Данас се обележава друга годишњица од велике трагедије која је задесила целу Србију, када је ученик Основне школе „Владислав Рибникар“ на Врачару пуцао на вршњаке и чувара школе.
Њих деветоро изгубило је животе у овом незапамћеном масакру, а од тада породице убијених покушавају да очувају сећање на њих међу друштвом, тражећи да се успостави Меморијални центар.
У марту прошле године Влада Србије донела је одлуку о оснивању Радне групе за Меморијални центар у знак сећања на жртве. И од тада – ништа.
Професор Филозофског факултета и члан Мултидисциплинарног тима за успостављање Меморијалног центра у знак сећања на жртве Александар Бауцал каже у разговору за Nova.rs да је Тим у почекту био фокусиран на прву годишњиицу од масовног убиства.
„Након годишњице покренули смо консултације и у првој фази консултација током прошлог лета разговарали смо са различитим стручњацима из света који су били повезани са сличним трагедијама у другим земљама. На на основу тога прикупили смо њихова искуства и о начинима како се долази до адекватних решења. У сваком од тих примера кључни фактор биле су широке консултације које треба да буду инклузивне, али које с друге стране треба да поштују различите позиције“, објашњава професор Бауцал.
Наглашава да у овој ситуацији, није иста позиција породица које су изгубиле децу, оних чија деца су рањена, затим сведока, заједнице која живи у том крају, па и шире зајендице.
„Тек након тога, на јесен, направили смо методологију за консултације. Она је почела са својом применом. У првој фази је фокус био на консултацијама са породицама, да се идентификују њихова осећања, потребе и размишљања. Тај процес уопште није лак. Ти разговори са породицама су ишли у неколико кругова“.
Анкета за родитеље чија деца иду у школу
Уследила је, објашњава он, анкета за родитеље деце која и даље иду у школу.
„Прикупљали смо и мишљења и предлоге људи који су дошли на Ташмајдан, када се обележавала прва годишњица. Тако да сада тај консултативни процес и даље траје. Онда је фокус био на другој меморијализацији , тако да је тај консултативни процес застао. Он ће се наставити након друге годишњице“.Професор Бауцал наглашава да је процес консултација око успостављања Меморијалног центра изузетно дуг, али веома важан, због чега све делује успорено.
„Требаће времена да се изразговара, да се дође до неких опција које су заједнички прихватљиве. У овом пеироду је припремљен и неки први драфт будућег позива међународног или националног, то још увек остаје идеја, дакле да ли ће бити међународни конкурс на ком ће моћи да учествују архитекте из различитих делова света или ћемо га отворити само за наше кандидате. Конкурс ће бити двостепени, што значи да ће у првом степену да се од кандидата траже грубе идејне скице архитектонске целине која обухвата школу, место злочина и будући Меморијални центар“, објашњава професор.
Мишљење шире заједнице
Према његовим речима, у првој фази постоји и комисија која ће давати своје предлоге, али ће добити и мишљење шире зајендице.
„Мишљенеј о томе моћи ће да изразе и породице деце која иду у школу, наставници, шира зајендица која ту живи… Ако добијемо пуно идејних скица, нада је да ћемо моћи да идентификујемо неке које су прихватљиве свима. У другој фази би се изабрале прихватљиве скице и ауторима би се давале додатне инструкције. Онда се бира побендичко решење које је прихватљиво различитим странама“.
Професор наглашава да тренутна друштвена ситуација у Србији не иде на руку успостављању Меморијалног центра.
„Нама у свему томе не помаже ова друштвена ситуација. У друштву прилично дуго доминирају тензије и поларизација, свако питање чак и мало и небитно, углавном се користи за етикетирање, одбацивање туђег мишљења… И таква атмосфера тензија и насиља не погодује једном тананом процесу који захтева од људи да прихвата туђе мишљење. Тако да, прошло је две године и то је дуго, али две године од тренутка када се десила трагедије. То је исто један од проблема, што се није одмах након трагедије створила једна одређена клима него је уствари било пуно неких тензија. Када је почео овај процес, он је већ био оптерећен атмосфером која је створена након трагедије“, поручује он.
Професор је подсетио да је цео процес осмишљавања Меморијалног центра у Норвешкој, када се догодило масовно убиство на острву Утоја, трајао пуних 10 година.
„Ми можемо много брже то да урадимо, али је потребно створити неке предуслове, а посебно друштвене“, поручује он.
Адвокат породица убијених
Огњен Божовић, адвокат породица убијених и председник Радне групе за Меморијални центар у знак сећања на жртве, рекао је за Н1 да је изостала реакција институција које су могле да оформе радну групу и раније и да се позабаве питањем места злочина на начин да се разуме да ли је то и даље простор у којем се обавља просветна делатност или није.
„Мултидисциплинарни тим заједно са Радном групом ради врло напорно на пројекту Меморијалног центра и његовом успостављању. Мислим да је Мултидисциплинарни тим у претходних годину дана имао више од 100 или чак 150 састанака, а Радна група више од 25 седница које су све биле усмерене на ту једну комплексну тему. Успостављање Меморијалног центра није једноставно. То није зграда као таква, већ треба да представља један резултат консултативног процеса који треба да се спроведе у нашој земљи и да представља и одсликава вредности које је тај консултативни процес показао да су нам потребне“, истиче он.
Дуг је процес успостављања Меморијалног центра, али је могло и морало, сматра, да се има више слуха за породице страдалих и њихове потребе јер су они међу првима изразили жељу и потребу за Меморијалним центром.
„Мислим да је изостала реакција институција, које су могле да оформе радну групу и раније и да се позабаве питањем места злочина на начин да се разуме да ли је то и даље простор у којем се обавља просветна делатност или није“, оценио је адвокат.
ПОКРОВСК ГОРИ! „Отважни“ ломе НАТО технику
Извор: Рт.рс
