „кукољ“ нису посечени, већ су остављени у животу, да би касније узрасла њихова врлина. Зато Господ каже анђелима да ће на крају света сакупити „кукољ“, то јест јеретике. Али, како? У окове, то јест, свезавши им руке и ноге, пошто у то време човек ништа неће моћи да уради већ ће свака његова делатна сила бити свезана. Дотле ће „пшеницу“, дакле светитеље, анђели жетеоци сабрати у небеске житнице. Тако је и са рђавим мислима које је имао Павле када је прогањао (хришћане). Оне су изгореле у огњу Христовом који је Он дошао да баци на земљу, док је „пшеница“, дакле, његове добре мисли, сабрана у црквене „житнице“.“
Дакле, када видимо да се у Цркви дешавају овакве ствари, и да се јављају лоши свештеници или епископи или лажни учитељи, знајмо да тако мора бити, и да Бог не жури са казном, него чека да се сви покају и нађу пут ка Њему. 

БОЖЈЕ ДОПУШТЕЊЕ 

Бог допушта да се у Цркви, чак и на челним местима, појаве недостојни због народних греха и безакоња. О томе Свети Анастасије Синаит, у свом спису „О недостојним властодршцима“, каже:“ Постојао је у Тивиадској области град пун безакоња. У њему је живео неки веома нечастан и покварен човек, радник на хиподрому, који је изненада дошао до неког лажног покајања, па се чак и постригао обукавши се тако у ангелску монашку схимну, али са својим безакоњима није престајао. Десило се да је у то време умро неки епископ тога града. Онда се неком светом човеку јавио Ангео Божији и рекао:“Иди у град и припреми за хиротонију у епископа некадашњег радника са хиподрома.“ Овај је учинио што му је било заповеђено. По рукоположењу, епископ – несрећни варалица, се толико погордио да је почео да верује како је он нека висока личност. Тада му се јавио Ангео Божији и рекао: „Што се гордиш несрећниче? Заиста ти кажем да ниси постао епископ зато што си достојан свештеничког чина, него зато што овом граду приличи само један такав епископ. Бољег није ни заслужио.“

Према томе, ако некада видиш некога недостојнога владара или епископа, не чуди се и не осуђуј Божији Промисао. Знај и веруј да смо предани таквим тиранима због нашег сопственог безакоња и рђавих дела.“

И то се мора имати у виду: недостојни свештеници и епсикопи долазе из грешног и безаконог народа. Нема чуђења – остало нам је само покајање. 
А сада да видимо како је то изгледало у раној Цркви, за коју многи мисле да је све било идеално. Наравно, стање је било боље него данас, али ни онда се није збивало све како ми замишљамо. 

У АПОСТОЛСКО ДОБА 

 У апостолско доба, хришћани су се такође узајамно сукобљавали, па је апостол Павле морао да их упозорава: „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“ (Гал. 5, 15). Често их је обузимао егоизам због кога су заборављали свој циљ: „Јер сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса“ (Фил. 2, 21). Христос, преко Светог Јована Богослова, оштро упозорава Цркву у Лаодикији:“И анђелу Цркве у Лаодикији напиши: Тако говори Амин, Свједок вјерни и истинити, Зачетник творвине Божије: Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг. Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш.“(Откр. 3, 15–17)

Млаки у вери, никакви, слепи – и Бог им шаље упозорење. Ако се покају, спасиће се. 

У ДРУГОМ ВЕКУ

 Свети апостол Јерма се обраћа епископима ране Цркве:„Вама сада говорим, вама који управљате Црквом и предстојите: не будите слични злочинцима. Злочинци барем свој отров носе у посудама, а ви свој отров држите у срцу“.

Свети Климент Римски, апостолски сведок, у Првој посланици Коринћанима, упозорава хришћане у Коринту да се не свађају и не сукобљавају, него да живе по закону Божијем:„Сва слава вам је била дата и испунило се што је написано: 'Јео је и пио је, угојио се и удебљао се и постао непокоран' ( Пон. зак. 32, 15). А отуда љубомора и завист, непријатељство и раздор, гоњења и побуне, рат и ропство. Зато су се удаљили правда и мир, јер сваки је оставио страх Божији, постао је туп у вери Његовој, не ходи по правилима заповести Његових и не води живот достојан Христа“.

Тупи у вери на себе призивају казну Божју – Бог ће се повући и пустити да жању што су са ђаволом сејали. 

ОРИГЕНОВЕ РЕЧИ

Ориген, познати хришћански учитељ из трећег века, објашњава зашто у Цркви има не само добрих, него и лоших и туђих Богу верника:„Јасно је да се у рибарској мрежи целе Цркве налазе и добри и зли. Када би сви били чисти шта би остало за Суд Божији? По другој причи, на гумну су заједно жито и слама. Не кажем да је гумно цео свет, већ је гумно укупност народа хришћанског. Гумно се описује тако што је оно пуно жита и сламе, није све жито, али није све ни слама; тако је и у земаљској Цркви: један је зрно жита, а други је слама. Ако неко на нашим скуповима види грешника нека се не збуњује и нека не говори како је ето грешник на сабору светих. Све док смо ми у овом веку, то јест, на гумну и у рибарској мрежи, и добри и зли се налазе заједно“.

И додаје Ориген: „Ако је /Исус/ имао разлога да оплакује Јерусалим далеко више је имао разлога да оплакује Цркву која је подигнута да постане дом молитве али је срамном грабљивошћу, која помрачује ум мржњом, код неких (нажалост, толико многобројних!) претворена у 'разбојничко гнездо'. Зато би Исус могао, имајући у виду грешнике који бораве у живом светилишту које је Он подигао, да понови речи псалмопевца: Каква је корист од крви моје када сиђем у гроб? (Пс. 29)... Он лута у трагању за остацима летине, али налази само неколико пригњечених гроздова и жалосних плодова. Ниједног лепог плода, а и лоших је мало. Ко би од нас могао да Му понуди грожђе врлине? Ко би могао да донесе плодове благодаћу Божијом?“ 

Ориген се, по чувеном историчару Цркве, Лебедеву, у оно време „жали на развој деспотизма у Цркви, јер су епископи престали да буду слуге Христове и постали су у Цркви као господари. Они су заборавили Христове заповести о снисходљивости према свима, о кроткости с којом морају да поучавају своје противнике, о томе да морају да подржавају и храбре слабе... они којима је поверено старање о гладнима – пастири – сами пирују с пијаницама и дозвољавају себи друге сличне ствари“. Ђакони, каже Лебедев, „који учествују у управљању црквеним ризницама, користе ове ради личне користи: у циљу сопственог богаћења давали су новац на зајам уз камату, претварајући се у лихваре“.

Живот мирјана није много веселији од живота свештенства. Ориген упозорава хришћане: „Не треба ли да плачемо и јаучемо видећи како не долазите да слушате реч Божију, да долазите у Цркву само о празницима и то не толико из жеље да чујете реч Божију, колико привучени свечаношћу и под изговором учествовања у јавном слављу? Велики део вашег времена, рећи ћу, штавише, готово све ваше време, ви проводите на јавним местима, у световним пословима, или се бавите трговином. Што се тиче речи Божије, нико се о њој не брине, или ће се барем мало наћи таквих који би налазили задовољство у томе да је слушају. Али зашто жалити због одсутних? Чак и у вас који сте присутни у Цркви, и у вас је мала пажња; робови навике, окрећете леђа речи Божијој или свештеном тексту чије вам се читање нуди. Бојим се да је Господ и вама наменио следеће речи пророка: „Окренуше ми леђа уместо да ми окрену лице“ ( Јер. 2, 27). Какво је средство да се пренесу ти бисери свете речи у глуве, народу који одвраћа свој слух?“ 

Дакле, многи епископи су тирани, неки ђакони су постали лихвари, а народ не мари за реч Божју.

СВЕТИ КИПРИЈАН КАРТАГИНСКИ 

Свети Кипријан Картагински, чувени епсикоп – мученик из Северне Африке, у трећем веку после Христа, упозорава: „Дуготрајни мир је нашкодио учењу које нам је предато одозго. Сви су почели да се брину о умножавању свог наслеђеног имања и заборавивши како су поступали верници у време апостола и како увек треба да поступају, с незаситом жељом су пожурили да увећају своје имање. Код свештеника се више не примећује искрена побожност, код служитеља чиста вера, у делима милосрђе, у обичајима пристојност. С гордом надменошћу презиру старешине Цркве, отровним устима клевећу једни друге, упорном мржњом изазивају међусобне раздоре. Врло многи епископи, који треба да саветују друге и да буду за њих пример, преставши да се брину о Божанском, почели су да се брину о световном: оставивши катедру, напустивши народ, они скитају по туђим областима, трудећи се да не пропусте трговачке дане ради уносне зараде, и када браћа у Цркви гладују, они, привучени користољубљем, лукаво преузимају братске приходе и, дајући често на зајам, повећавају своју добит... Одмах, већ на прве речи непријатеља који им прети, велики број браће је издао своју веру и, не бивши оборен буром гоњења, сам себе је свргао добровољним падом. Они чак нису чекали да иду онда када их ухвате... Да се одрекну када их буду испитивали. Многи су били побеђени пре битке, оборени без боја и чак нису оставили за себе видљив изговор како су тобоже приносили жртву идолима из принуде. Радо трче на тргове, добровољно журе у смрт – као да се радују прилици која им се указала, прилици коју су увек чекали с нестрпљењем! Коликима од њих су управљачи давали могућност да одложе одлуку због тога што је настајало вече и колико много њих је чак молило да се не одлаже њихова пропаст!“

Дакле, по Светом Кипријану, неки епископи присвајају паре намењене сиротињи, баве се трговином и каматарењем. Многи хришћани су, чим су чули да римске власти прете онима који су хришћани, похитали да се одрекну да би сачували живот. 

ЈЕВСЕВИЈЕ КЕСАРИЈСКИ

Историчар Цркве Јевсевије Кесаријски, који је живео почетком четвртог века, даје слику о црквеном животу у периоду крајем трећег века, пре но што је Диоклецијан почео да гони Цркву и када је владао привремени мир: „И ето та пуна слобода је променила стање наших ствари: све је кренуло некако само од себе, почели смо да завидимо једни другима, да засипамо једни друге увредама и само што се не дохватимо оружја; старешине Цркве – да ломе једни о друге копља речи, а мирјани да устају против мирјана; неизрециво лицемерје и притворност дошли су до крајњих граница гнусности. По обичају, Божији суд нас је штедео... Као да смо се лишили сваког разума, нисмо се бринули како да умилостивимо Бога; као безбожници, сматрајући да наши поступци нису предмет бриге и старања, чинили смо зло, а наши тобожњи пастири, одбацивши заповест побожности са свим жаром и махнитошћу улазили су у свађе једни с другима, и умножавали само једно: завист, међусобно непријатељство и мржњу, раздоре, претње; тежили су власти исто тако похлепно као што тирани теже тиранији. Тада се, да, тада се испунила реч Јеремијина: „Помрачи Господ у гневу Свом кћер Сиона; сврже с небеса славу Израиља и уништи све бедеме његове“ (Плач. 2, 1–2)... Све се то доиста испунило у наше дане. Својим смо очима видели како су молитвене домове рушили од врха до самог темеља, а божанствене свете књиге на сред трга предавали огњу; како су се црквени пастири срамно скривали час овде, час тамо, како су их грубо хватали и како су им се ругали непријатељи... Тада, управо тада су многе старешине Цркве храбро претрпеле сурова гоњења; много се може испричати о њиховим подвизима. Хиљаде других, потпуно обузетих кукавичлуком, на први притисак су се лишили свих снага“.
Бог је допустио да пагани гоне Цркву зато што су хришћани, од верника до епископа, ослабили у вери и ревности. Када је прогон почео, много су се показали као витезови вере, и пролили су крв за Христа, али мноштво се кукавички одрекло и одступило. Тако сведочи Јевсевије Кесаријски.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ

Свети Григорије Богослов, један од Света Три Јерарха, у четвртом веку пише о епископима који се хиротонишу без разбора. Неки од њих, сасвим неспособни за службу олтару, довлаче се малтене са улице – умишљени, сплеткари, свакојаки, они наносе само штету:„Не хвалим неред и хаос који је код вас. Сада постоји опасност да и сам најсветији чин не постане код нас највише исмејаван зато што се старешинство не стиче врлином већ сплеткама... Нема лекара који најпре не би проницао у својства болести... А старешина у Цркви се лако проналази; не трудивши се и не припремивши се за чин: тек што је посејан одмах је и порастао попут дивова у басни /има се у виду мит о Титанима/. За један дан ми производимо у свете и тражимо да буду мудри од оних који нису ништа учили и, осим своје самовоље, ништа у себи немају примајући звање... Он (такав епископ, нап. прир. ) мисли да је, стекавши моћ, постао много мудрији – тако мало он себе познаје, до те мере га је власт лишила способности размишљања!“

Свети Григорије Богослов је дуго одбијао рукоположење: „Мене је било стид због других, који се, будући да нису били ништа бољи од осталих (ако не и гори), с неумивеним, како се каже, рукама, с нечистим душама прихватају најсветијег посла и, пре него што су постали достојни да приступе свештенству, упадају у светилиште, гурају се и тискају се око свете Трпезе, као да сматрају тај чин не сликом врлине, већ средством за издржавање, не служењем које подлеже одговорности, већ управљањем које не полаже никоме рачуна.“

Било ко може да постане свештено лице – уместо да тражи да други њиме руководе, он жели да води друге. 

Потпуно необразовани постају свештеници, и то бива на саблазан свима:„Нико нека се не држи далеко (од свештенства): ако је земљорадник, или тесар, или кожар, или ловац, или ковач – нико нека не тражи себи другог вођу, то јест, пастира над собом; боље је да сам влада, то јест, да свештенствује него да се покорава свом старешини. Нека избаци из руку: ко – велику секиру, ко – дршку плуга, ко – мехове, ко – дрва, ко – клешта, и свако нека дође овамо, те се сви тискајте око божанске Трпезе.(...) Неки долазе (на пастирско служење) непосредно од стола на којем мењају новац, други, спржени сунцем, долазе од плуга, неки од мотике са којом проводе цео дан, неки су оставили кормило брода и војску и још увек миришу на морску воду или су прекривени ожиљцима, неки још нису очистили своју кожу од чађи димничара. Још јуче си био... у позоришту међу комедијашима (а шта си радио после позоришта о томе ми је неприлично чак и да говорим), а сада играш потпуно нову комедију. Недавно си био љубитељ коња и подизао прашину према небу, као што неко уздиже молитве и благочастиве мисли, а сада си тако смирен и гледаш тако стидљиво иако се можда потајно поново враћаш претходним обичајима. Јуче си као адвокат продавао право и тумачио законе како си хтео а сада си постао судија, други пророк Данило. Јуче си седео у суду са исуканим мачем и своју судску столицу си претварао у законску разбојничку пећину, јуче си на основу закона оправдавао крађу и насиље, а сада како си кротак и смирен! Тешко је поверовати да је неко тако лако могао променити своју одећу као ти свој начин живота“.
У таквој средини, Свети Григорије јасно каже:„Ја се нисам занео епископским духом, не наоружавам се заједно с вама да бих се тукао, као што се међу собом туку пси за добачени комад“.

Колика је опасност од лоших владика, видимо и из ових речи Григоријевих: „Не бојте се ни лава, ни племенитог леопарда, чак се и страшна змија може натерати у бекство. Само је једно страшно, верујте – лоши епископи! Не дрхтите пред висинама чина. Јер многи поседују чин, али немају сви благодат“. У песми о епископату и клиру свог времена Григорије говори као 'радионици свих порока', где зло руководи и где они који треба да постану 'учитељи', уче људе пороку.
И опет о лошим владикама вели један од највећих богослова у историји Цркве:„Лав, гуја, и змија великодушнији су и кроткији у поређењу са рђавим епископима који су препуни гордости и који немају искре љубави. Погледај га, и кроз овчију кожу ћеш угледати вука; ако пак није вук нека ме у то увери не речима, већ делом; ја не ценим учење које је у супротности са животом... Пастири су према слабима као лавови, а према јакима као пси, који свуда забадају свој нос и пузе чешће пред вратима људи утицајних, неголи пред вратима људи мудрих. Један од њих се хвали својим племенитим пореклом, други беседничким даром, трећи богатством, четврти својим везама, а они који не могу да се похвале ничим сличним хвале се пороцима“. 

Стање у Цркви је веома тешко: „Питаш како стоје наше ствари? Крајње рђаво... Цркве су без пастира; добро пропада, зло надвладава; треба пловити ноћу, а нигде нема светлости које показују пут, Христос спава“ . ( Лк. 8, 23) И додавао је:„Повод ваших спорова је Тројица, а истински узрок је невероватна мржња“.

По Светом Григорију Богослову, Црква је пуна оговарача и мрзитеља:„Сви смо ми побожни једино зато што осуђујемо безбожност других... За све смо ми отворили врата не правде, већ врата оговарања и дрскости једних против других. Код нас није онај савршенији ко из страха Божијег не изговара празну реч, већ онај који што је могуће више оговара ближњег било отворено, било увијено, носећи под језиком своју болест. Ми ловимо грехе једни других не ради тога да бисмо их оплакивали већ да бисмо осуђивали, не ради тога да бисмо лечили већ да бисмо озлеђивали и да би нам ране наших ближњих служиле као оправдање сопствених недостатака. Код нас оцена добрих и злих није њихов живот већ пријатељство или неслагање с нама... Као што у време ноћне битке, не разликујући лица непријатеља и својих, нападамо једни друге и једни од других гинемо. И не само да је мирјанин такав, ни свештеник није другачији. Напротив, мени се чини да се сада очигледно испуњава оно што је некада речено о проклетству: Зато ће бити свештенику као и народу (Ос. 4, 9)... Коме се ово догађа зато што брани веру, брани највише и најважније истине, тога не кудим... Али сада има људи који се с крајњим незнањем и с дрскошћу боре за ситнице и потпуно некорисне ствари... Дотле су нас довела међусобна трвења; дотле су нас довели они који се прекомерно труде за Благог и Кротког, који воле Бога више него што се то тражи... Зар ће онај који се подвизава за Христа а не по Христу тиме угодити свету (Еф. 2, 14), ратујући за Њега на недозвољен начин?... Не бојим се спољашње битке... Али што се тиче предстојеће ми битке, не знам шта да радим, какву помоћ да тражим, коју реч мудрости, какав дар благодати“.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

Најбољи пријатељ Светиог Григорија био је Свети Василије Велики, такође један од Три Јерарха. Он пише, такође у четвртом веку:„А Цркве су скоро у истом таквом положају као и моје тело; не види се никаква добра нада: ствари непрестано иду све лошије“.

„Епископи који су са мном у општењу, да ли због лењости, да ли због подозривости или због ненаклоности према мени не желе да ми помогну. Не помажу ми ни у оном најнужнијем“.

 „Веома ме жалости што отачка правила више не дејствују и што је свака строгост изгнана из Цркава“.

„Љубав је охладнела, разара се учење отаца, честа су рушења вере, ћуте уста побожних... И, иако су невоље тешке, нигде нема мучеништва зато што угњетачи наши имају исто име као и ми“.

„Када погледамо стање ствари доспевамо у потпуно очајање. Слаби цела Црква“.

 „Господ на видљив начин оставља нас у којима је због умножавања безакоња усахла љубав“.

„Онда смо, у древна времена, ми хришћани чували међу собом мир, онај мир који нам је оставио Господ, мир од којег у нама нема ни трага – с таквом суровошћу смо га одагнали једни од других!“

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ НИСИЈСКИ

Свети Григорије из Нисе, рођени брат Светог Василија, пише:„Не могу а да не зајецам од страдања! Наша врлина је некада била љубав – то наше отачко наслеђе које је преко Својих ученика Господ учинио нашим благом. То наслеђе су каснији наследници, добијајући сваки од отаца, чували до наших отаца; само га овај развратни нараштај није сачувао. Како је из наших руку испало и ишчезло ово богатство нашег живљења? Осиромашили смо љубављу и други се поносе нашим добрима... Они /јеретици/ су сједињени међу собом, а ми се једни од других одвајамо. Они једни друге штите, а ми рушимо своју заштиту... Срца браће су отврдла и пребивају у обести, позивају се на заједничке оце и не примају њихово наслеђе, полажу право на заједничко племенито порекло и одрођавају се од нас. Противе се нашим непријатељима, али и према нама су непријатељска“.

Дакле, јеретици су ближи једни другима и боље се слажу од православних, који пребивају у узајамној мржњи и нетрпељивости. Једном је Григорије посетио неког епископа Еладија, и доживео потпуни презир: „Поздравивши Еладија и постојавши мало у очекивању неће ли ме позвати да седнем, пошто ништа од тога није уследило, ја сам, окренувши се, мало сео на један од удаљених степеника очекујући неће ли он рећи нешто пријатељски, човекољубиво, или барем, неће ли показати нешто од тога макар погледом. Али све је било супротно нашим очекивањима... Прошло је доста времена у тишини као усред дубоке ноћи... Ово ћутање ми је изгледало слично животу у аду... То што се онда догодило стварно ми се чинило као ад када сам размишљао каквих смо добрих обичаја били наследници од отаца наших и шта ће рећи о нама потомци...“

Ево шта он каже о животу хришћана:„Када би била велика благодат међу зидовима јерусалимским грех не би улазио у оне који тамо живе. А сада нема врсте прљавштине за којом они не би посезали: имају и лукавство, и прељубу, и крађу, и идолослужење, и тровање, и завист, и убиство; код њих је нарочито уобичајено зло ове последње врсте тако да нигде нема такве спремности на убиство као у овим местима; саплеменици попут звери траже крв једни других ради гнусног користољубља“.
Све је теже живети у свету без истине:„У свету више нема светости, удаљила се од нас истина; некада је барем име мира било свима на уснама, а сада не само што више немамо мира, него није од њега остало чак ни само име“.

Свештена лица без искуства штетно делују на народ:„Колико се већ догодило погубних бродолома у Цркви због неискуства старешина! Ко ће избројати све несреће које су се догодиле на наше очи, несреће које се не би догодиле да су старешине Цркве имале иоле искуства у управљању?“

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ 

Још један од Света Три Јерарха, Јован Златоусти, пише, опет у четвртом веку:„Хришћани уништавају оно што припада Христу више од непријатеља и противника.(...) По имену смо браћа а по делима смо непријатељи; називамо се удовима истог тела а туђи смо једни другима као звери.“

Свештеници живе у узајамној мржњи:„Свепрождирући пламен зависти обухвата свештенике. Као што се тиранин боји својих телохранитеља, тако се и свештеник боји својих ближњих и саслужитеља више од свих зато што нико толико не чезне за влашћу и нико боље од свих других не зна његова дела као они“.

И Златоусти се жали на рукополагање недостојних – у олтар улазе они који то нису заслужили:„Узимају /за свештенике/ ништавне људе и постављају их да управљају оним стварима за које се Јединородни Син Божији није одрекао да понизи славу Своју“.

Некадашњи епископи били су хероји који су успевали да победе јеретике. Данашњи се, вели Златоусти, из борбе повлаче:„Где је Маркион, где је Валент, где Манес, где Василид, где Нерон, где Јулијан, где Арије? Где су сви они који су се противили истини, о којима је Црква узвикивала: Опколише ме пси многи (Пс. 21, 17)? Расејани су зато што су се суочили с борцима у лицу ондашњих старешина Цркава: то су били истински пастири! Али ја видим велику разлику између ондашњих пастира и савремених. Они су били борци, а ови су бегунци. Они су се усавршавали у књигама и учењу, а ови се усавршавају у раскошном одевању и украсима. Ови, као најамници, остављају овце и беже, а они су душу своју полагали за овце“.

Зато је у Цркви тешко – њен организам је на удару:„Зар не знаш да је тело Цркве изложено већим болестима и напастима неголи све наше тело, да се оно лакше повређује и спорије оздравља?“

Народ се у  храму понаша непристојно, чак и пред примање Светог Причешћа јер му „приступају не с трепетом, већ гурајући се, ударајући друге, пламтећи од гнева, вичући, псујући, гурајући ближње, пуни узрујаности“. Многи излазе из храма одмах пошто су се причестили, не чекајући да се сви причесте. И светитељ узвикује: „Када те позову на ручак ти се... не усуђујеш да излазиш пре својих пријатеља... а овде када се још врше... тајне Христове... ти... остављаш све и излазиш!“
У таквом стању, Свети Златоуст, кога су гонили баш недостојни епископи, никад није сумњао у победу Цркве.

У четвртом веку живео је и светитељ који је писао на латинсом језику, Блажени Јероним Стридонски. 

 И Блажени Јероним каже да „нису сви епископи истински епископи. Ти обраћаш пажњу на Петра, али не заборави ни Јуду. Црквени чин не чини од човека хришћанина“.

СВЕТИ ИСИДОР ПЕЛУСИОТ 

Ученик Светог Јована Златоуста, Исидор Пелусиот, пише да епископство „доликује само... малом броју... оних који се придржавају мисли да је оно очинска брижност, а не сопствена самовоља. Пошто су га претворили у владање, боље рећи... у самовољу, знај да о тој видљивој и жељеној власти... мишљење није високо. Јер најчешће над једнима владају, а другима се улагују, једнима дају наређења, а другима служе, једне притискају, а пред другима сами падају. Зато се не чуди што је презвитер Јеракс, као паметан човек, бежао од тог чина као од најгоре болести“.

Страшна реч – побожни свештеник Јеракс бежи да га не хиротонишу за владику, сматрајући начин живота на који епископи живе „најгором болешћу“. 

РЕЧИ ИЗ ОТАЧНИКА

У Отачнику, изрекама пустињскоих отаца оног доба, пише:„Неко упита старца: 'Како се то неки труде у градовима и не добијају благодат као стари?' Старац му рече: 'Тада је била љубав и сваки је привлачио ближњег свога према небу, а сада када је охладнела љубав сваки вуче ближњег свог према земљи, и зато не добијамо благодат'“.

Авва Орент  ( подвижник из шестог века ) је једном у недељу ушао у Синајску цркву, окренувши наопако своју одећу. „'Старче, зашто нас срамотиш пред туђима?' – 'Ви сте изопачили Синај, па вам нико ништа не каже, а мене прекоревате због тога што сам ја изврнуо одећу? Узмите и исправите то што сте изопачили, па ћу ја онда исправити оно што сам ја изопачио'“.

„Оци наши су све до смрти чували уздржаност и неграмзивост, а ми само ширимо стомак и новчанике“ – говорио је авва Атанасије.
У виђењу, опет записаном у поукама отаца – пустињака, старац види душу новопрестављеног монаха у огњеном језеру до грла и јадикује: „Нисам ли те ради ове муке молио, чедо, да се побринеш за своју душу?“ Овај му одврати: „Захваљујем Богу, оче мој, што ми је барем глава слободна од мука. По твојим молитвама стојим изнад главе епископа“.

СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК 

Свети Максим Исповедник, који је живео и подвизавао се у седмом веку, жестоко је упозоравао:„И оно што је рекао наш Господ, корећи фарисеје, примењујем на нас, данашње лицемере. Не везујемо ли и ми тешка и за ношење незгодна бремена и не стављамо ли их на рамена људи, а сами ни прстом нећемо да их дотакнемо? Не чинимо ли ми сва своја дела тако да нас људи виде? Не волимо ли увек да седамо у зачеља на трпезама и скуповима, а оне који нам овакву част не указују одвећ ревносно не чинимо ли смртним непријатељима? Нисмо ли узели кључ знања и не затварамо ли њиме Царство Небеско пред људима уместо да и сами уђемо и другима дамо да уђу? Не пролазимо ли ми море и копно да бисмо обратили барем једнога, а када се то догоди од њега правимо сина геене који је два пут гори од нас? Нисмо ли слепи вођи који цеде комарца а гутају камилу? Не перемо ли споља чаше и зделе, а изнутра су пуне грабљивости, похлепе и неуздржања? Не градимо ли надгробне споменике и не украшавамо ли ћивоте апостола, а сами смо слични њиховим убицама?“

Хришћани су, дакле, постали слични фарисејима, који су распели Христа.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ДВОЈЕСЛОВ

Свети Григорије Двојеслов, православни папа римски, у седмом веку каже:„Гледајте, свет је пут свештеника, али се ретко среће посленик на њиви Божијој јер ми пристајемо да се заодевамо епископским чином, али не и да извршавамо обавезе нашег чина. Постоји, љубљена браћо, у животу епископа велико зло које ме сатире. Да неко не би помислио да желим некоме да нанесем личну увреду ја самога себе првога разобличавам због тог зла: насупрот својој вољи потчињавам се захтевима варварске епохе. То зло се састоји у томе што смо почели да се бавимо пословима овога века и што наша дела не одговарају достојанству нашег чина. Ми запуштамо проповед. Ако смо призвани епископском чину онда је то вероватно ради нашег кажњавања, јер имамо само име епископа али не и његове врлине. Они који су нам поверени удаљавају се од Бога, а ми ћутимо; они гину у злу, а ми им ни руку не пружамо да бисмо их извукли. Обузети световним пословима равнодушни смо према судбини душа“.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА 

Ако све ово знамо, остаје нам да памтимо: шта год да се дешава у Цркви, због лошег попа Николе не треба занемарити Светог Николу. Историја Цркве била је пуна искушења и саблазни, али њу је основао Христос са Оцем и Духом Светим – зато се она не може разорити. 

Свети Јован Златоусти каже, поводом речи Господње: „Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16, 18):“Замисли колико је гонитеља нападало Цркву и колико су страшних гоњења подизали против Ње… Август, Тиберије, Гај, Нерон, Веспазијан, Тит и сви њихови наследници до Константина Великог, сви су били идолопоклоници. И сви, неки блаже, неки суровије нападали су Цркву. Нападали су је сви. Иако понеки није лично подизао гоњење, ипак њихова привезаност за идолопоклонство подстицала је на борбу против Цркве оне који су хтели да им се удварају. Поред свега тога злонамерни планови и напади идолопоклоника покидани су као паукове мреже, развејане као прах, ишчезле као дим. Али све што су планирали против Цркве, бивало је повод да произађе велика корист за хришћане. Јер су створиле читаве хорове мученика, који представљају ризницу, стубове, куле Цркве. Видиш ли, дакле, чудесно испуњење пророштва? Стварно „врата пакла нису је надвладала“. На основу прошлости, међутим, веруј и за будућност. И у будућности нико неће моћи да победи Цркву.“

Тешко је, али је Христос већ победио. Останимо на страни победника! 

Извор: Правда