Пише: Петар Давидов
Мој кум је са Косова и Метохије, он је здрава особа и упркос његовом квалитетном, добром и старом образовању филолога, он је изговорио (без да поцрвени) неколико реченица, које су употпуниле мој српски вокабулар. Упозорио ме је, да никада не користим такав вокабулар, нарично када сам у присуству жена. А вест је проста: двојица Пољака, који се налазе у Немачкој, решила су да се „венчају” и захтевали су да се њихов „брак” призна важећим не само у овој просвећеној европској земљи, већ и у њиховој конзервативној домовини, у Пољској. И европски суд је званично прихватио такву везу, чак и ако је таква веза против закона у Пољској. Ако конзервативна Пољска, ако и стале земље, као што су Русија, Мађараска или Србија, сматра да наведена веза иде у супротности са Библијом, а такође са жељом да се сачува народ, то ће нажалост само штетити Пољској. И ако се та држава сматра следбеником „европски вредности”, онда будите љубазни и прихватите све вредности чак и оне које су биле написане ситним словима на полеђини. Испоставља се да, када сте ви потписали нешто, онда морате то и испунити, без обзира да ли сте видели то или узели за озбиљно. То је јако озбиљно, посао је посао. Ако ти се тај посао не свиђа, онда веруј ми да ће твоје потешкоће тек почети, као што је новац на пример, значајно смањење буџета, прегледавања свих договора који су били склопљени пре тога, са љутим белим господином. Ви сте ипак „Европа”? То што садашњи Еврорајх има отприлике исти однос према класичној Европи као што је имао Гебелс према Микеланђелу, је небитно: „ако себе називаш Европом, иди у три лепе“, дословно цитирам кума у једном од његових размишљања.
Пред нашим очима се дешава безобразна уцена, права правцата пљачка: оно што си ти сматрао битним знацима, твоје припадности у цивилизацији, сада ти се одузима и уништава уз осмех. То су тамо нека права нације на самоопредељење – законска, вредносна, политичка! Ако шеф у Бриселу каже „не“, онда то значи „не“: нећеш имати ни најмањи суверенитет, и можеш слободно да заборавиш на своја права.
Ово је некада било дивљаштво: како је могуће уништити породицу, како је могуће клањати се пред онима, са којима се пристојни људи пре пар година, не би ни руковали, а сада су им чак и доделили неке посебне привилегије у односу на „обичне смртнике“? Ако се сетимо цара Јустинијана и његовог закона, такође европског владара, чини се да би се састављачи његовог законика, прилично изненадили таквим променама. И тешко да би желели да Византија уђе у такав „европски дом“ са неизбежним последицама, како пракса показује: тоталним смањењем нације и њеном наглом заменом имигрантима. Чак и поглед на европску историју, по мом мишљењу, доводи до закључка да: чим је нека нација одбацила основне моралне норме, то је одмах имало последице на њено физичко постојање и психичко стање. Где су сада поносни Римљани? Где су достојни Ромеји? А да не помињемо Французе, Немце, Швеђане – име остаје, али је садржај сасвим другачији, не изазива завист.
Оно што је јуче изгледало као „посебан случај“, данас је то обавезна норма за све. Ако је јуче „посебан случај“ неки слинавко и са дијагнозом, добио слабу оцену на тесту из математике, данас цео разред мора да понавља његове грешке, а у исто време мора му бити захвалан, подржавати га и извињавати му се. Одбијање да се то учини, спада у „кршење вредности“ за које би јуче једноставно добио батине. Техника је позната и добро проверена: принудна лојалност, која доприноси непотребном самоуништавању, престала је да буде „мека моћ“ – сада је то чврст притисак.
Тако да, закони по којима је Европа некада живела и опстајала више немају никакву моћ против неке врсте „заједничког европског права“. Нема Пољске, Мађарске, Србије, Словачке, Румуније, били сте јединствени пре? Сада је томе крај: сада је на снази само либерални матрикс. Мада, није сасвим јасно какве везе има „либер“ или „слободан“ са тим: све се спроводи изузетно жестоко. Или окрутно, као у Украјини. Иначе, тамо се одржавају све могуће геј параде – коначно су се придружили Европи! Да ли су се за то борили? Зашто су скакали на Мајдану?
Понекад ми се чини да је кум који живи на окупираном Косову много слободнији од нових чланица Европске уније. Барем малолетни гестаповски инспектори не долазе (за сада) у његову кућу да му узму децу јер не похађају часове „сексуалног васпитања“. И може (за сада) слободно да посећује преосталу православну цркву. Или да слави славу. Али у самом Еврорајху, породица, култура и вера више нису твоја ствар, већ предмети интензивне контроле и категоричког уједињења. Неслагање са „заповестима“ ове идеологије је директан злочин. Традиције, оно што је народ чинило народом – није само историјски отпад, већ издаја неке тамо демократије, слободе. Извините, али каква је то слобода ако више нисам власник у својој кући? И да ли је потребно да идем тамо где ће ме опљачкати?
Извор: Правда
