Пише: Жељко Вукашиновић
Добро, за неке је то најгора година уназад тринаест година. За неке је ова година обесмислила све њихове претходне године дочекане расветом коју су још у октобру палили како би нам дочарали сјај њихове владавине и јефтиним лампицама скупо плаћеним нашим парама уз изговор како ћемо Бугарима узети лову и поправити БДП. Некима је ова година толико била тешка да им ни јелка плаћена осамдесеттрихиљаде еура није више симбол напретка и савршене политике вође који је сам бирао украсе за њу и довезао оним истим авионом којег је лично хтео да упали на гурање и довезе њиме спасоносне респираторе. Кад се мало боље размисли ова година је баш за њега најтежа. Ништа му није ишло од руке, а некад је успевао да сваки свој промашај прикаже као погодак у мету коју је он шетао и постављао накнадно тамо где метак залута. Тако је успевао да своје верне поданике убеди како и сам каже у “перверзно инверзну” реалност. Па је рецимо хеликоптер који је однео седам живота био заташкан у најкраћем могућем року, док се хеликоптер из којег се бацала лова за време ковида на свим медијима вртео месецима уз опаску да не знамо шта ћемо са парама. Кад би померио брдо, то би цео народ морао да слави, али кад се брдо врати народ је морао да то заборави што пре. Када је отварао путеве, пруге и ауто цесте морало је да буде у директном преносу, али кад се то све рушило гледала се “Задруга”. Како је све то пролазило код народа?
Тако што су доласком на власт укључили обичну светину у небитне ствари, а искључили из одлучивања о сопственој егзистенцији. Па смо онда добили милионе који су се претворили у детективе и форензичаре који су се утркивали ко ће да реши случај убиства неке кафанске певачице, док је вођа потписивао издају Косова и Метохије.
Ако би се неко и упитао шта се дешава са колевком српске државе, вођа би саопштио да се он мучи и спава на поду и да је све под контролом, а народ уз речи “Јадан он” враћао се реконструкцији убиства певачице, па се тако изборио да осумњичени за убиство заврши у ријалити програму.
Обична раја је добила задужење, требало је сад и за криминалце пронаћи забаву па их је убедио да раде за државу, а држава, то је он. Ваљало је направити и нову елиту, ваљало је направити и нове идоле и тако мало по мало направио је свој свет иако му није успело да промени свест народа као што је на почетку владавине навео као императив.
Схвативши да не може да промени свест, али може да купи савест, није било разлога да престоница буде неокићена у октобру. Објасниће за све зашто је то добро, ако може да објасни чему служе лампице и украси иако се још ни шатори са шабачког вашара нису склонили.
Док је он и, сад већ велики број присталица и огроман број улизица, енорман број издајника, ирационалан број корисника социјалног и пензионог фонда дочекивао годину за годином, нормални људи су се питали, док се боре да похватају сва та лудила борећи се да остану нормални и преживе, докле све то иде.
Али и нормални су доведени у питање, са једне стране су имали такву власт, а са друге стране лажне критичаре те власти који су имали једини монопол да кажу шта је нормално. Разни Кесићи и остали аналитичари су, руку на срце, показивали на лудило, али увек су то лудило приписивали, не оном ко га чини, него целом народу. Добро осмишљени дочеци Нове године где имамо две стране које годинама дочекују свака на свој начин и искључују већину народа из славља. Резултат тога је била спрдња са дочеком Православне нове године, Божића, слављењем слава, обичаја... Да, отели су нам празнике заједно те две лажно супротстављене стране.
Једни су палили бадњак и гуме, а други су то представљали као паганизам, еколошку катастрофу и љубљење руке свештенству који су по дифолту возачи џипова или педофили. Отеше нам и цркву на правди Бога. Е ту се већ мења свест синхронизовано. Патриотизам је популизам, а противљење накарадној власти је издаја државе.
Тако је то било годинама, до ове године.
Савршена година која је, иако испраћена неокићена, осветлила претходних тридесет година магле.
Година где су Срби и сви грађани Србије несвесно осећали сузе низ образе, годинама накупљене немогућношћу да и једнима и другима објасне да је неиздрживо више објашњавати и правдати се.
Ово је година где вођина реченица састављена из два дела у којој у првом делу изговори једно, а у другом то негира тако хипнотишући масе да свако чује оно што му прија губи смисао који никад није ни имала и његове гвоздене детерминанте се распадају. Ово је и година где нека њему лажно супротстављена страна не може више да га представља као најбитнију фигуру и тако му, дајући на важности, а себи на важности јединог борца, не успева да се наметне као глас разума.
Ово је година у којој је обичан народ успео колико толико да се сабере и сруши оба Снешка, и оног Снешка са дигнута три прста и кокардом на челу који уместо метле држи издају и пљачку, а и оног Снешка са ЕУ заставом који сад може да стоји на геј паради али не може да уђе у Ћациленд.
Зашто не помињем студенте?
Па они нису студенти, нису они изашли као студенти, већ као наша деца која игром случаја и студирају. Они су неко ко је схватио да празници не треба да буду брига него радост и да су бадњак, чесница, вера, љубав и спокој, док дочекују празнике у својој земљи безбрижно уз своје најмилије, једини смисао живота.
Схватили су да сви досадашњи украси и шарени излози небитни и да су лаж. Не траже пуно, не траже освету, не мрзе, само желе да будуће Нове године и Божиће сви буду бар мало срећнији, без обзира да ли дипломирали или не.
На нама је да ли желимо славити са њима или и даље бити запетљани у светлеће кинеске лампице под прескупом јелком и једни другима објашњавати нијансе бесмисла чија магла прекрива Србију па Бог и не види од те магле ни нас, ни осветљење, ни пламен Бадњака.
Сви све знамо и свима нам је све јасно, па хајде да нам следећа година коначно донесе заслужени мир и радост.
Извор: Правда
