Пише: Бранислав Булатовић
Изоколно преузимање контроле над земљом и капиталом, изненадило је шире грађанство и ставило у недоумицу саме законодавце.
Отворено друштво је искомпромитовано ароганцијом месијанства и њеним старо гардејцима, заговорницима
као Сорош, који је пред ЕУ, САД и РФ више спласнуо него уздигао популарицацију идеје.
Борба против реакционарних система показана је као ништа мање самоуверена, те агресивно спровођење плана глобализације.
Све већа и строжија контрола друштва и појединца, створила је непремостив расцеп међу теоријом и праксом. Тражи се нови правац светског процеса, без тоталитарних метода и роботизације, уз веће уважавање културолошких Канона.
Пред почетак самита г-7 1990. био је мас покрет, али он је расцепкан и тако се постигао циљ удаљавања од највеће теме. То су покрети за женска права, климатске промене, околину и слично. Преко форума без пореза рециклирани су добитци елите и прекинута је целокупност антиратног и антиглобалистичког покрета - односно веза међу кризом и ратовима је постала непрепознатљива. А то је био некада главни план активизма цивилног друштва. Иако пристајући на разговоре по тријумфалном затварању светске трговинске организације при састанку, где се окупило 50.000 људи од синдикалиста до хришћана, у намери да разоткрију план Неолиберализма и институционалних му корена, заправо су признали њихов глобалистички легитимитет, уместо да тврђим ставом иду до краја и ВТО прозову као противправну организацију.
Следствено Неолиберализму, тип принудне приватизације јавних добара, давала је све више конзумистичког акцента, док тако није сасвим обнажила свој хедонизам - пресељељем људског раја на плотску димензију опипљивог профита. Светска банка структурално је прилагођавала те не-етички утицала директно на унутрашња питања суверених држава. А преко донатора, који су тек као посматрачи у мрежи међународног форума, као алтернативних медија и истраживачких институција праћени су већи играчи. Код рушења пређашњег модела друштва и државе, те анархије ради мноштва - прикривло се укидање дивљаштва једноставним преласком у несвесно. Илузорним вредновањем свога, а умањењем туђега слављен је глобализам више ради вођства кроз униполаризам, све док и неко на Западу није почео да осећа последице префорсираног прогреса и заморно конструисање силом. Могли би се присетити сличнога заноса Енглеске песме код трвења са Русима за Констатинопољ, почетком прошлог века која казује - како и нису за борбу, али Јинга им - што је у жаргону еквивалент божанског, ако затреба имају у приправности и људе и бродове и новац, док Јинго заправо преставља виши принцип, али и империјални интерес. Шта рећи, а не зацелити се од смеха, јер коме би још данас то могло бити продан фазон у време људи свезналица. Самопрописана овлашћења, данас повлаче превелику одговорност за разлику од јуче, самим тим јер је повраћена мултиполарност у свету. Али ни Англосаксонска култура није више једина национална мисија на зајам и помоћ, делом због декаденције и префињености, а делом и због нереалног негирања природног стања човека као неприхватљиво домородачке традиције. Све је више саможивости као последица тумачења нових слобода идеологије Неолиберализма.
И скоро да нема више на свету ко би трпео дужничко ропство, неједнакост у заступњености или завист од развијених индустрија као што беше са трећим светом.
Историја се усаглашава са догађајем и дефинише нову реалност.
И још уз то, све те акредитоване организације цивилног друштва финансиране из приватних фондација су поставиле себе као лобистичке групе, делујући формално као представници друштвених покрета. Вође Н.О. знале су откуд новац, али многи у Америци и Европи су уверени да су те фондације независна и филантропски настројена засебна тела одвојена од корпорација.
Тако и раднички покрет и међународно веће сматрају да извлаче средства од форума, а истовремено се боре против империјализма. Значи, иако су добро познати главни аргументи Алерглобалистичког покрета, ипак је важније оно друго - а то је увиђајнији приступ и категоричко заузимање ставова. Али, срећом није сво настојање и избир приоритета у кориговању глобалитације, само код АГ покрета. Такође Евроазијска унија и БРИКС, као и неки мање прокламовани друштвени покрети, допуњавају план глобализације, али нешто разноликије вредности и конвенција од оних нарцисоидно - западних. Свет ће се вртети и даље, наравно и са и без тога, али којим степеном осе, остаје времену на оцењивање. Извор: Ослобођење
