У том смислу, разговор Данијела Дејвиса и Ларија Џонсона није шокантан због нових информација, већ због начина на који без устезања изговара оно што се у званичном дискурсу упорно прећуткује.
Годинама слушамо да је Украјина „на прагу победе“, да је довољно још мало оружја, још мало новца, још мало времена. А време пролази, линије фронта се померају споро и крваво, а демографија неумољиво ради против Кијева. Када држава почне да лови сопствене грађане по улицама да би их послала у ровове, то више није рат воље, већ рат принуде. Ту нема хероизма, само инерције.
У тој инерцији кључну улогу има Запад, пре свега Сједињене Државе. Јавна прича је једноставна: ми желимо мир, али под „правим условима“. Проблем је што ти услови никада нису дефинисани тако да буду прихватљиви другој страни, нити реални у односу на стање на терену.
Када се мир стално одлаже до неке замишљене тачке потпуног пораза Русије, онда мир заправо није циљ. Он је реторичко средство.
Посебно је узнемирујуће колико се мало у јавности говори о политичко-економском интересу рата. Огромне суме новца круже, уговори се потписују, каријере се граде и настављају управо захваљујући томе што сукоб траје.
У таквом систему, сваки озбиљан покушај заустављања рата делује као претња — не безбедности, већ профиту. Рат постаје индустрија, а индустрија не воли прекиде у производњи.
У међувремену, свет се мења брже него што западне елите желе да признају. Притисак на Русију није је сломио, већ ју је гурнуо у чвршће и дубље партнерство са Кином. Уместо изолације, добили смо консолидацију новог блока моћи. Уместо застрашивања, створен је преседан: Запад више није једини који поставља правила. Та промена је суштинска, али се у западним престоницама и даље третира као привремена аномалија.
Можда је зато тако лако прелазити на следећу кризу. Венецуела се појављује као нова тачка пројекције старе логике: демонизација, морална оправдања, позивање на међународни поредак који се примењује селективно. Као да Ирак, Либија и Авганистан никада нису постојали. Као да искуство нема никакву вредност ако се не уклапа у тренутни политички наратив.
Најопаснији аспект свега овога није могућност новог рата, већ нормализација идеје да се ратови воде без јасног циља и без одговорности за последице. Када се рат прихвати као трајно стање, онда питање више није ко ће победити, већ колико дуго ће друштва толерисати да се њихова будућност троши у туђим стратегијама.
У том смислу, рат у Украјини није само сукоб две државе. Он је огледало система који је изгубио способност да замисли мир као стварну, а не декларативну опцију. И док год је тако, рат се неће завршити зато што је завршен — већ тек када постане неодржив и за оне који од њега живе.
Извор: webtribune.rs
