Брдар без увијања говори о интелигенцији која је, уместо да буде коректив, постала фактор деструкције. По њему, образовање није спорно; спорна је свест о последицама сопствених речи и поступака. Део елите развио је однос презира према сопственом народу, што се годинама представља као „критичка дистанца“, а у стварности функционише као систематско самопорицање.
Посебно оштра је анализа улоге ауторитета. Брдар упозорава да ауторитет без одговорности није неутралан, већ опасан. У образовном систему и медијима, такви ауторитети производе атмосферу у којој је понижавање дозвољено, а последице се игноришу. Када професор или јавна личност злоупотреби свој положај, штета није апстрактна – она погађа конкретне људе, најчешће младе, који немају механизме одбране.
У ширем контексту, Брдар доводи у питање и европску политичку самоувереност. Подсећа да историја показује како велике силе лако улазе у сукобе које не морају саме да плате. Србија се, у таквим околностима, превише често појављује као колатерална штета туђих пројеката, без јасне стратегије и без воље да из сопствених историјских грешака извуче поуке.
Овај интервју не нуди утеху нити једноставна решења. Он поставља непријатно, али неопходно питање: може ли друштво да опстане ако његова елита систематски ради против њега, а да за то не сноси никакву одговорност. Брдаров одговор је јасан – без личне и интелектуалне одговорности, без прекида са самопрезиром и без именовања проблема правим именом, свака прича о напретку остаје празна реторика.
