УМЕСТО УВОДА
У време у коме живимо нестале су основне норме пристојности – у одевању, у понашању, у свему. У манастирима се често жале како посетиоци долазе непристојно одевени, а кад буду опоменути, они се још и буне – тобож, одећа нема никакве везе са вером. Наравно да није тако: спољашњи изглед одговара унутрашњем стању човека. Зато доносимо два текста из православне Грчке који баш о томе и говоре.
Архимандрит Кирил Костопулос, Проповедник Свете митрополије Патрa, доктор богословља
О лепоти у светлости богословља
Појам лепоте постоји још од доба старогрчке књижевности и философије. Платон је, говорећи о свету идеја, сматрао да у њему пребива Бог, кога је називао „недокучивом лепотом“. И заиста, у овој Платоновој мисли садржана је истина да је Бог апсолутна лепота, извор сваке лепоте и свака лепота уопште. Слично томе, у Светом Писму се каже: „И виде Бог све што је створио, и гле, беше добро веома“ (Пост. 1, 31).
Човек, као творевина Тројичног Бога, Који је, по речима светог Василија, „лепота за којом жудимо“, стреми лепоти, тежи јој и тражи је не само за себе, него и за простор и свет који га окружује. Он се дотиче лепоте и чулно је доживљава. Оно што прија његовим чулима, виду, слуху, додиру, он и назива лепотoм.
Међутим, постоји и другачија лепота, она која превазилази чулни свет и не доживљава се искључиво телесно. То је битијна лепота, која извире из унутрашњег, егзистенцијалног, врлинског, мирног и целосног стања човека.
Да би човек могао да препознаје и љуби не само чулну него и битијну лепоту, неопходно је да буде причасник бесконачне Божије лепоте. Тако неће само чула опажати спољашњу, пролазну лепоту, већ ће и „унутрашњи човек“, биће човека, стремити ка објективној, вечној лепоти и сједињавати се с њом.
Нажалост, савремени човек се удаљио од свог Творца, Тројичног Бога, од суштинске, вечне лепоте. То има своје последице: његова чула се активирају само при сусрету са другим човеком, и он жели да ужива искључиво у ономе што она опажају. Не улази у дубину бића и личности другог човека. Он остаје заробљен у спољашњој, пролазној лепоти, која временом пропада и нестаје са крајем овоземаљског живота. Привлачи га не вечна лепота, већ лепота чулна и пролазна.
С друге стране, човек губи осећај за битијну лепоту. Тако долази до тужног исхода: открива своје тело и облачи се непристојно и провокативно. То је, међутим, у потпуној супротности с оним што је Бог-Творац предвидео и желео за своју творевину: да она буде лепа, чиста и у хармонији са љубављу према ближњем.
У Старом Завету видимо да је сам Бог Творац водио бригу о покривању нагих тела првостворених после пада у грех: „И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их“ (Пост. 3, 21). И учини Бог то, каже Свети Јован Златоусти, „да не буду наги, већ да буду украшени“ (Пс. 53:149).
У Новом Завету одећа се схвата као покривач храма Божијег, то јест нашег тела, али и као печат чистоте, сталне будности и духовног здравља. Апостол Павле посебно истиче значај спољашњег изгледа, нарочито код жена које теже побожности: „Исто тако и жене, у пристојној одећи, стидом и целомудреношћу нека украшавају себе“ (1 Тим. 2, 9). Дакле, сваки ко, како каже Свети Василије, „бесрамно открива оно што је боље да буде покривено“, тај је непристојан и безбожан.
Свети Атанасије је недвосмислен у погледу скромности: „Не ходите наги; дању и ноћу нека одећа покрива твоје тело“ (PG 28, 264C).
Скромна одећа открива смирену, чисту душу и целосну личност. Спољашњи изглед не само што одражава унутрашњи свет човека, већ и дубоко утиче на његову душу и односе с ближњима.
Одећа, дакле, или узнемирава душу, подстиче је на колебање и гордост, изазивајући побуну голотиње и непристојности, или је води ка побожном смирењу и смерности, ка скромном, складном изгледу, који чини истинску благопристојност.
Свети Јован Златоусти позива жене ( а то данас важи и за мушкарце!) да избегавају непристојно одевање, називајући то маничношћу која не дозвољава да се пажња усмерава на унутрашњу лепоту душе. Он конкретно каже: „Остави, жено, своју безумност, пренеси ту бригу на душу, у унутрашњост; јер овај спољашњи свет не дозвољава унутрашњем човеку да постане леп“ (PG 62, 542).
Стога постаје јасно: само ако човек премести пажњу са спољашње лепоте на унутрашњу, духовну, он може поново да се сједини са „невидљивом лепотом“, својим Творцем и Богом, и сигурно крене ка вечној лепоти Раја.
ДРСКОСТ НАГОСТИ
Ламброс Сконцос, богослов, предавач
Нажалост, у наше доба грех је попримио огромне размере, а отпадништво од Бога је без преседана.
Лето, једно од најлепших и најпријатнијих годишњих доба, у пуном је јеку. Али, нажалост, управо у том раздобљу цвета грех, пре свега због наготе и јавног бестиђа. Под изговором врућине, већина људи се свлачи и појављује на јавним местима полуобнажена или потпуно разголћена, без имало стида и свести о томе да тиме саблажњава и шокира околину. Својом изазовном одећом, нарочито жене, саблажњавају друге и шире грех, несвесно водећи их, без трунке савести, у пакао!
Грех је постао јаван, без стида, а трезвеност, скромност и врлина се сматрају застарелим, а они који их поштују - заосталима. Сада се грех представља као напредак. Медији, филмови, телевизија, интернет, улице, плаже, кафане и локали и сл. препуни су пропаганде бестидности, хвалећи нагост и грех. Глумци се такмиче у разоткривању тела, постављајући лош узор публици. Наша деца им интензивно подражавају, упијајући саблажњиви дух идола „седме уметности“.
Стид је одувек био основ морала, а бестидност знак моралног суноврата. Стари грчки философи осуђивали су бестидност, за разлику од обичних људи слабије моралне изграђености. Аристотел је говорио: „Боја стида је најлепша боја“. Менандар: „Стид је закључана лепота“ и „Стид краси лепоту као роса природу“, додајући: „Онај коме није ништа свето, врх је охолости“. Платон је сматрао човека који изгуби стид изгубљеним. Еврипид: „Највећа људска мана је безобзирност“. Херодот: „Кад жена скине хитон, скида и стид“, а Исократ је истицао: „Што нас је срамота чинити, срамота је и говорити“. Јер бестидне речи воде бестидним делима.
У хришћанској вери скромност је врлина, док су дрскост и разоткривеност грех, и то тежак, јер не штети само ономе који се тако понаша, већ саблажњава и друге. Грех тако постаје и личан и друштвен.
У трећој глави Књиге Постања видимо јасну повезаност наготе са злом. Након пада у грех, прародитељи су се застидели своје наготе и пожелели да се покрију: „И отворише се очи обома, и увидеше да су наги, и узеше лишће смоквино, и начинише себи прегаче“ (Пост. 3:7).
Бог их касније одева: „И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже и обуче их“ (Пост. 3:21). Ово говори не само о смртности тела, већ и о Божијој вољи да човек буде покривен, јер је својим падом тело претворио у сасуд греха. Одећа подсећа на изгубљену благодат и служи као поука.
Господ Исус Христос посебно указује на телесне грехе, јер се они производе и испољавају кроз тело. Он каже:„Сваки који погледа на жену с пожудом већ је учинио прељубу с њом у срцу свом“ (Мт 5,28). Зато: „Ако те десно око саблажњава, ископај га… ако те десна рука саблажњава, одсеци је…“ (Мт 5,29–30). Грех почиње у осећањима и испољава се телесно.
Апостол Павле позива на чување тела од греха јер је тело храм Светог Духа (1 Кор. 6:19), и не смемо га скрнавити. Он каже:„Тело није за блуд, него за Господа“ (1 Кор. 6:13) и:„Бежите од блуда… блудник греши против свог тела“ (1 Кор. 6:18).
„Телесне мисли су непријатељство према Богу“ (Рим. 8:7). Павле разликује оне који живе „по телу“ (Рим. 8:5) од оних који живе „по Духу“.
Он описује скромну женску одећу:„Жене нека се украшавају стидљивошћу и целомудреношћу, не плетењем косе, ни златом, ни бисером, ни скупом одећом, него добрим делима, као што доликује женама које се посвећују побожности“ (1 Тим. 2:9–10).
Оци Цркве снажно осуђују бестидност. Василије Велики пише:“Оне бесрамно излажу тело, не покривајући га, чине се непристојним и безбожним“. Златоуст додаје:„Ако је тело Божије, не смеш га понижавати или прљати. Скромна одећа открива лепоту душе.“Он саветује: „Престани, жено, брини о души, а не о спољашњем изгледу“ (PG 62, 542). Свети Атанасије: „Не иди наг, и нека ти одећа покрива тело и дању и ноћу“ (PG 28, 264C).
Свети Јован Дамаскин: „Бити пристојно одевен значи имати страх Божији“ (PG 95, 1005). Из древног грчког предања и учења Цркве произлази да су бестидност и њен најгори облик, нудизам, срамота и демонска појава. Иза нудизма стоји сам сатана. Он је разодевао гадаринске бесомучнике, а сада разодева савременог човека, нарочито жене, да би саблазнио. Некад су ђавоимани ишли голи, а сад је голотиња, и мушка и женска, постала масовна.
Свето Писмо строго осуђује нудизам и перверзије попут ношења мушке одеће од стране жена и обрнуто: “Мушкарац да не носи женску одећу, ни жена мушку, јер је мрзак пред Господом ко то чини“ (Пнз. 22:5). То је увреда Творцу који је мудро створио полове као своју свету творевину.
Нажалост, мода и бестидност се увозе са Запада, из једног „цивилизованог“, а духовно банкротиралог света. Осим што доноси профит, мода често служи као средство греха. Није само ствар одевања, него се намеће читав начин живота ван Цркве, супротан Божијој вољи.
Јавни догађаји, попут полуголих бициклистичких трка у Солуну, сада се зову „празницима спорта“!
Најтужније је то што дрскост улази у саме храмове. Полунаге жене улазе у цркву са изазовним изгледом, нарочито приликом примања Светих Тајни, као да долазе на модну ревију, не показујући ни трунке поштовања. Оне улазе такве пред иконе, чак и пред Пресвету Богородицу, оличење трезвености и скромности, и тиме навлаче на себе страшну осуду. И мушкарци долазе у кратким панталонама и папучама, у светилиште Божије.
Шта да чинимо?
Ми, који се сматрамо свесним верницима, морамо да се одупремо бестидности и телесној пожуди овог трагичног века.
– Одевајмо се скромно, знајући да је истинска лепота у умерености и чистоти, не у разметању.
– Учимо децу стиду и поштовању, нека знају да поштују себе и друге.
– И изнад свега: поштујмо Бога, који је невидљиво присутан, гледа нас и мери, да ли је наш живот у сагласју са Његовом светом вољом и спасоносним заповестима.
Извор: Правда
