Пише: Владимир Димитријевић
ПРЕД ПОКОЈНИКОМ
Гледам га у једноставном сандуку под сводовима светојовановског храма у селу Ратини коме је био ктитор: руке скрштене на грудима, у њима дрвени крст са иконом Распетога, воштаница и иконица Светог Саве. Ту је и хиландарски молитвеник, оно старо издање, које је многи од нас купио када је прилазио Цркви – штампана задужбина проигумана Никанора Хиландарца. У џепу од сакоа босиљак, биљка благочестива и добромирисна, која нам доноси оштри, свежи, пречисти дах девствености и страдања што ће се уздићи у васкрсење…То је босиљак којим нам свештеник кропи кућу кад дође у водицу, босиљак у коме почива распеће Христово на зимски и јесењи Крстовдан, по коме су наши стари својим кћерима давали једно од најлепших женских имена – Босиљка. У лицу жут као восак, уз загледаност у онај пут којим је ка вечности кренула душа.
др Миодраг Петровић
ДУША И ТЕЛО
Кад год видим тело покојниково, увек сам свестан да је то само покров душе, која се кроз тело раскошно оглашавала и сведочила о себи као првом покретачу нашег човештва, што је од Прапочетка сишло, у часу зачећа, у ову долину плача. Човек јесте и тело и душа, али душа је, како рече Господ, претежнија од тела. А тело, кад душа оде у Завичај, претегне собом ка праху, ка српској смоници, кад му дође час; јер душа оде – „радосно, радосно, иде се там` / где но је утеха, благослов сам“, певали су богомољци Владике Николаја. Тамо се иде, где су, како он каже у „Небеској Србији“, „оци наши и праоци свети,/ што са Крстом часним достигоше мети.“
ПОРОДИЦА
Покојник је био из богомолничке куће, од оца Милоша и мајке Анђелије. Отац му је живео преко деведесет година, и упокојио се окружен својом децом, која су му, пред самртним одром старчевим, певала песме Владике Николаја. Видео сам покојног Милоша у Хиландару: син га је доводио на богомољу, да целива стопе Симеонове и Савине. Старац сув и прав као свећа, са ушиљеним брцима, бистра погледа и словесног слова.
Поред ковчега у ратинском храму бди сестра, и молитвено се растаје са покојником. Сестре српске, браћи узданица, имају најбисернију сузу кад оде брат. Брат је велика заклетва, био и остао, а сестра је поуздање и љубав без услова.
Земља пада по ковчегу – почиваће новопрестављени, до свеопштег устајања из праха земнога, поред оца и мајке и брата свог Душана. Тако ће гроб опет бити огњиште око кога се породица окупила. Јер Дух Свети је огањ, Који је Христос, Бог породице Петровић, дошао да баци на земљу.
Уосталом, како рече Змај, „ти гробови нису раке, већ колевке нових снага“.
ОДЛАЗАК СТЕГОНОШЕ
И мислим о свима нама, тихим, усредсређеним, који смо, сада и овде, свесни да смо војска Господња, и да је један стегоноша наше војске отишао код изабраног Војводе и Господа, победитеља над адом, да врати барјак који је носио и добије орден који је заслужио – а то је милост Господња. Јер нам је свима, као и Немањи који умире на рогозини и са каменом под главом, потребно милости и опроштаја. Ма и најврлинскији, грешимо, а за Трисветога је у Писму речено да „и анђелима својим налази недостатке“.
О, Срби моји, напаћени народе, како сте достојанствени кад у вечност испраћате достојанственог…
Гледам лица својих сународника, поштовалаца професора Петровића, који су у њему сазирали достојног светосавског витеза, и препознавали шта он, за све нас, и заувек, док нас буде, чини. Око одра, са свећама у рукама, Срби смо, људи, наследници заветнога пута. Свећице пламсају, а у свод храма се узноси:“Благословен јеси, Господи, научи мја оправданијем Твојим…“ И још се позивају они који су ишли мучним и уским ( мушким ) путем да приђу и насладе се почасти које им је Христос припремио…
Он лежи ту, у храму ратинском, наш доктор Миодраг Петровић, кога смо сви звали професором иако је, званично, по титули, био научни саветник Историјског института Српске академије наука и уметности. Лежи као јунак једне битке у којој никад није сустао, чак ни да предахне, јер је одуживао дуг Богу и роду, дуг према оцу свих нас, Светом Сави, чије је Законоправило златоусто пренео на савремени српски језик. Лице му је мирно, јер је испунио оно што је обећао.
СВЕТЛА СЕЋАЊА
Молитве опела мешају се са сећањима. Био је то битан човек мог живота. Још знам напамет његов телефон ( мобилни није користио, живећи у једном другом времену, лишеном ужурбаности ): 011, 2417039. И знам његову адресу – Цара Јована Црног број 12. То је чувени Јован Ненад, који је, у име Божје и народно, почетком 16. века устао против Турака, и крунисао се као последњи српски цар у Бачкој, деловима Срема и Баната. Много пута сам телефоном позвао професора Петровића да га питам понешто о тешким недоумицама нашег доба. Ишао сам, ређе, и у његов дом, старински гостољубив, и разговарао са крепким старцем на коме није било ни сенке умора и разорења: увек ме је храбрио да борбу, коју смо примили родивши се у овом народу, треба наставити. „Удри само докле махат` можеш“, рекао би Његош.
ДУЖНИК САМ МУ
Као велике драгоцености, чувам књиге његових сабраних дела и први том превода Законоправила. Кад смо се последњи пут чули, обећао ми је своју књигу о Светом Спиридону, поглавару наше Цркве у доба кнеза Лазара, а ја њему „Бањалуку под Сунцем правде“, у којој сам, између осталих тема, на седамдесетак страна изнео све Петровићеве доказе да средњовековна Босна и Херцеговина нису никакве богумилско – јеретичке творевине, него српске и православне земље.
Дужник сам му, као и сви Срби. Више пута ме је почаствовао заједничким наступима у борби за оно што нам је предао наш отац у Христу, онај кога је Владика Николај звао најлепшим српским дететом, отац свог оца Немање и свих Немањића, онај коме богомољачка песма пева:“Да ми се обећа цела царевина, / ја бих био слуга Божијега сина.// Свети Сава Србе воли, за Србе се Богу моли,/ српском роду даје крила,/ српски народ благосиља.// Не бих ни мислио на земаљску славу,/ већ бих се угледо на Светога Саву.//(…) Јер земаљско царство мења господаре,/ Сава само диже Божије олтаре“….
О ПРИСУТНИМА
Од присутних сазнајем – старац је био крепак донедавно, путовао је и у Атину, а онда је добио галопирајућу леукемију и свукао телесне одежде, крећући пред Творца. Тражио је да га пусте из болнице, да се упокоји у свом дому. Његов парох на гробљу беседи и каже да се причестио два дана пред одлазак. Благо души!
Ту су појала два свештеника и један архимандрит из славног манастира. И још један калуђер био је међу нама, за кога не знам који је. Стиже и монах из Светог Хиландара, који је покојник волео заветно. Ту је један пуковник у пензији, који је својим књигама и живом речју сведочио о православној теологији праведног рата, и један новинар, који је писао текстове о покојниковом раду са пуно разумевања и хришћански одговорно, и један православни ревнитељ који деценијама ради на саборном исповедању истине о новомучеништву српске деце у НДХ. Ево још једног официра, и још једног – уосталом, Миодраг Петровић беше официрски дисциплинован и неодустајан. Ту су и моји Чачани – један, тврд као камен у својим тврдњама да смо кренули у ћорсокак, а не путем који су нам оставили преци – тај је, у исти мах, домаћин од севапа и милостиње – и други, чија се мати упокојила као монахиња у Жичи, и који је, ових дана, објавио превод књиге о апостолу Павлу. Ево и старог богомолника из студеничког краја, који зна оно што зна, и кога никакав модернизам не може обманути. Присутни су многи познати из болничког храма Светих Козме и Дамјана у Београду, где је Петровић на службе ишао и на службама милогласно појао, као бивши богословац „старе школе“.
О БЕСЕДАМА
На гробу, после покојниковог пароха, беседи његов род рођени, и подсећа нас како се нико од званичника није појавио да му се одужи у складу са величином дела које је оставио. Ни из Цркве, ни из државе. Али, тако је, и немојмо се чудити. Хвала онима који су дошли, и који знају ко одлази у Небеску Србију.
И онда, оштро, погођен смрћу пријатеља и учитеља, повремено се заплакујући, један српски Грк, чија је бака дала свој дом у Битољу да у њему Владика Николај постави епархијски црквени суд, српски Грк који се бори против екуменизма и криптопапизма. Он оптужује, јасно и гласно, све, у мантији или без ње, који су настојали да покојника онемогуће да сведочи истину о светосавском завету и нашем постојанству у вери и одбрани истине од инквизиторског Запада.
ШТА НАМ ЈЕ ОСТАВИО
Оставио нам је Петровић много и премного: од превода и тумачења Законоправила, преко објашњења да се под богумилском јересју у српском Средњем веку подразумева латинство – папизам ( о коме је, баш у Номоканону, Свети Сава оставио драгоцен апологетски спис ), до тога да не смемо поклекнути у борби против антихристовског, квазирелигиозног глобализма, који се, „да се Власи не досете“, данас зове екуменизам.
Умео је, понекад, у узајамном општењу, да буде и опор, као човек тврд у вери и оштар на речи, али увек и свагда орловским оком благочешћа изнад блатне овдашњице, јер је знао Коме служи и Коме ће дати одговор. И вапијао је, са Светим Савом из Николајеве „Небеске Литургије“, гледајући народна страдања:“Доста, Боже, поштеди остатак!“
ЦРТЕ ЖИВОТА
Рођен 1936. године у селу Ратини код Краљева (метоху манастира Жиче, који се помиње у Жичкој повељи Стефана Првовенчаног), у побожној породици припадника богомолничког покрета Владике Николаја, Миодраг Петровић је завршио богословију у Београду, а затим Богословски и Правни факултет у Атини, где је и докторирао 1970. године, добивши новчану награду Атинског универзитета (тема доктората била је више него важна за његова будућа истраживања:“Номоканон у четрнаест грана и византијски коментари. Прилог изучавању тема о односима цркве и државе и епископа Старога и Новога Рима“). Савладао је старогрчки и латински језик, као и српскословенски, и од раних дана своје научне биографије почео да сабира материјал за рад на приређивању Законоправила на савремени језик. Извесно време, по повратку из Грчке, водио је имовинско – правну службу у Патријаршији,а 1973. изабран је у звање доцента на Богословском факултету СПЦ, али Синод није потврдио овај избор, како је речено – због недостатка новца. Од 1979. године радио је у Историјском институту САНУ. Објавио је, почетком деведесетих година прошлог века, фототипију Иловичког преписа светосавског Номоканона, а затим и двотомни превод овога дела, основ Србије као правне државе у Средњем веку и приликом обнове српске државе за време Карађорђа.
СВЕТОСАВСКО ЗАВЕШТАЊЕ МИОДРАГА ПЕТРОВИЋА
И пошто ово своје сведочење окончавам неколико дана пошто је цариградски патријарх Вартоломеј – латинофилни јересоид и расколотворац на чијим рукама је крв правоверних Малоруса – са папом запретио свету да ће се Исток и Запад ускоро ујединити ( Исток ће се, машта издајник са Фанара, поунијатити ), остаје ми да, као завештање великог Србина Миодрага Петровића, наведем, свим Србима на знање, његове речи о односу Светог Саве према латинској јереси, да никад не заборавимо:„У 51. глави Законоправила Светога Саве пренет је византијски спис који у 27 тачака излаже заблуде Латина и других римокатолика. Од тих 27 тачака овде доносим само 1: Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке: Италијани, Лонгобарди, Франци који се и Германима називају, Амалфићани, Венецијанци и остали… – сви (они) су са папом пре много времена ван Саборне цркве, страни – и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима, због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови: 1. Светом обрасцу (Символу) вере, сложеном од јеванђелских речи, а који тако јасно говори о Светом Духу: ’И у Духа Светога Господа, и Животворног, који од Оца исходи’ – ти (тј. Латини), рђаво и погрешно додаше: ’И од Сина’. Мислим да због скучености језика њиховог, дакле, сматрају да је исто – исхођење Духа Светога од Оца и послање к нама преко Сина. Варварски и незналачки смислише да се послање ни по чему не разликује од исхођења.“
Због проширеног по Србији јеретичког учења Латина о исхођењу Духа Светога и од Сина, исказаног кроз онај додатак „Филиокве“ у 8. члану Символа вере, Свети Сава је на Жичком сабору 1221. године „исправљао“ и „обнављао“ веру, захтевајући да за њим трипут и наглас понављају члан по члан Символа вере, владар и сав народ, без тог јеретичког додатка. „А оне који су исповедали јерес – по речима Теодосија – задржа са собом у цркви и насамо их подробније испита.“
Теодосије нам открива, такође, кога Сава испитује и исправља, јер каже: „… А онима који су крштени у латинској јереси – такође уз проклињање њихове зле јереси, и исповедање Обрасца (тј. Символа) вере – прочитати молитву за свето миро и тако их са тим светим миром по свим чулима помазати, и за вернике са нама имати.“
Поред Законоправила Светога Саве велики браник против бабунске, односно латинске јереси исказане кривотворењем Символа вере, јесте Душанов законик из 1349. и 1354. године, који у 85. члану прописује строге казне за оне који изговарају „бабунску реч“, а та реч је „Филиокве“.
Тако је говорио и писао Србин светосавски, наш покојник, Миодраг Петровић.
Оче наш, Свети Саво, приведи га престолу Христовом, да му Господ опрости све што је, у знању или незнању, од заноса или од навике, погрешио, али и да му дарује рај, јер нас је, речју и животом, учио правоверју и правоживљу и јер нам је тебе, оче Саво, увек показивао као светилник на путу ка Царству Небеском.
Бог да му душу прости и отвори му рајске двери!
Извор: Искра
