Недавно сам имао прилику да будем у једном малом селу у Донбасу, које је рат поделио готово тачно по пола: једна половина, у којој се налази манастир Успења Пресвете Богородице, је под контролом Русије, а други део истог села држале су снаге Украјине и НАТО-а. Полако се становници враћају, почињу да обнављају или изнова граде куће. Живот се враћа, људи поново почињу да се осмехују. Штавише – смеју се. У селу без хумора не можеш, то сви знају. Али овде је хумор посебан: оне са „манастирске“ стране зову Русима, а они своје комшије зову натовцима. А сви, ако боље ослушнеш, говоре украјински.
Један лукави деда из села ми рече: „Украјинци су такви Руси који превише воле да се расправљају. Толико то воле, да су сами себе и расправили.“
Нисам имао шта да приговорим – сувише је очигледно: колико ли је таквих села и градова, које је рат поделио, а чији становници више не у шали, него сасвим озбиљно, једни друге сматрају туђима.
Сада сам у Херсонској области, на Црном мору. Мештани ми са ужасом кажу да више не разумеју своје рођаке и комшије с којима су целог живота делили и радост и невољу, а данас су ратом подељени. Није ствар у језику – сви они говоре украјински, што је за ове крајеве сасвим природно. Ствар је у души, у срцу, у глави – ту пролази права подела. Оно што се на једној страни сматра нормалним, на другој делује као потпуна лудост. Са једне стране је нормално забранити свој матерњи, заправо руски језик, и тражити да га забране свуда у свету. Са друге стране, за такве захтеве психијатар у Донбасу или у Херсону написао би потврду са дијагнозом, на украјинском: „Психијатријски случај“.
Једна страна узвикује „Sieg heil“, подижући руку у нацистички поздрав, а друга закључује да треба довршити посао очева и дедова, који, изгледа, нису успели да до краја искорене нацизам.
При том, нацизам овде није толико идеологија, колико јефтина, шарена лажа која омогућава „да се осетиш Европљанином“. „Test the West“ – био је некад давно рекламни слоган за неке цигарете. И ако већина људи пре или касније схвати колико су таква „тестирања“ опасна, агресивним групама младих то изгледа прихватљиво: не мораш да мислиш – све је већ смишљено за тебе; симболика и пароле су спремне; униформа сашивена; правила понашања јасна.
Вучји чопор – с вођом и строгом хијерархијом. А ако вођа пожели да се повуче – растргнуће га његови из чопора. Зато ће он наставити да игра у овом театру апсурда и безумља, мада можда презире и глумце и саму представу. Али игра ће трајати – купљене су карте, направљене опкладе. Прави играчи, они из сенке, неће те пустити да изађеш из зачараног тог круга.
Глумца Зеленског можда можеш чисто са људске стране и да жалиш: Јеврејин који подржава нацизам у Украјини. Иако, ствар није у националности: Лавров је већ помињао јеврејске корене Хитлера – дигла се бура од Тел Авива до Њујорка. Проблем је у томе што садашња власт онога што је остало од Украјине једноставно не може да одустане од улоге коју су јој наменили господари – да се игра нацизма. Да, опклада је изгубљена, карта прошла и изгубила, победити Русију у правом, озбиљном ратном сукобу је немогуће. Зато су и највиши нацисти напустили Украјину и живе или у Британији, или у ЕУ, или у „историјској отаџбини“. Али остали су лако поводљиви тинејџери, којима је „играти се Хитлера“ прилика да се похвале својом независношћу, „снагом“ и остацима интелекта. То и раде – у Пољској, на пример. Где су их, „јадне украјинске избеглице“, похапсили и протерали. Али не на фронт, него у Немачку – јер логика и ЕУ нису једно те исто.
Не сумњам да ће се манастирско село у Донбасу обновити. Видео сам да људи тамо раде једни за друге, помажу једни другима колико могу. И верујем да неће дозволити да се у њиховој средини појави ни трунка нацизма. Код Руса та вакцина делује.
А да ли ће се Украјинци с друге стране сетити свог цивилизацијског корена – не знам. Волео бих да у то верујем.
Остале текстове овог аутора прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
