Пише: Петар Давидов
Све већа самоубилачка „самоизолација“ један је од тужних резултата те анти-културе љубави према себи по сваку цену, која се агресивно намеће у данашњем људском друштву.
Погледајте само нашу децу, која су се одучила од разговора и која највећи део детињства проводе зурећи у екране „гаџета“ (симболично: ГАД-џет). Погледајте рођаке и пријатеље који месецима, годинама не разговарају, иако живе у истом граду. Погледајте старце који умиру у хладним кућама, не попивши по неколико дана ни топао чај. То су појединачни примери, али из таквих примера, чини ми се, састоји се дијагноза целог, нашег уситњеног друштва, а та дијагноза је злокобна: под религиозним мантрама о колективној срећи, напретку и сличном, ми се убрзано крећемо ка провалији.
То смо видели и настављамо да гледамо, на пример, током рата на Косову и Метохији: па, бомбардовања и каснија окупација били су вођени наводном „бригом о срећи“. Исто је било и у Украјини последњих година – толико речи о срећи, достојанству и пријатељству је изговорено. Резултат – опустошена земља, подељен народ, јад и беда.
Како се томе супротставити? Може се лећи на кауч, укључити телевизор и псовати политичаре. Можеш исто то да радиш у кафићу или пивници. Продуктивност је, судећи по искуству, иста што значи нулта: ни на срцу, ни у свету неће бити боље. А можеш, превазилазећи егоизам, отићи у ДНР, Курск или ЛНР и једноставно помоћи онима којима је много теже него теби, самозаљубљеном.
За ово последње сам захвалан пројекту Руске Православне Цркве, који подразумева помоћ становницима на територијама погођеним ратом. У чему се састоји та помоћ? – У најразличитијим стварима: рад као болничар у болницама, социјална помоћ, достава хране, градња, реновирање и поправка кућа и станова (сијалице такође уврћу свако појединачно, али је посао веселији у друштву), рад у баштама, шишање итд. Све се не може набројати.
Испрва сам се питао чему фризирање у оваквим условима. Објаснили су ми: добар изглед значи много и естетски и морално за болесне, старе и рањене. „Теби је свеједно, можеш изгледати као последњи хипик, али њима је важно да се осећају достојанствено. Кад смо код тога, и ти би могао да се подшишаш.“ Тако да су овде и фризери на цени.
Ко учествује у овом добротворном покрету? Добровољци из свих крајева Русије. Најразличитији људи, на десетине хиљада: лекари, грађевинци, студенти, свештеници… Кад смо код тога, на пример, дошли студенти из МГИМО – Московског Државног Института Међународних Односа, будуће руске дипломате – „Желимо да помогнемо да се покрију кровови кућа у Авдејевки“, кажу. И радили су добро, неколико кућа су довели у пристојно стање. У овом случају, за будућност руске дипломатије сам миран.
Један од добровољаца био је и берберин. Исто је радио у Авдејевки, поправљао кровове. Али када су тамошње баке сазнале да је шишао Жириновског и познате руске певаче, па, разумећете да је – на спавање одлазио последњи, јер су се редови правили за његове услуге. Ипак, није се жалио, а баке су биле срећне и лепше од било које естрадне певачице.
У истој бригади су били и судија и један бескућник – један имућан, други сиромашан. Распитао сам се како је бескућник доспео у ту ситуацију – испоставило се да, упркос три факултетске дипломе, није успео да се снађе у данашњој стварности и завршио је на улици. Судија му је дао правни савет и помогао му да прибави документа за стан.
Деда по надимку Хулгановић сакрио је године: имао је 82, али је рекао да нема ни 70 – да га „црквене бирократе пропусте“. Може се, са друге стране, разумети и бојазан „црквених бирократа“: у тим годинама тешко је очекивати да ће неко бити способан за тежак физички рад. Али тај Хулигановић се пењао по крововима боље од било којег студента или мајмуна („Уосталом, у чему је разлика између то двоје?“ – једном је рекао), радио је тако да су сви остали занемели.
Пошалице деде Хулигановића су заузеле своје место у архиви руског хумора: сви су се ваљали од смеха на његове коментаре. А и власници кућа које смо реновирали су се радовали: чини се да се прави живот враћа у ове крајеве.
Приметили смо да је за враћање правог живота често довољно само пријатељски разговарати са онима који су преживели рат. Чак и само саслушати човека. Не са дистанце и љубазно, као неки психолог, већ искрено, пријатељски. Тада нестаје отуђење, враћа се добар поглед, а и посао боље напредује.
Посла има пуно. Не само пуно – неизмерно много. Јасно је да ће га бити за све који се делом и речју боре против „самоизолације“ друштва.
Превазилазећи последице рата, чини се да превaзилазимо и разлоге за могући будући рат – онај који ће неминовно настати ако наставимо да волимо себе више од ближњег.
Узгред, тако ми је, док сам за ручак кувао гулаш на ватри, рекао Волођа, Чечен. Зашто није Рамзан, нисмо ни питали, није ни било важно. Разна наречја, акценти, дијалекти и језици (Русија је заиста велика) које смо слушали у нашој бригади потврдили су његове речи.
Дед Хулигановић му је, за тај коментар, само ћутке пружио руку, без шале. А онда му намигнуо и додао: „Несвети а свети, а?“ Могуће.
Тако да, дођите у Русију: са једне стране, путовање, а са друге – може се учинити и нешто корисно. Неколико десетина Срба већ је дошло и ради са нама.
Извор: Правда
