Овај разговор разоткрива оно о чему се ћути: Да у 21. веку постоје српска деца која иду у школу по приватним кућама. Да постоје села у којима школа никада није обновљена, иако се годинама прича о милионима „уложеним у Косово“. Да постоје средине у којима је нормално да се деца крећу у кругу од неколико улица, наравно не из лењости, већ из страха за живот.
Ово није прича о Албанцима. Ово је прича о нама.
О држави која се Косова сети кад треба говорити, али га заборави кад треба живети. О институцијама које воле Косово у саопштењима, али не и у пракси. О медијима који воле патетику, али не подносе конкретна питања као што су:
Где су школе? Где су спортске сале? Где су услови за живот без страха?
Марија говори о Церници, заборављеном селу , и селу са децом која и данас уче по кућама. О деци која су „утихнула“ јер су тако научила да је безбедније од комшија. О младима који немају културу, спорт, перспективу — али имају етикету да „треба да издрже“.
Али овај разговор не нуди само критику, већ на првом месту оптужницу.
Јер када народ сам скупља за пакетиће, за студенте, за спортске клубове — онда проблем није у новцу. Проблем је у приоритетима власти.
Највећа лаж која се годинама пласира јесте да се „тамо не може ништа“. Истина је много опаснија:
може се много — али се неће.
Овај видео није за утеху. Ово је позив на буђење.
Јер ако и после овога окренемо главу, онда Косово није изгубљено политиком — већ равнодушношћу.
Извор: Правда
