Једном сам био сведок жестоке расправе, између два човека који су имали своје принципе. То је био петак вече, у пивари, принципи су били непоколебљиви, а расправа жестока. Један човек је из принципа мрзео “ову земљу” тј Русију, целу њену политику, и све политичаре, мада ни народ му се није нешто превише свиђао: “Имао сам баш велике среће да се родим у јами стајског ђубрива, такви као ја, заслужују боље”. Други, иако је имао прилично критичан став против чиновника и политичара, сматрао је да живот његове државе и народа, не може бити сведен само на грехе и преступе: “Поред стајског ђубрива, ту су и руже”. Погледај културу, присети се историје. Мада нису ни сви политичари смеће”. Расправа се распламсала, пиво није могло да угаси емоције, и када су се аргументи завршили, други је отворено рекао: “Ако се теби у мојој држави не свиђа, онда баци пасош и иди где хоћеш. Нећеш ми недостајати”. “И бацићу га” - викнуо је први. Видели смо га како прилази канти за смеће на улици и заиста баца пасош. „Каква будала“, рекао је неко. – Када се отрезни за неколико сати, тражиће свој пасош у смећу”. Није погрешио: када су се емоције смириле, сат или два касније, док смо излазили да пушимо, заиста смо видели човека који мрзи Русију како претура по канти. “У томе је и цео твој живот: прво бациш смеће на свој народ, а после сам копаш по том смећу.” - викао је његов противник, али нисмо дозволили да се расправа поново распламса. Слика је била превише јасна. А како ће без пасоша да добије све бенефиције које му као грађанину Русије припадају... које, морамо бити објективни, нису мале.
Срби су ми са изненађењем, а понекад и са запањеношћу говорили: “ Ови Руси који сада долазе код нас, нису неки прави Руси. Нису као они, на које смо навикли. Разумеш, они не воле Русију. Чудно: ми волимо, а они – не”. “Па, можда и нису Руси” - рекох ја. – “Можда су они из Украјине”. “Е, ту се озбиљно вараш: они Украјинци који су побегли од рата овде, много више воле Русију него такозвани Руси. Украјинци само чекају да се рат заврши, а ови гледају на Србију као на транзит државу, и онда иду на запад. Ми смо мислили да су дошли код нас, а у ствари смо им само пролазна станица. Знаш, то је некако дрско”.
Наравно, никако не треба генералисати за све, и сигуран сам да међу људима који су недавно сигли у Србију има јако различитих људи, укључујући и оне који искрено воле наше народе. Видим, ипак, како су у Новом Граду, на мосту, пограничном прелазу у “европски рај”, Срби испраћали неке “транзитне” Русе. А цензурних речи тамо није било много – отприлике исто као што је говорио лик из расправе који је после копао по канти тражећи свој пасош. А они који су дошли из Украјине, говорили су ми, да су захвални Србима на гостопримству и саосећању: “Веруј ми, заиста боли бежати из своје земље. Тамо код нас је прави терор, нацизам – за фашисте нећу да ратујем. Зато смо одлучили да док не прођу ова страшна времена, ми будемо у Србији.” Питам их, како, по њиховом мишљењу, све ово може да се заврши. Један старији човек, наставник књижевности, рекао је да мира неће бити док не ослободе руски језик и Руску Православну Цркву. Уздахнуо је, цитирао забрањеног на Украјини, Михаила Булгакова, његову “Белу гвардију”:
“Право ђубре је тај човек, – наставио је Турбин са мржњом, – јер он сам не говори на том проклетом језику! А? Прекјуче сам питао тог несрећника, доктора Курицког, који је од новембра прошле године заборавио да говори руски језик. Био је Курицки, а постао је Курицьки… Е, тако га ја питам: како се на украјинском каже “Мачка”? Он одговара: “Кит”. Питам га: “А како се каже кит?” А он се зауставио, погледао ме збуњено и занемео.”
- „Морате да ме схватите“, рече он, „ствар је у следећем: да бих волео украјински језик, испада, да морам да мрзим руски језик. А да бих волео Украјину, морам да мрзим Русију, то је наша реалност. Нека врста проклетства. Стога, ми – Руси и Украјинци – морамо да се боримо против овог пакла свим потребним средствима. У супротном, то је заиста пакао. Како да се борим против пакла? Барем молитвом. Или на послу: српској деци могу да предајем руски језик. Треба да свако буде на свом месту.“
Чини ми се да је он у праву, тај наставник: Свако сам себи мора да нађе место испод сунца. За неког је важно да предаје руски језик српској деци. За друге је важнија обнова зграда у Доњецку или Херсонској области. А за неке треће је важније да копају по кантама за смеће, да мрзе Русију али да користе све њене бенефиције. Сходно томе, треба дати поштовање свакоме по заслузи.
Извор: Правда
