Лидери опозиционих странака не носе оне смешне црвене капице, али је општи утисак да своје гласове толико расипају другима, да заиста постоји опасност да уместо у парламенту, заврше у тржним центрима, уз окићену јелку.
Још једно наградно питање. Ко су онда највећи политички екстрапрофитери, а добијају поклончиће, односно гласове антивучићеваца, као да су на распродаји? По овом необичном новогодишњем сценарију, то могу бити кандидати на фамозној студентској листи која још није објављена, док траје јавна лицитација ко би могао бити на њој.
Вучић може са задовољством гледати овакав след догађаја, осим ако се баш не забрине да један од његових омиљених пописивача жеља грађана, Зоран Дробњак, не помеша Ниш са Новим Садом и одради неки локални пут равничарима, уместо јужњацима.
Током Вучићеве тринаестогодишње владавине, било је неколико смена опозиције. Саша Јанковић, са одличним резултатом на председничким изборима 2017. године, узео је готово 17 одсто гласова, имао велику шансу да окупи опозициони блок и постане снажна алтернатива властима, али је на свеопште изненађење абдицирао твитујући крајње необичну опроштајну поруку. Лидер Двери Бошко Обрадовић је такође политички нестао, иако је словио као потенцијални лидер патриотског, дакле десног блока, отварајући кафану у Чачку. Прича се да му је кухиња одлична.
Питање је и да ли ће Драган Ђилас, лидер Слободе и правде, као опозициона константа Вучићеве владавине, доживети судбину Вука Драшковића из деведесетих година, када је Вук хтео за себе половину мандата ДОС-а, а онда, на опште задовољство Зорана Ђинђића, таквом мегаломанијом, уместо да поједе Милошевића, смазао сам себе? Највећи добитник био је Војислав Коштуница који је стекао толику популарност пошто је победио Милошевића, да је једно од питања које се ретко поставља, како је успео да проћерда такву огромну подршку бирача, иако је касније имао два премијерска мандата и у сложеној коалицији био јак премијер. Подршка му је копнила јер је уместо изградње партијске инфраструктуре ДСС-а по дубини, енергије, експлозивности и политичке немилосрдности која се подразумева, са будистичким миром примао ударце са свих страна, нарочито од Ђинђића.
Шта тада није схватао Воја? Да је политика тежак, надничарски и прљав посао, који не разуме гадљивост, емоцију и сентименталност. И можда, кључну особину: опчињавања политичких противника који када улазе код вође, имају утисак да су отишли као своји, а онда излазе са новом емоцијом – да су постали његови. За то је потребно исијавати моћ, што је већ ствар личне харизме, али поседовати још нешто: стварање осећаја припадности моћној партијској машинерији по дубини, по солитерима, предграђима, варошима и селима, са страначком мрежом далеко ван замишљеног „круга двојке”, како у Београду, тако и у „круговима двојке” великих градова.
То је знао Милошевић, па Дачић, то је знао Шешељ, то је знао Зоран Ђинђић, то није знао Коштуница. То је до савршенства довео Вучић, изучавајући студије случаја својих противника. Вероватно је анализирао и Бориса Тадића. У последњој кампањи, оној губитничкој, толико је обилазио села и штале, мазећи краве, да се помислило да ће те дивне домаће животиње добити право гласа. Али, урбаном Борису то, једноставно, није стајало. Покушавао је толико да се допадне бирачима по селима, да је тиме изазвао не само отпор код њих, већ и тихи подсмех урбаној популацији.
Када студенти у блокади крену у кампању од врата до врата, а децембар је, минус је, интерфони раде и не раде, грађани кроз шпијунку гледају да ли је поштар, достављач хране, комшија или неко ко жели да им објасни зашто је будућност почела баш данас, у њиховом ходнику, биће то својеврсна политичка иронија. Политика, она стварна, увек почиње на кућном прагу, чак и када се њени промотери куну да то никада неће радити.
И ту долазимо до мале, али важне симболике. Управо су студенти били ти који су критиковали кампање СНС-а од врата до врата, називајући је притиском, малтретирањем грађана и инвазијом на њихову приватност. Сада, када се и сами појављују на тим истим вратима, разлика је, кажу, у мотивима. Они не долазе због власти, већ због правде. Не носе спискове, већ идеале. Не обећавају асфалт, већ изборе. Стварно? Ма није ваљда. Само мало стрпљења. Ускоро ће отворити и кол-центре, а како је и младост увек гладна, најлакше је са собом носити сендвиче. Суши свакако неће.
Сада већ куцају на врата као политички субјекти, а не као глас савести и постају партијска пешадија коју грађани имају право да одбију, да критикују, да упореде са онима које су до јуче славили.
Политика је, по правилу, сурова учитељица. Прво заведе идеалима, а онда без милости испоставља рачун. Кампања напредњака од врата до врата била је предмет оноликог презира и критика. Сад, када младост куца, то је „разговор са грађанима”. Али врата то не знају. Врата знају само да ли желе да се отворе или не. Политика је, у том смислу, врло демократска: свакога тера да стоји на истом отирачу!
Са сендвичима и флашицом воде у ранчевима, са флајерима и списковима, тражењем бројева телефона и прављењем списка сигурних гласова, студенти ће се можда ужаснути, а можда и неће, када препознају делић напредњака у себи! После првог шока, то ће бити лековито. Јер, политика није такмичење за најлепши осмех.
Најава прикупљања потписа за расписивање избора 28. децембра већ је стављање печата на карту за улазак у српски политички октагон. У том тренутку престаје слаткоречивост о „грађанском притиску”, а почиње прича о организацији, логистици, контроли, бројевима, истраживањима, фокус групама. Свиме оним што су до јуче сматрали предметом жестоких критика, сада ће се бавити они. Ах, пуста младости! Нарочито што је оваква тактика прикупљања потписа сасвим јасна. Потписници ће бити кандидати за сигурне гласове, што ће потенцијални списак претварати у једну врсту мапе за стварање будуће страначке инфраструктуре.
Овде ипак постоји један проблемчић. Не у идеји која је школски пример вођења политичке кампање на терену. Чак не и у лицемерју што је таква, слична напредњачка кампања описивана као политички терор над невиним становништвом, већ због чињенице да бирачи, кад им закуца напредњачка војска на врата станова или сеоских капија, знају коме ће дати глас или неће. Када се скојевци у блокади појаве, људи ће бити збуњени. Тако долазимо до питања политичког профитерства. Док са Вучићевим, Дачићевим, Ђиласовим, Јовановићевим људима нема забуне, сада се појављује студентска снага у блокади, иако блокада на факултетима више нема, која се дичи тиме да нема лидере, да неће бити на бирачкој листи, али да та листа постоји и да се кандидати још крију. С обзиром на то да потенцијални лидери за које се само наслућује да ће бити на листи, између себе и са лидерима опозиције већ размењују речи које су раније упућивали Вучићу, бирач заправо не зна коме тачно даје глас.
После почетног ентузијазма са почетка ове године, шта се дешава на крају календара, осим додатне буре у опозиционом резервоару гласова? А тек почиње нова, 2026. година, када ће избори бити можда у мају, можда у децембру, како је најавио Вучић, са искуством политичког метеоролога. Подсвесно, са избацивањем ова два датума, он поручује – ја се питам како о датуму избора, тако и о годишњим добима. Он то чини из два разлога. Први је да у политици нема жирија за уметнички дојам. Други је да се бирач инстинктивно окреће јачем извору моћи. Тако су студенти и они који највероватније држе даљински над њима, направили кључну грешку. Од подсмевања са „ненадлежном институцијом”, захтевом за ванредним изборима, вратили су му харизму „превише надлежне институције”.
Ако је неко правио такве грешке у скорој прошлости, то је парламентарна опозиција. Незрела да се уједини, са лидерима код којих је увек побеђивала сујета уместо прагматизма о јединственој листи, доживела је превише пораза од Вучића, што код просечног бирача доводи до две ствари: сажаљења и подсмеха.
Али и сам Вучић је 12 година провео у таквом, опозиционом стању политичке оскудације. Међутим, ни он ни његови противници, како онда док су били на власти, тако и сада, док он влада, нису играли бал под маскама. Ако се не рачунају како јавни, тако и тајни дилови у мрачним подрумима српске политике.
У тај подрум сада силазе студенти у блокади, али само као претходница. Они, прави играчи који тек треба да се појаве, тада ће показати неколико ствари: да ли су потенцијал или кловнови и да ли су стигли из увоза или су домаће производње!
Извор: Политика
