Пише: Петр Давидов
Протести, демонстрације, пароле. Бука, гужва, психичка исцрпљеност, па и озлојеђеност, одсуство душевног мира и спокоја – све се то данас често дешава у Србији. Уосталом, не само у њој, него вероватно и свуда.
Тешко је у гомили пронаћи благонаклона лица, добар поглед, осмех – све чешће или демонстративна отуђеност („то нису моји проблеми“), или права раздражљивост, па чак и злоба. Смирени разговори, иако су Срби и онако по природи емотивни и ретко смирено размењују мисли, замењени су некаквим исцепканим фразама, довикивањем, међусобним оптужбама. Телевизор – па чак и радио да укључиш: свађа, псовке, клетве. Где су ту мир и тишина?
У таквим случајевима, искуство – ма колико скромно – сугерише да треба потражити утеху и спокој код старијих. Код оних који су током свог дугог живота научили да се одупру злоби, да превазиђу увреде, да опросте. Како им то полази за руком – не знам, али полази: стоје пред тобом озбиљни, зрели људи, који су свашта видели, и – што је најважније – осмехују се, смеју се. Упркос разним кризама, политичким и економским, упркос узаврелој злоби тамо напољу, они се осмехују: „Здраво, хиљаду година се нисмо видели! Много радимо – хајде да ти покажемо шта смо у протеклој години урадили у нашем крају.“
А „урадили“ су стварно много, гледам: пут су сами проширили; капију храма Светог Лазара обновили; Свето-Тројички храм, чувену „шарену цркву Рајевског“ (овде је, борећи се за Србију, погинуо добровољац Николај Рајевски, син хероја Отаџбинског рата 1812), готово потпуно су обновили и уредили простор око ње; неколико парохијских кућа су изградили или поправили; подигли звоник… много тога. Неколико десетина мушкараца – житеља села и засеока у околини Ниша (града у коме је рођен свети цар Константин Велики) – удружили су се и како кажу, „једноставно“ се прихватили посла: „Нећемо ваљда да седимо докони у пензији и гледамо у плафон – мора човек да ради нешто и да буде користан!“
Стојимо испред обновљеног храма Свете Петке Параскеве у Великом Дреновцу и разговарамо са оцем Новицом, старешином храма. Питам свештеника како је могуће да парохијска заједница - братство, која и није нарочито богата, успева да уради толико тога. Он одговара да овде ствар није толико у богатству колико у братству: „Ако се заједница, парохија, осећа заиста као породица, онда се неким чудом многе тешкоће решавају саме од себе – од финансијских до духовних. Стара пословица, народна мудрост каже: ‘Туга на двоје – пола туге; радост у двоје – две радости’. Ето тако и живимо, хвала Богу. У заједници људи помажу једни другима. И знаш шта, приметио сам да су млади, гледајући како старији брину о својим пријатељима, почели и сами да помажу – и старима а и својим вршњацима. Посла увек има, куд год да се окренеш: тамо кров треба да се замени, овде да се направи игралиште, поставити пећ, поправити водовод… Увек, кажем, има шта да се ради – а о молитви да и не говоримо, наравно.
Мислим да је боље да се бавимо послом и радом, а не свађама – било парохијским, било градским, нити да оговарамо власти.“ Ето, мислим се у себи, то је тајна тих радосних Срба овде: они раде, а не оговарају.
Слободан Крстић, један од „најнемирнијих“ парохијана – од оних што увек нађу шта да раде и радије ће тихо, ради Христа, узети у руке посао него се предати унинију и жалопојкама о животу:
— Оперативно решење против унинија: „Молитва и рад.“ Проверавали смо много пута – увек помаже. Знаш ли како је радосно и лако на души када видиш обновљену цркву? Када ти се бакица захваљује што сте јој ти и момци донели дрва за зиму, просто тако, и лепо их сложили? И ето ти, што би се рекло и молитва сопственим рукама и физичким радом узнесена, а? А најважније је почети. Памтим како је тешко било превазићи ону почетну укоченост, неку склерозу у заједници: „Ти, се попе, моли; а ми ћемо понекад да ‘присуствујемо’ на служби, оставимо пар динара у корпу и доста нам је Православља – посла имамо преко главе“. Не иде то тако, браћо, то није хришћанство.
Постепено смо се разбудили и у пракси уверили да је вера без дела мртва (Јак. 2:17). Апостол Јаков је у праву: какав сам ја хришћанин ако се од Бога „откупљујем“ стотином-две динара недељом, а све остало ме се не дотиче? „Све остало“ за Крстића и многе његове сељане и истомишљенике из других села и из Ниша није само физички рад, нити само старање о околним црквама и споменицима.
А када смо већ код споменика: у великој мери захваљујући овим вредним и осетљивим Србима подигнут је споменик „Првом пуцњу ослобођења“ у месту Суповац. То је узвишење на бившој граници Србије и Османског царства. Године 1876, за време ослободилачког рата, одавде је испаљен први пуцањ из топа који је означио почетак ослобађања Србије од петвековног турског ропства. Шта су смислили: према старим цртежима направили су лафет и топ, уредили плато и опремили га информативним таблама о тим херојским временима – са картама, портретима и датумима. И тако се некада заборављени Суповац враћа на мапу, враћа старо име, достојанство и славу, а туристи и путници сада много више знају о месту на коме стоје. То је, ето, једна врста делатне љубави према Отаџбини.
А ови вредни парохијани из разних цркава уједно су и чланови локалног друштва српско-руског пријатељства. Музичке вечери, књижевне трибине, тематске изложбе, дискусије – ето одговора на нашу суморну стварност. Са одушевљењем причају како је летос долазио руски хор, какав је диван концерт био код „Руске цркве“, како су покушавали (и то не без успеха) да науче и савладају руски народни плес. „Кад би чешће долазили – било би дивно! Штета што у ‘великим вестима’ о таквим сусретима нема ни речи – тамо су само гадости, скандали и оружје. Коме то треба? Зар нисмо људи – требају нам мир и плесови, а не политичке расправе.“ И више те не изненађује када те дочекају Пушкином или Некрасовим, када с љубављу говоре о Лескову – разумеш да се захваљујући тако „малим“ друштвима чини огромно дело, и да је пријатељство са Србима не испразна формалност, већ жива стварност. Стварност у којој је твој народ вољен и поштован.
Врло добар пример за углед. Хвала, Срби.
Извор: Правда
