О ЧЕМУ НИЈЕ, А О ЧЕМУ ЈЕСТЕ ОВАЈ ТЕКСТ?
Ако неко мисли да ћу писати о Дрон лејди, која, истрошена у вучкократско – пинковизијским шемама, покушава да нам наметне своју ДРОЊАВУ слику будућности српске просвете, грдно се вара. Дотична предводница напредњачког дроновања једне од најугледнијих наших школа, Пете београдске, није заслужила да се њоме бавимо, осим на домановићевски начин, или, пошто је, како сама тврди, професорка енглеског, у стилу Монти Пајтонових незаборавних скечева ( као и сви ћаци, који никад нису били прави ђаци, направила је 16 правописних грешака у четири реченице, што је рекорд који вероватно не би постигли ни чланови секте Вучићевих сведока са скупова у Јагодини и Сремској Митровици ).(1)
Очито, дотична је веома битна Врховном Кловну, који је, бранећи је, рекао да је понашање ђака Пете београдске, који су одбили да буду дроновани, баш терористичко, и да је такво понашање ученика, наших слободара и антисендвичара ( а не, рецимо, вишегодишња подршка систему звана Беливуков клан, плус сви остали „беливуци“ који и даље завијају на слободи, обезбеђујући кеш за велику станоградњу у доба кловнократије), најстрашнија слика савремене Србије.(2)
Зато ово неће бити текст о Дрон лејди, која би да Србији наметне што ДРОЊАВИЈУ диктатуру Врховног Кловна, него о мом другу и колеги, Растку Јевтовићу, професору Пете београдске, који деценијама служи образовању и својим ученицима, никад се није продао режиму, нема намеру да буде директор, а показује шта значи бити просветарски племић. Текст пишем да би Србија знала да нисмо мртви, и да нас, који улазимо у учионицу да бисмо били слуге знања и морала, има, и да ће нас бити, све док Србија, кроз нашу борбу, не постане икона, а не септичка јама у коју нас гурају дроновани мозгови вучкократско – пинковизијске Србије.(3)
НЕШТО ДОКУМЕНТАРНИХ ДЕТАЉА
Растко Јевтовић (Београд, 18. август 1968) српски је писац, редитељ, музичар и професор српског језика и књижевности у Петој београдској гимназији.
Професија и стваралаштво
Син је Владимира Јевтовића, познатог глумца и драмског педагога, и Татјане Коневски Јевтовић, ликовне уметнице. Растко има браћу Ивана и Јакова, који су познати српски глумци.
Студирао је на Филолошком факултету, где је 1995. године дипломирао компаративну књижевност и 2013. године стекао звање магистар лингвистике. Био је запослен као професор српског језика и књижевности од 1995. до 1998. године у Првој београдској, а од 1998. године предаје у Петој београдској гимназији где води драмску секцију Пете београдске гимназије. Организовао је 8. децембра 2000. године први Ленондан и први Десанкин дан 16. маја 2002. године у Петој београдској гимназији. Са групом колега из Пете београдске гимназије покренуо прву средњошколску гитаријаду-Rock 5 roll fest 2017. године.
Члан је Удружења књижевника Србије од 2004. године. Добитник бројних признања за књижевни, културно-пропагандни и педагошки рад.
Ожењен је и има двоје одрасле деце.
Остала ангажовања
Један је од оснивача Сцене православне омладине при Верском добротворном старатељству Патријаршије СПЦ, где је начинио први ансамбл 1999.године, потписао три режије целовечерњих представа.
Од маја 2001. до новембра 2002. био је члан Управног одбора Друштва пријатеља Ђурђевих Ступова у Расу.
Од 1997.до 2015. био је сарадник Позоришта Јеврејске општине Београд-«Краљ Давид».
Од 2017. године, обновитељ Чешког позоришта при Чешкој беседи Београд, најстаријој организацији националне мањине у Србији.
Организатор је књижевних програма у Кући Ђуре Јакшића, Верском добротворном старатељству, на Филолошком факултету, Установи културе „Палилула” (сада Центру за културу "Влада Дивљан"), где је и оснивач Савета за књижевност, Библиотеци „Милутин Бојић”, Чешком дому и Спортско-културном центру «База».
Био је један од писаца стандарда за српски језик и књижевност за средњу школу у Тиму за српски језик и књижевност Завода за вредновање (у периоду од јануара 2011. до децембра 2013),
Један од чланова Комисије за заштиту културних добара Градског секретаријата за културу (у периоду од фебруара 2014. до децембра 2015.
Кроз сарадњу са Позориштем лектира „Др Владимир Јевтовић” стекао је титулу стручног модератора.
Књижевност
Сабрано, збирка песама, „Пирг” Београд, 1997.
Сабор у Расу, збирка песама, Књижевно друштво „Свети Сава” Београд, 1998.
Заменице, драмске приче, самостално издање, 2001.
Ко једе орахе, кратки роман, „Либер” Београд, 2010.
Тајна кућа, роман, самостално издање, 2014.[3]
Свудописи, збирка путописних прича - на сајту „Стање ствари”, 2018.[4]
Нови ред, роман - на сајту Библиотеке „Милутин Бојић”, 2020.
Својост-Три професорке, драма, Зборник радова са Осме међународне конференције Факултета за стране језике одржане 24. и 25. маја 2019/ Факултет за стране језике БК Универзитет, Београд, 2020.
Полиноми, роман, Скрипта Интернационал, Београд 2020.
Потпуни прелом, роман, Удружење наставника „Доситеј Обрадовић”, 2021.
Пожарни след, роман, ИП Пресинг, 2024.[5]
Аутор је троцифреног броја новинских текстова и приказа књига у дневној штампи и стручним часописима.
Драмски рад
Предводио је двадесет шест година најактивнију средњошколску драмску секцију Београда и има у својој каријери реализованих тридесетак школских, аматерских и алтернативних представа. Поред тога, његови драмски текстови су играни на разним сценама београдских професионалних позоришта, а појављује се и као један од сценариста међународног филма «Јазавац пред судом» из 2021.године.
Музичка активност
Од 2002. године предводи музички састав „Ораси”, организује рад бенда ђака Пете београдске гимназије-„Кестени”, а формирао је и групе — „Лешници” и „Бадеми”. Сарађује као музичар, текстописац и организатор музичких догађаја са још неколико музичких група.
Концепт деловања „Ораха” је сав у знаку броја 3. Наиме, деловање „Ораха” повезује три уметности: музику, књижевност и драмску уметност. Што се тиче споја прве две поменуте уметности, треба рећи да је један, најпознатији блок песама „Ораха” назван књижевничким. Наиме, Растко Јевтовић, и сам професор српског језика и књижевности, одабрао је по једну песму тринаесторо великих српских песника двадесетог века и начинио најпре већину мелодија сам, а аранжмане са осталим члановима групе «Ораси». Осим овог, постоје још два блока: ауторски и обраде. Што се тиче драмске књижевности, она се у деловању „Ораха” појављује у виду сценског наступа групе. Осим тога и само рецитовање песама из књижевничког блока, које такође носи са собом драмски моменат. Најзад, и разне сценске пропратне радње, неуобичајене за наступе рок група, као што је осликавање платна за време музицирања, чине драмско деловање „Ораха”.
Друго тројство «Ораха» чини систем од три албума. Први албум-«Певана антологија» чине композиције по песмама великих српских лиричара 20.века. Други албум-«Великословенска турнеја» чине композиције по песмама великих словенских поета 19.и 20.века. Најзад. трећи албум-«Песници без граница» је још изради и чиниће га композиције по песмама светски признатих песника.
Најзад, треће „тројство” на чему се базирa рад „Ораха” је коришћење три медија за пласман наших садржаја: то су музички и видео клипови, који су се, до сада, најчешће преносили умреженим телефонима, затим тескстови о нама који су излазили у штампи, а ту је интернет презентација у виду сајта, фејсбук групе и јутјуб канала.
"Кестене" је Растко Јевтовић формирао 2011. као званични бенд ђака Пете београдске. Иако су у његовом чланству бивали , поред осталих, ђаци других београдских средњих и основних школа. Скоро сваке школске године променио би се, делом или у целини, састав овог бенда. На репертоару су били чувени хитови страног и домаћег рока. «Кестени» су угашени 2021.године када су тадашњи чланови групе одлучили да наступају под самосталним именом.
"Лешници" су терапеутски бенд кога чине, углавном, времешни рокери. На репертоару су им бројни хитови страног и домаћег рока. Не наступају јавно никад. Ко жели да их уживо чује или види, мора да дође на неку њихову пробу. Но, и такви, затворени за јавност, «Лешници» су снимили један албум под називом «Школарије» који се може наћи на јутјубу. Текстописац свих песама је Растко Јевтовић, аутор свих мелодија-Стефан Лазаревић, а сниматељ у студију –Владимир Ђекић.
"Бадеми" су тезгарошки састав аморфног чланства, које претежно чине некадашњи чланови групе "Ораси", који свирају акустичне инструменте. То су прекаљени музичари који свирају све и свашта. "Бадеми", осим на тезгама, свирају покаткад и на хуманитарним догађајима.
Тако се за смисао у школи и у друштву бори овај професор – стваралац.
ДВА РАСТКОВА ОДГОВОРА
Кад бисте поредили Џемс Бонда са Растком Јевтовићем, лако бисте закључили да је први филмски лик, а други човек из реалности. И зато Растко дише исти затровани ваздух као и ми, пати од истих аномалија овог времена као сви ми и има бројне недостатке као и свако од нас. Оно што му је дато као привилегија уме да цени, дели и сваралачки умножава.
У једном од наших разговора сам га питао:“Како настају мелодије „на задату тему“? Има ли то одјека међу слушаоцима?“
Одговорио је:“Морам да нагласим да је немали број наших рок група имао обраде наших песника, али нико до сад, осим нас, није цедио мелодије из стихова. Као аутори тих мелодија потписани смо мр Василије Домазет, Александар Трубарац и ја, који певам и свирам бас, а, поред мене најсталнији члан поставе „Ораха“ је бубњар Владимир Ђекић. Тренутно је у бенду песник и музичар из Крушевца, Владица Радојевић, који одлично „капира“ наше идеје и надограђује их на свом инструменту, гитари.
Публика разнолико реагује на наше композиције. Углавном људи нису навикли на овакве стихове, јер им рок свирке служе за забаву, а не за размишљање. Онда их замолим да на миру и у тишини свога дома преслушају наша два албума, па се јаве са утисцима. Некима се тада отвори хоризонт, а некима ни тада. У начелу, доминира мишљење да смо направили спој неспојивог. Што, кад се мало боље размисли, и јесте прави пут уметности, да крчи нове путеве доживљаја стварности.
Иначе, у маркетиншки-агресивној реторици помињем да су „Ораси“ најбоља светска рок група свих времена по питању текстова! Наравно да знам да такво одвајање једног сегмента није смислено, али код људи, чији је мозак наштелован на сензације и површности, то пролази. Ми, такође, вршимо својеврну мисију у погледу промовисања свих тих песника и њихових песама, као и поезије уопште, која је, рекло би се, прилично занемарена. Пођимо од тога колико је мало људи чита. На промоцијама песничких књига најчешће видите само ауторову публику и по којег критичара. Људи већински, кад наиђу на песме у новинама, чак и у књижевним часописима, те странице прескачу, јер су им досадне, то јест неразумљиве, а немају навику да им се,бар мало, посвете. А онда ја проверим код својих ђака и уверим се да је пријем заиста бољи кад је чујни, тако да озвучена поезија јесте примамљивија, не само за младе нараштаје.“
У доба лажи маскираних у новинарство, питао сам га:“Професор си, али си се бавио и истраживачким новинарством. Колико је, у време данс макабра званог „друштво спектакла“, могуће бити новинар?“
И ту је био јасан:“Ја сам у средњој школи похађао новинарски смер и заиста ме је занимао тај посао. Но, кад сам видео у шта се та струка претворила током деведесетих година прошлог века, одлучио сам да се новинарством бавим из хобија, узимајући за обраду теме које су ме занимале. И тако сам, за ове три деценије, након факултета сарађивао са двадесетак медијских кућа где сам гостовао у живим програмима, правио прилоге или објављивао текстове. Заиста их можете наћи ако мало прекопате архиву. Бавио сам истраживачким новинарством у домену културе, просвете и друштва. Истраживачко новинарство је врхунац те професије и захтева озбиљан ангажман и време које ја, углавном, нисам имао. Па ипак, успевао сам да темељно истражим неки друштвени феномен и онда га обрадим са разних страна. Што се тиче цензуре и аутоцензуре, искусио сам их, али не у неком претераном смислу. Можда зато што се нисам бавио неким опасним темама. Волим и да објављујем своје путописе, као и приказе културних догађаја. Тешко је, ако се узме у обзир данашњи дух времена, радити новинарски посао темељно и часно. Углавном се иде на брзу зараду кроз сензације, скандале, ради што масовније гледаности или читаности. Морал је потпуно у запећку. Медији су постали нека врста наоружане силе са којом се не ваља качити. Медијска писменост, пак, је веома упитна. Селекција написаног материјала, а о квалитету коришћеног језика да и не говоримо, врло је површна или је нeма.“
Само у таквом друштву Врховни Кловн може да оптужи ђаке да су терористи. Али, Растко и слични њему са тиме се не мире.
ОПЕТ, О ЧЕМУ ЈЕ ОВО?
Овај текст је прича о једном мом колеги, професору Пете београдске, који је цео живот посветио образовању и култури. Хтео сам данапишем баш причу о њему, са навођењем подробности, да би читалац видео да Дрон лејди није мера и провера нашег школства, него је то просветарска аристократија, у коју спада и Растко Јевтовић. И док год је тако, наши ђаци неће постати ћаци ( у множини ), ни Ћаци ( у једнини), него ће бити кадри да Србију држе у животу и, по мери својих снага, препорађају своју отаџбину.
Да ли је потребно да додам и то да је Растко велики синдикални активиста, који се никад није мирио са школоубиством?
Не дозволимо да се ова чињеница заборави – имамо професоре попут Растка и ђаке попут оних из Пете београдске!
Просвета се умирит` не може!
Просветари су, са својим ђацима, и даље нада за Србију!
УПУТНИЦЕ ( 28.5.2025. ГОДИНЕ )
1.https://srbin.info/drustvo/nepismeno-saopstenje-direktorke-pete-gimnazije-izazvalo-nevericu-i-podsmeh/
2. srbin.info/politika/nisko-i-za-hulju-vucic-napao-djake-pete-beogradske-gimnazije-oni-sprovode-teror/
3. https://srbin.info/drustvo/vucic-salje-policiju-na-ucenike-prof-jevtovic-direktorka-zakljucala-skolu/
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) February 27, 2025
Извор: Правда
