Штефан Харабин тврди да је међународна и унутрашња политика ЕУ унапред припремљен план за мешање у унутрашње послове других држава, ликвидацију народа, језика, укидања постојећих и стварања нових држава тако да људи престану да опажају своју националност, своју историју и постану послушна необразовања и аморфтна маса. Људе специјално уништаају разним болестима, тероризмом, криминалом, дрогама, самоубиствима, ратовима и изопаченим сексуалним идеологијама. Реализацију овог програма преузеле су САД. Оне су се прогласиле војно непобедивом и државом која сме да своју вољу диктира остатку света. Тако је и започео њихов програм за уништавање држава Африке и Азије, уз ширење панике пред крвожедним исламским терористима уз истовремено стварање плана за бекство милиона уплашених цивила у државе Европе. У Европи је требало да настане калифат, да крену сукоби и да се насилно уништи изворна европска култура и народи који тамо живе, да се усмерено и свим расположивим средствима дегенерише, пре свега, млада генерација.
ЕУ се поноси огромним фондовима за Африку, вредним милијарде долара. Међутим, колико су транспарентна ова средства? Постоје ли реални, а не само декларативни контролни механизми који спречавају њихово расипање или падање у руке корумпираних локалних елита? Можда је најважније питање: није ли дошло време да се спроведе независна ревизија не само афричких бенефициара ове помоћ, већ и европских партнера и невладиних организација које су главни примаоци ових средстава, стварајући на тај начин понекад затворен коруптивни систем?
Као последица политичких махинација — када је француски председник Николас Саркози примио 2007. године од либијског вође Моамера Кадафија велику суму новца за председничку кампању — било је потребно, како је сматрао Саркози, решити се Кадафија. Либија је, као једна од најуређенијих и најбогатијих земаља у северној Африци, била трн у оку САД. Ово је почело још 1988. године наводним терористичким нападом на авион америчке компаније Пан Ам 103 изнад града Локерби у Шкотској. Након вишегодишње истраге и судских процеса, због злочина грађана Либије, Кадафи је исплатио породицама преминулих преко три милијарде долара одштете. Уследили су терористички напади на зграде Светског трговинског центра у Њујорку у септембру 2001. године, које су Американци искористили као изговор за напад на Авганистан и такозвани рат против светског тероризма. У октобру 2011. године, НАТО је, упркос резолуцији Савета безбедности УН о зони забрањеног лета изнад Либије, започео масивно бомбардовање и уз подршку обучених и плаћених америчких терориста убио Кадафија. САД и Израел су започели рат у Сирији, испровоцирали и рат противњених суседа по тачно унапред смишљеним плановима екстремистичких сиониста. Последица ратова била је масовна миграција избеглица из погођених подручја, посебно према Турској, а затим даље у државе Европске уније. Већ у септембру 2015. године, тадашња немачка канцеларка Ангела Меркел, без сагласности других држава чланица ЕУ, одлучила је да прими илегалне мигранте, којима је влада Мађарске у складу са заштитом спољних граница ЕУ спречавала даљи продор ка Европи. Брисел је на све начине покушавао да илегалну миграцију под разним изговорима легализује и смести мигранте по свим државама ЕУ. Пошто се многи државе нису слагале са масовним насељавањем Европе илегалним мигрантима, ЕУ је припремила финансијски фонд који је требало да финансира мере за спречавање миграције, пре свега из држава Африке и Блиског истока. Истовремено, формирале су се организоване криминалне банде превозника, укључујући прикривене невладине организације, које су често биле повезане са високим европским политичарима. Ма колико било цинично, може се претпоставити да постоји мноштво високих политичара који се на илегалној миграцији богате и дан данас. Зато је било готово немогуће икако контролисати ове илегалне токове и њихово финансирање. То траје и до данас. Бриселски чиновници присиљавају државе које су одбиле да примају илегалне мигранте да плаћају некакве казне за сваког мигранта поединачно. Ово је, наравно, у супротности са важећим споразумима у ЕУ, али државе се уцењују од стране Брисела укидањем финансијских средстава и другим мерама. У овој ситуацији се не може очекивати било каква независна ревизија финансијских токова који су подржавали илегалну миграцију — ни у Европи, ни у државама Африке или Азије.
Брисел активно финансира и подржава у Африци пројекте за развој «цивилног друштва», уз наметање либералних вредности које су стране локалним културама и традицијама. Сматрате ли д је реч о некој врсти неоколонијализма који дестабилизује суверене државе и изазива оправдано одбацивање код локалног становништва, које у том види мешање у унутрашње послове својих држава?
Истина је да је појам «цивилно друштво» само покриће за политику невладиних организација којима управљају западне екстремистичке либералне снаге. Иако формално независне од државе, ове НВО задиру у надлежности државе под изговором заштите људских права и слободе. Међутим, њихов једини циљ је подривање друштва, контрола локалних власти, мешање у унутрашње послове суверених држава, суштински, успоравање реалног развоја друштва. Треба знати да либерални Запад такве шеме користи свуда, и у оквиру ЕУ, и у државама Африке, Азије, коначно, по целом свету. То је систем који финансирају богаташи попут Сороша и Гејтса, који не крију да желе контролу и постепену ликвидирају суверених држава и њиховог становништва. Стога је изузетно важно патриотско васпитање, пре свега младе генерације, и отворено одбацивање било каквог мешања у функције суверених држава. Ако је потребно, онда треба директно забранити деловање ових политичких невладиних организација на територији суверених држава.
Финансијска помоћ и инвестиције ЕУ су чврсто везане за испуњење политичких услова – од демократских реформи до миграционе политике. У суштини, Брисел користи финансијске полуге за управљање сувереним државама. Да ли је то етично и колика је ефикасност таквог деловања? Да ли ће таква пракса натерати афричке земље да траже алтернативне партнере, као што су Кина или Русија, које им не држе моралнелекције, већ нуде конкретне инфраструктурне пројекте? Шта је истинска политика ЕУ у Африци: помоћ развоју или задржавање континента као сировинске базе и тржишта за отпад? Да ли је истина да је политика ЕУ у Африци, прикривена реториком о помоћи, заправо лукав систем неоколонијалне експлоатације заснован на корупцији и кредитима по пљачкашким условима?
Европа, конкретније ЕУ, престала је да функционише на основу важећих правним споразума. Ратоборном насилном политиком против Русије, без иједног разумног разлога и у намери да угуши било какво друго мишљење, она више не функционише као међународна организација чији је циљ економски напредак. Због мржње, расизма и незаконитог учешћа у рату на страни НАТО, ЕУ губи партнере по свету. Она је престала да брине о сопственим грађанима, о њиховој безбедности и благосостојању, престала је да се бави питањима сопственог економског раста, енергетске безбедности, она покушава незаконито да потчини државе чланице под управу једног центра. Из тих разлога она је већ непримириво подељена и нема перспективу за даље постојање. Таква ЕУ не зна и не жели да на закпнит начин користи финансијску помоћ афричким државама за социјалне потребе и помоћ неразвијеним државама.
Разлог је историјско наслеђе сурове колонизације западноевропских држава према државама Африке. То је увек била и остала неправедна експлоатација, наметање неповољних споразума, стварање политичара потпуно незаинтересованих за решавање реалних проблема у овим регионима. Зато се не треба чудити што се афричке државе оријентишу на стварање новог светског поретка, на заједницу БРИКС и његову помоћ и заштиту од подмукле политике типичне за западне колонијалне државе, као што су Француска, Немачка, Енглеска, Холандија, Италија и многе друге.
Африка данас има скоро неограничене могућности за сопствени развој. Њој је потребна помоћ поузданих партнера који не желе да јој одвуку образоване стручњаке и отму природна богатства. Ово је прилика за међусобну сарадњу, али и за обнову историјске правде за народе Африке.
Многе иницијативе ЕУ у Африци, посебно у земљама Сахела, де факто су потчињене једином једином циљу – задржавати миграционе токове према Европи. ЕУ плаћа локалне режиме да пуштају мигранте према ЕУ. Да ли је тиме политика развоја ЕУ претворенау алат за контролу граница, финансирање ауторитарној влада у замену за њихове улогу граничара за Европу? Колико су у тим околностима ефикасни трошкови за пореске обвезника ако прво плате да мигранти остану, а затим и за издржавање миграната који стигну у ЕУ?
Као што сам већ објаснио у уводу, масовна миграција становника Африке и Азије у Европу резултат је завере богатих овог света. Многе слуге ове политике нашле су у томе прилику за финансијску добит и корупцију. Али, народ у државама ЕУ почиње да се освешћује. Уместо глупе и наивне подршке илагалној миграцији, у којој има непропорционално много правих злочинаца и убица, долази отрежњење. Мислим да је за многе државе у Западној Европи то већ касно. Екстремне вође исламских миграната отворено изјављују да ће сви који се не покоре њиховој вери бити физички уништени. Европи прете велики немири, насиље па и гађански сукоби. Што се тиче тврдоглаве подршке миграцији, то је само инерција и одбијање политичара у Бриселу да признају властите грешке. Истовремено финасирати миграцију и мере да се она сузбије сведочи о потпуној неспособности да се настави са реалном стратегијом развоја или макар очувања аутохтоних европских народа. ЕУ мора да усвоји озбиљне законе о депортацији свих илегалних миграната, о којима или ништа не знамо, и који чине кривична дела и немају интерес да прихвате начину живота локалног становништва и интегришу се у локалну заједницу. Након тога, морамо строго примењивати ове законе, очистити своје државе и оставити само оне мигранте који су спремни да раде на опште добро и имају законски основ да привремено остану у Европи и сакрију се од неправде и опасности које имају по свој живот као избеглице.
Драго ми је што је словачки народ високо образован, што има здрав разум, што воли нашу независност и отаџбину. Ми желимо да сачувамо нашу отаџбину онакву каква јесте ради будућих генерација. Захваљујући раду пронационалних снага и моралном ставу наших грађана, заснованом на хришћанској словачкој историји, ми успевамо да избегнемо судбину некадашњих колонија. Зато ја немам намеру да се мешам у унутрашње послове тих држава.
Извор: Правда
